Vlada u ogledalu klanova, afera i njegove milosti

Ko će biti novi premijer? To je pitanje na koje se posle izbora, tamo po belom svetu, obično ili odmah zna odgovor ili momentalno postane glavna medijska tema. Kod nas je, međutim, stanje neobično. Praktično tri nedelje posle izbora, na kojima je lista „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ osvojila 1,95 miliona odnosno 60 odsto glasova i tačno tri četvrtine ukupnog broja poslaničkih mandata, dilema naslednika Ane Brnabić i dalje se u javnosti stidljivo pomalja, mediji nemaju bilo kakve „ekskluzivne“ informacije i „šokantna“ saznanja, pa i sami navodni kandidati su postali oprezniji u samopromotivnim nastupima nego za vreme kampanje. Biće kako Vučić kaže, naravno, a on, po sopstvenim rečima, o tome još razmišlja. „Energičan, vredan i borben“, to su ključne reči koje je šef države i Srpske napredne stranke upotrebio upitan na RTS-u za foto-robot, kad već ne želi o imenima, budućeg premijera. Rekao je i da će vlada biti formirana „na vreme“, a svakako pre krajnjeg roka na jesen (90 dana od konstituisanja parlamenta, što mora da se obavi do 5. avgusta), kao i da nije razgovarao ni sa jednim potencijalnim kandidatom, jer „da sam s nekim razgovarao, to bi značilo da sam doneo odluku“. Intervjua za posao, dakle, biti neće, a javnost i ostali neka se strpe dok predsednik ne odluči.

Uostalom, strpljenje je zahtevano i posle izbora 2016. godine, koji su održani 24. aprila, pa je tek 8. avgusta bio poznat sastav vlade, koja je položila zakletvu tri dana kasnije. Lista SNS je i tada imala komotnu većinu. Što se Ane Brnabić tiče, kad već pravimo paralelu sa prethodnom praksom – ona je došla na čelo vlade u junu 2017. godine, posle višemesečnih javnih spekulacija o nasledniku Aleksandra Vučića na toj funkciji, nakon što je on odlučio da zameni (smeni) Tomislava Nikolića na mestu predsednika Republike. Sada su spekulacije minimalne, tabloidi se više bave sudbinom SPS i trkom za ministra kulture, na primer, sve slavine iz kojih cure medijski izvori su zatvorene, a prema kuloarskim procenama upućenih u poteze vrha vlasti, svakako ne treba očekivati otezanje ni sa imenom mandatara ni sa zakletvom članova vlade do krajnjih rokova, ali ni da će Vučić tu temu staviti u fokus javne pažnje dok ljudi umiru od korone – bio bi to potez sa suviše mogućih negativnih PR efekata dok je on okupiran međunarodnim turnejama vezanim za Kosovo. Pa se kao logični vremenski okvir za proglašenje vlade ili bar saopštavanje imena mandatara nameće avgust, stranci su tada na odmoru, a i virus se dotad valjda primiri.

KRV U OČIMA

Ovaj prilično spori javni ritam ne znači da se iza kulisa svašta ne dešava. Borba za moć pojavljuje se kao esencija političke borbe. Ima i malobrojnih koji bi da se napokon i zvanično sklone – ministar privrede Goran Knežević svakako – ali mnogo je više onih zakrvavljenih očiju dok se spremaju da sačuvaju, ili zgrabe, bogati plen. S obzirom na sve što čeka Srbiju u narednih bar godinu-dve, i na zadatke koje će nova vlada morati da ispunjava, dolazak na bilo koju ministarsku funkciju, kamoli premijersku, morao bi da bude izazov od kojeg zadrhte kolena i zacvokoću zubi. Pa tek ako pobediš strah, da se ustremiš na skok. Ipak, sudeći po spekulacijama u kuloarima oko vrha SNS, koje ćemo ovde preneti u manjku pouzdanih zvaničnih informacija, odgovornost za javno dobro nije tema o kojoj previše njih razmišlja.

O premijeru konkretno malo kasnije, komplikovano je. Nešto jednostavnije je da je poslanica i potpredsednica naprednjaka Marija Obradović trenutno viđena za ministarku odbrane, što ima smisla – em je bila predsednica resornog skupštinskog Odbora, em je, po sopstvenim rečima, čvrsto proevropski orijentisana, em je žena, sve u svemu osveženje u odnosu na Rusiji i militarizaciji i mačizmu funkcije sklonog Aleksandra Vulina. MUP je navodno predviđen za odlazećeg gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, takođe nimalo besmisleno, kao jasan znak pobede Andreja Vučića nad Nebojšom Stefanovićem u međuklanovskoj borbi, a i kao kompenzacija Vučeviću, koji je pre tri godine do poslednjeg trenutka, ali i u prvi mah sada pre junskih izbora, pominjan kao mogući premijer.

