Vlasnik i urednik TV Pinka Željko Mitrović pokazao se kao neviđeni novinarski talenat i neko ko zaista pomera granice do sada viđenog u medijima: osim što je prvi i verovatno jedini medijski vlasnik koji redovno piše otvorena pisma (upućena svim političkim neprijateljima – od Hrvatske do Dragana Đilasa), sada se iskušao i kao filmski autor. Emisija „Progon“, koju je potpisao imenom Gorana Gmitrića, urednika Pinkovog Informativnog programa, i Aleksandra Vasića, urednika Pinka 3, antologijska je ne samo zbog tog autorskog trojca već i zbog činjenice da je napravljena za sedam dana i to kao reakcija na dvodelnu emisiju „Vladalac“ emitovanu na N1.
Do sada smo, naime, imali sve: naslovne strane na kojima se diskredituju i bez ikakvih dokaza optužuju svi iole glasniji kritičari aktuelne vlasti, mini „dokumentarističke“ TV priloge o istim tim kritičarima, zlobne montaže namenjene totalnoj devastaciji nečijeg ugleda, čitave eseje napisane u znak protesta zbog jedne nepoželjne rečenice. Imali smo otvorena pisma, serijale otvorenih pisama, čitanja tvitova, dirigovani teror na društvenim mrežama, lažne vesti, spinove, napade i pretnje najviših državnih funkcionera, napade REM-a, napade ministara i državnih sekretara, napade medijske savetnice najvišeg državnog funkcionera, prave pozorišne predstave u Skupštini Srbije… Imali smo stvarno sve, osim „emisije na emisiju“, ili „filma na film“.
Reagujući na dvodelnu studiju lika, dela i ponašanja Aleksandra Vučića, koji su potpisali Slaviša Lekić, Jovana Polić i Sanja Lončar (tim koji stoji iza većeg broja sjajnih, nagrađivanih i prema vlasti vrlo kritičnih filmova), ekipa okupljena oko Mitrovića sklepala je nešto što je trebalo da liči na originalno ostvarenje. Baš kao i sagovornici u „Vladaocu“, sagovornici „Progona“ snimljeni su pred crnom pozadinom, a smenjuje ih arhivski materijal s glasom iz „ofa“.
No, kao što crno nije uvek crno, tako „Progon“ u profesionalnom smislu ne može ni da se primakne „Vladaocu“. Jednostavno, to je ostvarenje na kojem je očigledno da je skarabudženo za par dana, baš kao što je „Vladalac“ očigledno stvaran mesecima. Arhiva koja je u „Vladaocu“ bila više nego bogata i potkrepljivala ono o čemu su sagovornici govorili, na Pinku je podrazumevala snimke nekoliko političkih skupova Aleksandra Vučića garniranih muzikom, uz poetske poruke u njegovu odbranu. Crna, ali reljefna i prosvetljena pozadina iz „Vladaoca“ ovde je postala zift crna, sagovornici su više nego neformalno zavaljeni u stolicu, a Jelena Milić čak drži i flašicu vode dok govori. Marketinški stručnjak Ivan Radovanović negde je potpisan svojim imenom i zvanjem, a negde kao Ivan Nikolić, ekonomista. O montaži i opštem utisku teško je i govoriti: „Vladalac“ i „Progon“ u svakom smislu pripadaju različitim profesionalnim i svim drugim dimenzijama.
Osnovni, najveći problem ipak je – sadržina, i to ne isključivo u kontekstu arhive. Sagovornici „Progona“ komentarišu samo i isključivo detalje „Vladaoca“, stvari sasvim periferne za kontekst i poruku emisije: beskrajno dugo se zadržavaju na ocenama koje su u „Vladaocu“ izneli neki sagovornici, ali ne i na promenama Vučićevih stavova o Kosovu, regionu, Velikoj Srbiji, ratnim zločinima, radikalima, ne i na očiglednim, u „Vladaocu“ dokazanim lažima. U jednom trenutku oni se zadržavaju na tezi koleginice Danice Vučenić da se o Kosovu govori isključivo u kontekstu teritorije, a da se ne priča o ljudima – samo što i to postaje jedan kraći panegirik Vučiću, oda vladaru koji je, eto, „prvi“ obratio pažnju upravo na ljude.
Sagovornici bliski režimu – pored Radovanovića i Milić, tu su i Ivan Tasovac, Nebojša Krstić, Aja Jung, Aleksandar Apostolovski – bave se zapravo karikiranjem izjava sagovornika „s druge strane“, iz „Vladaoca“. I tu dolazimo ne samo do već izanđale teze o polarizovanom društvu (jer ove dve grupe sagovornika više su nego polarizovane), nego i do činjenice da se Vučićev režim, kada je suočen s optužbama i kritikama, „brani“ isključivo relativizacijom, diskreditacijom kritičara i podsmehom, sprdnjom.
U tom smislu, „Progon“ je paradigma svega što nam se dešava, baš kao i „Vladalac“. S jedne strane, imamo ljude koji govore o izabranom predsedniku iz svog ugla – ugla kritičara, ljudi koji ga prate i posmatraju od početka njegove karijere, a s druge neke druge ljude koji tog istog predsednika brane tako što analiziraju rečenice, sprdaju se sa stavovima i onima koji ih iznose, ne osvrćući se na ono što je glavno, već isključivo na „prateće elemente“. Zato i nije važno ko će i da li će gledati koju emisiju, kojoj će grupi sagovornika verovati, s kojom će se grupom složiti. Važno je da se na primeru ova dva ostvarenja, koliko god različita bila, jasno vidi kako ovde nikakvog dijaloga više nema i kako on nije ni moguć.
Uostalom, u državi kojom upravlja vladalac, progon je neizbežan.
