Veliki Brat po drugi put među Srbima

Na svakom odmorištu, preko puta vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis Veliki Brat te posmatra… Teleekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk – jači od vrlo tihog šapata – koji bi Vinston proizveo… Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se često, ili po kom sistemu, Policija misli uključivala na pojedinačne kanale moglo se samo nagađati. Čak je bilo moguće i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No u svakom slučaju, mogla se uključivati na svačiji kanal kad god zaželi…

Džordž Orvel, 1984.

Tih godina je ta knjiga iz 1949. još bila kultna, kao i Kopolin film Prisluškivanje iz 1974. Impersonalna kontrola, gubitak privatnosti i ugrožavanje intime pojedinca bile su vruće teme koje su uzbuđivale duhove. Onda je taj sistem propao. Prisluškivani su došli na vlast, pa su i oni, pošto su videli šta je o njima zabeleženo, našli razlog da unaprede prisluškivanje.

Na teleekranima su počeli da se prikazuju „pedagoški“ serijali pod nazivom Veliki brat u kojima se ljudi, kao zamorčići, dobrovoljno, samo radi publiciteta, podvrgavaju non-stop nadgledanju. To je draškalo sklonost publike ka voajerizmu i postalo efikasno hipnotičko sredstvo za dobrovoljno i razdragano podvrgavanje sve moćnijoj tehnologiji nadgledanja…

U letnjoj žezi 2010. u Srbiji je ponovo izbio spor o tome da li mogu nadgledati vaše komuniciranje samo na osnovu odobrenja suda, ili i u skladu sa zakonom.

Zaštitnik građana Saša Janković je najpre ocenio da široke odredbe Nacrta zakona o elektronskim komunikacijama, koji Narodna skupština razmatra po hitnoj proceduri, zadiru u privatnost građana i njihove prepiske; odnosno da je tim zakonom omogućeno da BIA, VBA i policija, bez odluke suda, kada to njihovi šefovi odluče, mogu u svako doba proveriti, i to godinu dana unazad, ko je s kim, kada i kako komunicirao.

Zatim je ombudsman podneo amandmane nadležnom Odbora za saobraćaj i veze Narodne skupštine, ali je ovaj u ponedeljak 14. juna odbio njegov amandman na član 128. predloga tog zakona, kojim je on pokušao da obezbedi da nadzor nad komunikacijom građana bude moguć samo uz dozvolu suda. Član Odbora i poslanik Demokratske stranke Srđan Milivojević se suprotstavio ombudsmanu tvrdnjom da niz zemalja, nakon terorističkog napada 11. septembra, ima ovakvu odredbu.

Advokatska komora je zatražila povlačenje tog zakona. Društvo sudija Srbije je konstatovalo da će ovakvo i slično ponašanje najveće poslaničke grupe dalekosežno ugroziti nezavisnost sudstva i ostvarenje prava građana na pravično suđenje.

Zaštitnik građana je posle toga najavio mogućnost da pred Ustavnim sudom pokrene i postupak za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama.

PRESUĐENO: Činjenica da se o ovoj temi drugi put raspravlja u poslednje dve godine govori nešto i o tome kako izvršna vlast zapravo potcenjuje i istiskuje sudsku.

Na inicijativu pokrajinskog ombudsmana Ustavni sud je, naime, u Odluci broj 149/2008, zaključio da odredba člana 55. stav 1. Zakona o telekomunikacijama iz 2003. izlazi iz Ustavom dopuštenog ograničenja zajemčenog prava na nepovredivost tajnosti pisama. Osporena odredba tog zakona nije u saglasnosti sa Ustavom, jer bez postojanja odluke suda omogućuje aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožavaju ili narušavaju privatnost i poverljivost poruka.

U toku procesa Skupština se nije odazvala pozivu Ustavnog suda pa je on direktno suspendovao deo sporne odredbe: „Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 55. stav 1. Zakona o telekomunikacijama u delu navedenom u izreci („zakonom ili“), prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku Republike Srbije. IUZ broj 149/2008. Predsednik Ustavnog suda, dr Bosa Nenadić, s.r.“

Dve godine kasnije, pri usvajanju Zakona o elektronskim komunikacijama zakonodavac se ponaša kao da ta odluka o srodnom zakonu ne postoji i opet švercuje tu „i zakonom“ lastiš odredbu, očito ne slučajno. Ombudsman Janković je prilikom nedavne kontrole BIA i VBA uočio da one, a i policija, sada bez suda imaju pristup evidenciji o elektronskoj komunikaciji građana, pa je tražio da se ta praksa izmeni. Umesto prakse, menja se zakon.

Doduše, po članu 126. stav 1. Nacrta zakona o elektronskim komunikacijama, presretanje elektronskih komunikacija, kojim se otkriva njihov sadržaj nije dopušteno bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.