Teško je zamisliti da u novoj vladi neće biti Siniša Mali, kao ni Zlatibor Lončar. Vučić boljeg za ekonomiju i finansije od Malog prosto nema, kako god to nekome delovalo. A pogotovo nema nekoga u toj sferi poverljivijeg. Eksperimenti sa dovođenjem predstavnika srpske dijaspore iz Amerike, na Lazara Krstića i Dušana Vujovića mislimo, pokazali su se kao krajnje limitirani. Mali je, kao i Vučević, bio u početku među nezvaničnim kandidatima za premijersku poziciju, što mu se izgleda svidelo, pa su na momente i komično delovali njegovi dodatni napori u ličnoj promociji i iskazivanju političke žestine. Ipak, sada mnogo realnije deluje da će ostati da upravlja finansijama, možda ojačan resorom potpredsednika vlade. Odlazak u Narodnu banku na mesto Jorgovanke Tabaković ostavio bi, procenjuje se, suviše veliku rupu u vladi i ličio bi na penzionisanje ovog hiperaktivnog „konsiljerea“.

Lončar je, i nije neka tajna, fasciniran službama bezbednosti, ali dolazak lekara na čelo BIA, bez obzira na lestvicu spuštenu duboko u zemlju postavljanjem Bratislava Gašića, bio bi zaista iznenađenje. Koliko se ministar zdravlja potrošio u borbi protiv korone, pitanje je, mada ostanak na tom mestu deluje najrealnije. Osim ako Lončar sam ne poželi da ode iz vlade, nezadovoljan namenjenom ulogom.

NOŽEVI U LEĐIMA

BIA, ta fascinacija srpske politike, mogla bi da pređe pod komandu Nikole Selakovića, trenutno generalnog sekretara predsednika Republike, eks ministra pravde, Vučićevog čoveka od najvećeg poverenja. U odnosu na mnoge direktore organa državne bezbednosti iz bliže istorije, stručan i pristojan čovek. Selaković se pominje i u nekim spekulacijama o novom premijeru. Ipak, deluje da njegovi minusi – manjak operativnosti i ekonomskih znanja i višak nacionalizma i ideološke rigidnosti – ipak pretežu neke pluseve (lično je Vučićev, ne zavisi od raznih klanova, pošten i bez afera, obrazovan). Rigidno antizapadnjaštvo je jedna od mana koje se pripisuju i Vulinu, viđenom za odlazak sa čela Ministarstva odbrane. Ipak, mnogo važnija je njegova nova neudobna pozicija u naprednjačkim strukturama moći. Vrlo blizak sa Nebojšom Stefanovićem, kućni prijatelj i komšija, s kojim je navodno (bio) povezan i u mutnim poslovima na izgradnji putne infrastrukture, ujedno je slovio za čoveka od značajnog Vučićevog poverenja, bio je njegov „specijalac“, tvrdokorni levičar koji je donosio liberalni Zakon o radu, nacionalista koji je gurao kosovske Srbe u institucije „lažne države“, uvek najglasniji u odbrani lika i dela šefa države. Sada, kako se Vulin snašao u sendviču između Stefanovića i Vučića, preciznije – koga se odrekao, pokazaće se i snagom funkcije koju će imati u novoj vladi.

Ministarstvo spoljnih poslova ili privrede pozicije su sa kojima se povezuje predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, kulturom i medijima bi se rado bavile Jelena Trivan i Maja Gojković, dok i preostala aktuelna naprednjačka imena kao što su Marko Đurić, Zorana Mihajlović, Jadranka Joksimović, Zoran Đorđević i Vanja Udovičić čekaju svoju sudbinu, lepšu ili manje lepu. Naravno, tu je i Branislav Nedimović, prvi na izbornoj listi SNS, u medijskim spekulacijama glavni favorit sa članskom knjižicom te stranke za premijera – jedino što malo ko može da ga zamisli u toj ulozi. Tu su i partneri sa liste Nenad Popović, Rasim Ljajić, Milan Krkobabić, nikad jači Ištvan Pastor… Mnogo večno gladnih usta, velikih apetita, koje treba nahraniti!

A tu je, naravno, i SPS. Ivica Dačić je u prethodnih osam godina naprednjačke vladavine uspevao da socijalisti budu deo vlasti i da ne nestanu. Plaćena je skupa cena: SPS je od 2012. do 2020. godine izgubio 230 hiljada glasova, uz konstantan pad na svim izborima. U redu, ostale nekadašnje velike partije, DS i SRS, stigle su na nivo statističke greške, na ivicu golog opstanka, pa ispada da strateško vezivanje za SNS bar daje šansu za preživljavanje, i to vrlo lukrativno. Toga su svesni i u SPS-u, dok trpe novo ponižavanje čekajući da li će ih Vučić uzeti u vladu ili poslati u opoziciju – kako bi imao bilo kakvu parlamentarnu opoziciju (da se ne zezamo sa Šapićem), pa čovek nimalo u ljubavi sa naprednjacima Milutin Mrkonjić kaže da socijalisti žele nastavak saradnje sa SNS, a ako ih ovi ostave bez fotelja, da će biti „konstruktivna opozicija“. A možda je u pitanju samo Mrkin manevar, da primiri Vučića pa kad dođe vreme, nož u leđa, i upravo svestan šta je sve sa nenamirenim, poniženim i ogorčenim SPS-om moguće, najmoćniji čovek u Srbiji još odmerava svoj sledeći potez.

