Večni život u privremenom smeštaju

U avgustu 2014, prilikom dodele ključeva devet stanova penzionisanim pripadnicima sistema odbrane u Ulici Kisela voda u beogradskom naselju Mirijevo, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić izjavio je: „U naredne dve, dve i po godine biće izmirene sve potrebe za stanovima u vojsci, da nemamo nijednog pripadnika vojske, ni penzionera ni u redovnom sastavu, na čekanju za stan.“ U tom trenutku bez stana ili sa neadekvatnim stanom je 19.500 pripadnika vojske, a novinarsku sumnju da će sve to moći da se reši do kraja februara 2017, da je obećanje preambiciozno, Gašić je pokušao da otkloni tvrdnjom da taj spisak datira iz devedesetih i da će biti revidiran jer su mnogi već rešili stambeno pitanje, a ima i preminulih. „Srbija misli i na ljude koji čekaju 30 i više godina na stan, a koji su sva svoja bogatstva i imovinu i sve ono što su sticali kroz radni vek ostavili na teritoriji drugih država“, rekao je tada Gašić. Neki od vojnih penzionera tada su mu i poverovali, hvatajući se za to obećanje kao davljenik za slamku…

U januaru 2018, tu je jedna sasvim druga slika. Vojni hotel „Bristol“ u Karađorđevoj ulici: tridesetak penzionisanih starešina sa porodicama ili bez njih, koji pripadaju kategoriji takozvanih vojnih beskućnika, izbeglih iz bivših jugoslovenskih republika, 27. godinu boravi tu u „privremenom smeštaju“. Taj smeštaj ne plaćaju malo – za dvokrevetnu sobu 11.336 dinara mesečno, plus, ako imaju još članova porodice, za „pomoćne ležaje“, koji zapravo ne postoje, ali se doplaćuje 30 odsto cene za jedan, a 50 odsto za dva. „Išli su i da popisuju ko ima šporete, frižidere, ostale električne uređaje, čak i fenove, kako bi dodatno naplatili trošenje struje“, priča za „Vreme“ penzionisani zastavnik prve klase Dragan Stojanović, ukazujući da je „Bristol“ poslednji kolektivni izbeglički centar u Srbiji, iako država tvrdi da oni više ne postoje. Stanari „Bristola“ svoju muku nose 27 godina, čekajući da dobiju neko rešenje za stan, navikli već na „šetanje“ po stambenoj rang-listi i stalne padove naniže. Ono što ih je uznemirilo jesu glasine koje su od jesenas počele da kolaju – da će ih iseliti na neka druga mesta. Zavisno od izvora tih glasina, pominjani su razni rokovi, od nekoliko dana pa do mesec, dva, tri, pet… Kao razlog, pominjano je da se to radi zbog „državnog interesa“ i – „Beograda na vodi“. Grupa od 14 beskućnika, koji su imali hrabrosti, napisala je zbog toga pismo najvišim državnim zvaničnicima, zahtevajući da im odgovore šta će biti s njima. Oni u pismu ukazuju i na razne nelegalne radnje i kršenja pravila odgovornih u „Bristolu“ i Vojnoj ustanovi „Dedinje“, na višestruko veću cenu nego u drugim vojnim objektima, „odokativno“ određenu, pretnje iseljenjem i vojnom policijom onima za koje smatraju da su „neposlušni“…