Sud se, međutim, ne pominje u članovima 128. i 129. tog zakona po kojima je operater dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama, da ih kao tajne čuva 12 meseci i da ih stavi na uvid „kome treba“. Nalaže se da se registruju i sačuvaju podaci potrebni za: praćenje i utvrđivanje izvora, vrste, odredišta, početka, trajanja i završetka komunikacije, terminalne opreme korisnika i utvrđivanje lokacije mobilne terminalne opreme korisnika. Moraju se zadržati i čuvati i podaci o uspostavljenim pozivima na koje nije odgovoreno.

Izgleda da je zakonodavac polazio od toga da se odredbe o obaveznosti odluke suda pri zadiranju u privatnost izričito vezuju samo za pristupanje sadržini komunikacije, a ne i podacima o tome ko je, godinu dana unazad, kome, odakle, kada i čime telefonirao, slao mejlove i poruke…

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić ocenjuju da evropski standardi, izraženi u odlukama Evropskog suda za ljudska prava, govore da su i ti takozvani zadržani podaci o tome ko je koga kada zvao integralni deo komunikacije, podjednako važni kao i sadržina.

KOPLAND VS GB: Ombudsman Janković je u tekstu za „Politiku“ u tom kontekstu pomenuo slučaj „Kopland protiv Velike Britanije“. Uz nabrajanje nekoliko presedana i propisa, među njima i onog koji nosi naziv „akt 1984“, Evropski sud za ljudska prava je 3. aprila 2007. doneo presudu da je prekršen član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i fundamentalnih sloboda po tužbi 62617/00 gospođe Linet Kopland (1950) iz mesta Laneli u Velsu.

Linet Kopland se žalila zbog toga što su bez njenog znanja nadgledani njeni telefonski pozivi, brojevi koje je zvala, brojevi onih koji su nju zvali, vreme dužina i cena poziva, imejl korespondencija i upotreba interneta, vreme i datumi poseta pojedinim sajtovima… Ona je naknadno saznala da su njene aktivnosti nadgledane od 1996. do 1999, navodno pod izgovorom da se kontroliše da li koristi telefon na poslu za privatne svrhe, a iz konteksta proizlazi da je neko istraživao da li je ona imala neprimerene veze s direktorom. U novembru 1999. neko je zvao i njenu poćerku i tražio informacije elektronskim porukama slatim na adresu koledža. Tvrdila je da je ugroženo njeno pravo da bude respektovan njen privatni i porodični život, njen dom i korespondencija, da se osećala progonjenom, da je osećala strah i patila od nesanice. Sud nije prihvatio argument zastupnika države da se u njenom slučaju nadgledanje komunikacije može opravdati nadzorom nad tim kako zaposleni koriste službeni telefon. Jedno lice je zbog svega toga suspendovano. Sud joj je dosudio odštetu od 3000 evra i nadoknadu troškova od 6000 evra.

Odobrenja za pristup podacima o elektronskim komunikacijama građana u nekim zemljama, na primer u Mađarskoj, daje ministar nadležan za rad tajnih službi, u nekima i rukovodilac službe. U Sloveniji i Srbiji odobrenje za zadiranje u privatnost pisama mora dati niko drugi do sud. Ustav je sasvim određen u članu 41: „Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva. Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.“

Zaštita tajnosti pisma je inače stari ustavni institut u našoj ustavnoj istoriji. Takozvani Radikalski ustav iz 1888. je u svom članu 23. propisivao: „Nepovredna je tajna pisama i telegrafskih depeša, osim u slučaju krivične istrage i u slučaju rata.“

AMORTIZER: Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić se branila da je zakon koji je predložila u skladu sa Ustavom i da propisuje obavezu nadležnih državnih organa da vode evidenciju o tome šta je pravni osnov za pristup podacima o komunikaciji, o datumu i vremenu pristupanja, kao i da ovu evidenciju čuvaju kao tajnu.

Precizira se da se ti podaci mogu koristiti samo za potrebe sprovođenja istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja krivičnog postupka, kao i za potrebe zaštite nacionalne i javne bezbednosti Republike Srbije. Dopunski osigurač je dodat kada je Odbor za saobraćaj i veze prihvatio amandman Saše Jankovića kojim se omogućuje da primenu zakona nadzire poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

To ne otklanja osnovne mane tog zakona – izbegavanje sudske dozvole za ulazak u intimnu sferu građana. Neko kome vi plaćate uslugu (operater) mora godinu dana čuvati i pred vlastima otkriti vaše intimne veze. Ta jednogodišnja „suspenzija prezumpcije nevinosti“ je mnogo osetljivija od otkrivanja bankarske tajne…

Izvršna vlast će se, naravno, pozivati na efikasnost i veliku društvenu opasnost od terorizma i organizovanog kriminala, pošto ne voli da joj iko stoji nad glavom, pa ni sud. Zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i Ustavni sud su ipak u pravu kad kažu da se zakonom ne mogu ograničavati prava zapisana u Ustavu.

Uostalom, da li može biti bezbedna zemlja u kojoj je šef policije poverljivija ličnost od predsednika Vrhovnog suda?