PUT ZA SPAS ILI SAMOUNIŠTENJE

Pojedinačne sudbine i ambicije ovih političara jesu važne, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog uzbudljive priče ili zanimljivog medijskog priloga, ali sada je ključno koji put će Aleksandar Vučić odabrati: put racionalnog makijaveliste ili bezumnog diktatora. To će se videti iz sastava vlade i, posebno, rešenja za premijera. Ako je krenuo da gubi dodir s realnošću, ako je postao uveren u istinitost simulakruma koji je kreirao, pri izboru ministara vodiće se pre svega samovoljom, ličnim hirom i namirivanjem klanovskih interesa, a reakcije domaće javnosti mimo propagande njegovih medija, reakcije stotina hiljada besnih građana na društvenim mrežama, smatraće za šačice plaćenika, nebitnih „hejtera“, zlonamernih neradnika. Pa će na pitanje novinara šta sa biračima koji su posle ovih izbora ostali bez zastupljenosti u institucijama najiskrenije, a ne odglumljeno, da se iščuđava. A oko 250.000 opozicionih birača je 21. juna izašlo na glasačka mesta i završilo ispod cenzusa. Bar još toliko ih je svesno bojkotovalo izbore, ankete o rejtingu SzS na to upućuju. A koliko je ovo oprezna, konzervativna procena, koja uzima u obzir nepoverenje u lidere opozicije i produbljenu apatiju birača, govori da je 2017. godine na predsedničkim izborima za opozicione kandidate glasalo oko 1,25 miliona građana.

Ukoliko Vučić zaista nije svestan problema bar pola miliona politički svesnih ljudi ostavljenih bez institucionalne artikulacije, pri odlučivanju o članovima vlade ponašaće se po principu „baš me briga, ovaj mi se sviđa, onaj ne, ovaj mi se više šlihtao, onaj manje, a da mi i otac, brat i kumovi budu srećni“. Pa kada udare korona i postkoronarni ekonomski problemi, kad zapadnjaci zbog Kine, Putina i ugrožene geopolitike nastave da ga prozivaju oko vladavine prava, slobode medija i korupcije, kad se dodatno ubrza sa Kosovom, a sve u susret predsedničkim i beogradskim izborima, pri čemu u prestonici u najmanju ruku ima krajnje neizvesnu situaciju, kad pacovi namirišu moguću kataklizmu i krenu da napuštaju naprednjački brod – biće kasno. Srbija će se do kraja strmoglaviti baš po svim merilima, a Vučićeva vlast ulazi u terminalnu fazu. I ne postoji spoljna podrška koja će to sprečiti.

Ukoliko je najmoćniji čovek u državi (ostao) racionalni strateg i pragmatičar, kod kog su i nimalo pohvalni elementi strahovlade zasnovani na razumnoj proceni najefikasnijeg metoda održanja na vlasti, a ne na osionosti i besu, uradiće sve suprotno: liberalizovaće javni prostor, omogućiće ljudima da mogu da slobodno dišu, otvoriće kanale komunikacije i saradnje sa neistomišljenicima, sa autentičnim nevladinim organizacijama, univerzitetom, akademijom, pa i sa političkim protivnicima van parlamenta koji žele da razgovaraju. U vladu će postaviti (da, to je pravi izraz, da se ne foliramo) zaista najbolja rešenja kojima raspolaže, gde je lojalnost njemu tek jedan od kriterijuma, ljude kojih se građani ove zemlje, bez obzira na političku preferencu, neće stideti.

Ova „kontraintuitivna“ strategija ubedljivog izbornog pobednika simbolizovala bi se u premijeru: ne stranački vojnik, ne pripadnik nekog klana, svakako dokazani Vučićev lojalista, ali da na svom putu ništa nije ukrao, bez afera i falš diplome, da jeste „energičan, vredan i borben“, da je spreman da primi metak za Šefa (opet, da se ne foliramo), ali i da iskreno hoće da razgovara sa neistomišljenicima, bez ideoloških rigidnosti, sa što više menadžerskih i biznis sposobnosti.

Racionalni makijavelizam za spas Srbije, ali i sopstvene vlasti, ili put u bezumlje ogoljene lične diktature, koji vodi u potpunu destrukciju države i društva, ali i u samouništenje, to je najveća dilema pred Aleksandrom Vučićem danas.