OD „BRISTOLA“ DO „DEDINJA“ I NAZAD: Umesto odgovora, stigao je novopostavljeni direktor VU „Dedinje“ Čedomir Kisić sa saradnicima i kratko saopštio da ne može da odgovori ni na jedno njihovo pitanje niti navod iz pisma zvaničnicima, tako da sastanak propada. Potom je stigao dopis iz Ministarstva odbrane, iz Sektora za materijalne resurse, gde se u prvoj rečenici potpisnici pisma optužuju da od države traže stanove, što je, tvrdi Stojanović, potpuna neistina. „Nakon desetak dana zovu delegaciju stanara da dođe u VU ‘Dedinje’, ali smo im odgovorili da to ne želimo jer sa njima nemamo ništa, nego sa Ministarstvom odbrane, čiji predstavnici treba da dođu u ‘Bristol’“, kaže Stojanović i dodaje da se nakon toga pojavio direktor Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane Kravić sa pravnikom iz Vojnostambenog fonda Novakovićem i direktorom „Dedinja“ Kisićem. „Pukovnik Novaković počinje priču kako postoji državni interes, ne pominjući konkretno koji, i da će zato da nas presele u drugi objekat, koji će u međuvremenu biti renoviran na Dorćolu. Rekao je da ćemo da idemo u ‘sveže okrečene sobe’, što je strašna rečenica. Zamislite, posle 27 godina u kolektivnom smeštaju dođe čovek i tako nešto vam kaže, da vas, kao ovce, sele iz jednog u drugi tor. Tada sam planuo i pitao ga da li razgovara sa ljudima ili sa ovcama. On je samo ponavljao da je to državni interes. Nije naveo koji“, kaže Stojanović. Kao ilustraciju uslova u kojima borave u „Bristolu“ on navodi i činjenicu da sobe u kojima žive za 27 godina nisu nijednom okrečene, a da su starešinama, dobijanjem tog privremenog smeštaja, umanjene naknade za odvojeni život i takozvani troškovi stanovanja. Kao nelogičnost, on navodi i to što Ministarstvo odbrane finansira VU „Dedinje“, koja, istovremeno, uzima novac i od njih.

Predsednik Udruženja vojnih beskućnika potpukovnik pilot u penziji Vlado Đukić ističe da su svi nadležni zaboravili da je vojnim licima od plate odbijano 4,5 odsto od bruto ili 6 odsto od neto plate za Vojnostambeni fond (VSF) i da Udruženje sada vodi postupak za vraćanje tog novca. Reč je o ogromnoj sumi, koja se nalazi na računu Srpske banke (naslednica Yu Garant banke i ranijeg Vojnog servisa). „Tim sredstvima Narodna banka Srbije je osnovala Srpsku banku“, tvrdi Đukić i precizira da proračuni govore kako je to, kada se izračuna po osobi, vrednost najmanje jednog troiposobnog stana. „Ministarstvo odbrane tvrdi da je to zastarelo. Sredstva su uplaćivana do 1993, a mi imamo saznanja i dokaze da su uplaćivana do 1998. godine“, nastavlja Đukić, dodajući da su oni 1993. od države dobili potvrde koliko su uplatili u VSF. Đukić objašnjava da su starešine iz bivših jugoslovenskih republika koji su tamo imali stanove morali da ih zvanično ustupe VSF (on je to učinio 1992. u Mostaru, gde je bio nastavnik letenja), i sad su ostali i bez stanova i bez para koje su uplaćivali u Vojnostambeni fond.

PAKLENI PRAVILNIK: Đukić tvrdi i da je krajem devedesetih postojala naredba tadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića da se uplaćene pare iz VSF licima koja nisu dobila stanove mogu vratiti, ali da se to ne može uraditi sa onima koji su došli iz bivših republika „dok se ne završi sukcesija“. On pokazuje i komplikovan pravilnik Ministarstva odbrane za bodovanje pri pravljenju stambene rang-liste, „u kome se ne bi snašao ni doktor ekonomskih nauka“, i pojašnjava da stanove svojom odlukom deli ministar odbrane, posebnom naredbom, kojom se pravi „razrez“ – aktivnim vojnim licima 70 odsto, penzionerima 30 odsto.

Pravilnikom iz 2008. napravljeno je osam grupa – četiri su aktivni generali, oficiri, podoficiri i civilna lica, i isto toliko penzionisani u tom statusu, a beskućnici su svrstani u penzionere. „Ustavni sud je taj pravilnik poništio, a ljudi iz Ministarstva odbrane, da bi prikrili svoje manipulacije, smišljaju novu čudnu formulu, koju niko ne može odgonetnuti. Onda ubeđuju ministra da je zakonski sve u redu, i on to potpisuje. To su teški manipulanti“, tvrdi Đukić. Situaciju ilustruje primerom jednog vojnog beskućnika koji je bio prvi na listi u svojoj grupi, a delilo se osam stanova: „Pred podelu, pojavi se osam lica na rang-listi ispred njega. Drugostepena komisija utvrdi potom da za pet lica podela nije zakonita. I šta onda ti iz Ministarstva rade – dodele tri stana, a za pet raspišu novu raspodelu. I u toj novoj raspodeli opet daju onima koji mogu dobiti, a za one kojima komisija poništi, raspisuju novu raspodelu, sve dok njihovi ljudi ‘ne prođu’. A naš član, koji je bio prvi na listi, opet ostane bez stana.“ Đukić tvrdi da u Beogradu ima najmanje 100 praznih stanova, „koji se čuvaju zbog nečega“, i kao primer navodi stan u Ulici Peđe Milosavljevića 44 na Bežanijskoj kosi, koji je zapečaćen već devet godina, a za njega se plaćaju sve režije, jer se „čuva za nekoga“.

U Srbiji, prema podacima Udruženja, ima 2648 vojnih beskućnika, koji su došli iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ostavljajući tamo svoje stanove, a najviše ih je u Beogradu. Đukić navodi da je prošle godine Ministarstvo odbrane vratilo u posed 130 stanova koji su bili nelegalno korišćeni i oni su, kao „neuređeni“, posebnom uredbom podeljeni zainteresovanim licima, što je tim ljudima mač sa dve oštrice – moraju da se odreknu pripadajućeg stambenog prostora (skidaju se sa rang-liste) i potom sami finansiraju uređenje tog stana, a ima ih poprilično ruiniranih, što zahteva više hiljada evra ulaganja. „I onda Ministarstvo odbrane, tek kad vi renovirate stan, proceni njegovu vrednost i cenu otkupa“, upozorava Đukić i ukazuje na još jedan problem – ne zna se kolika su dugovanja bivšeg nelegalnog korisnika prema Elektrodistribuciji i Infostanu, a sve to mora da plati novi stanar. Do sada je od tih 130 podeljeno nešto manje od 70 stanova.

Prema podacima Udruženja, u periodu od 2005. do 2017. je, na različite načine, stambeno pitanje rešilo oko 9700 vojnih lica i penzionera, a od 1991. do 2005. najmanje 15.000. „Podeljeno je 25.000 stanova, a problem vojnih beskućnika nije rešen“, rezignirano konstatuje Đukić, ističući neverovatnu činjenicu da Glavna inspekcija Ministarstva odbrane nikad nije mogla da ustanovi broj stambenih jedinica i poslovnog prostora u VSF. Đukić ukazuje i na zatvorenost Ministarstva odbrane za sve informacije i podatke koje je Udruženje tražilo, pa su morali da ih dobijaju preko poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

ŽIVOT U OTROVNOJ ZGRADI I DODATNE MUKE: Vlado Đukić živi u vojnom sportskom centru u Surčinu, u azbestnim zgradama štetnim po zdravlje, gde pored 100 vojnih beskućnika ima i dvadesetak nelegalno useljenih, pa legalni stanari za njih moraju da plaćaju utrošenu vodu i struju. „Voda je 20 puta skuplja nego za ostale građane, nemamo pravo na bonus od 30 odsto za Infostan kao učesnici rata. Potpuno smo diskriminisani kao građani drugog reda“, kaže on, precizirajući da su, kada se sve zbroji, ukupni mesečni troškovi za stan od 49 kvadrata 30.000 dinara. Njegov kolega Dragan Stojanović, s druge strane, ima dodatnu „muku“ – zbog svog zalaganja da se stvari u „Bristolu“ dovedu u red i zakonske okvire, pokušavano je njegovo iseljenje, sa sve asistencijom Vojne policije, a bez naloga suda. I ne samo njegovo, nego još njih „pet-šest neposlušnih“, u tri navrata.

Njegovi problemi počeli su kada je ukazao na uredbu objavljenu u „Vojnom službenom listu“ broj 41/93, koji reguliše šta su u „Bristolu“ sobe za komercijalnu upotrebu (117), a koje su za stambeno zbrinjavanje (247): „Dali su nam rešenja o privremenom samačkom smeštaju, a naredbom je, članom 17, propisano da načelnik nadležne uprave licima koja imaju pravo na stambeno obezbeđenje napiše rešenje o dodeli nužnog smeštaja. Član 18 kaže da danom donošenja prestaje da važi naredba o korišćenju objekata za smeštaj samaca.“ Stojanović objašnjava da bi primenom te naredbe i dobijanjem nužnog smeštaja VU „Dedinje“ praktično izgubio upravljanje nad tim delom „Bristola“ kao i drugim objektima gde su smešteni vojni beskućnici. Naredba je primenjena u smeštaju u Žarkovu, gde stanari sada plaćaju pet puta manju naknadu za stanovanje. Stanari „Bristola“ su, zbog toga, odbili da plaćaju naknade, pa im je uručena tužba VU „Dedinja“. Kada su u ovoj ustanovi uvideli da ne mogu da ih dobiju na sudu, krenuli su pritisci da se potpišu ugovori o stanovanju. „U ugovoru nije stajala nijedna obaveza VU ‘Dedinja’, samo naše, pa sam jedini odbio da potpišem uz obrazloženje da ću to uraditi ako se u njega stavi makar jedna obaveza ‘Dedinja’. Nije stavljena“, priča bivši zastavnik vazduhoplovne tehničke službe Stojanović, koji je radio na vojnim aerodromima u Zagrebu, Banja Luci i Batajnici.

BEZ MILOSTI I BEZ REŠENJA SUDA: Od tada, našao se „na meti“ kao neposlušan i bundžija. Stojanović pokazuje i sve dokumente do kojih je došao, uključujući i zahtev direktora VU „Dedinja“ od 6. jula 2012. kojim od Vojne policije traži asistenciju prilikom komisijskog „oslobađanja soba od lica i ličnih stvari imenovanih, kao i tehničko obezbeđenje navedene smeštajne jedinice“, koja treba da se obavi 13. jula. „Vojna policija dolazi ‘maricom’, hoće da nas isele. Ja sam imao ‘sreću’ da sam, pošto je to pokušano i ranije, dobio rešenje od suda da je moja soba pod njegovom jurisdikcijom. Neko je vojnoj policiji u međuvremenu rekao da imam sudsko rešenje i odustali su. Vojna policija dolazila je po privatnoj vezi tadašnjeg direktora Dejana Mrlješa sa nekim od njihovih šefova, a to je imalo i svoju protivuslugu. Posle toga uputio sam pismo načelniku Generalštaba, u kome navodim da su pojedine starešine Vojne policije nakon tih ‘akcija’ dobile sobe u stanarskom delu ‘Bristola’“, kaže Stojanović, koji je zbog svega što ga je snašlo, preživeo i srčani udar. On podseća i da su vojni policajci, na zahtev tadašnjeg direktora, na temperaturi od 15 stepeni ispod nule, bez ikakvog sudskog rešenja, dovedeni da na ulicu izbace ženu sa šestomesečnom bebom, a da je kasnije na sudu ustanovljeno da je imala potpuno regularno rešenje o boravku: „I nikom ništa, niti je odgovarala domaćica hotela koja je to iseljenje inicirala, naprotiv, premeštena je na viši položaj, niti je bilo ko od zvaničnih organa odgovarao za nezakonitu upotrebu vojne policije“, ogorčeno priča Stojanović. On pita da li nekome treba novi „slučaj Ponjiger“, kada je bračni par sa bebom skočio iz sobe vojnog samačkog smeštaja na Zvezdari zbog toga što im je pretilo iseljenje. Muž i žena su poginuli, a dete je ostalo živo.

„Najnoviji slučaj u ‘Bristolu’ je pokušaj izbacivanja udovice zastavnika Tomislava Stojanovića, vojnog beskućnika, tri meseca posle njegove smrti. A bio je starešina bez mrlje u karijeri. Znači li to da će i porodice svih nas biti izbačena kad umremo, da li je normalno ovakvo postupanje, da nam ta pretnja uvek visi nad glavom?“, pita se on. Prilikom pokušaja iseljenja udovice preminulog zastavnika, Tonke Stojanović, stanari su se pobunili, pa je iseljenje privremeno obustavljeno. Ona je na prošlonedeljnoj skupštini Udruženja vojnih beskućnika u očaju poručila da joj je, ako je isele, jedini izlaz da skoči u Savu i utopi se. Kakva je situacija i režim u „Bristolu“, prema rečima Stojanovića, dovoljno govori i to što su novinarku Radio-televizije Srbije, koja je imala dozvolu Ministarstva odbrane da pravi prilog o hotelu, izbacili kad su shvatili da pravi priču o vojnim beskućnicima i njihovom smeštaju.

Ulaz u taj deo „Bristola“ je iz Hercegovačke ulice, tik uz ogradu gradilišta „Beograda na vodi“ i preko puta zgrade Geozavoda. Na vratima stoji obaveštenje sa znakom precrtanog foto-aparata i tekstom: „Zabranjeno fotografisanje. Za svako snimanje i medijsko izveštavanje neophodna je dozvola nadležnog organa Ministarstva odbrane.“