Važno je da se obećava

Možda je najbolje da ocenu o ekonomiji u 2015. godini prepustimo ministru finansija Dušanu Vujoviću: „Nalazimo se u poslednjoj fazi pripreme da se osete prvi elementi boljitka“, rekao je Vujović početkom septembra, kada je najavljeno povećanje plata i penzija koje će za oko 1,2 miliona građana značiti da će „imati plate i penzije veće nego ikad“. I zbilja, penzioneri sa najnižim primanjima će od 1. januara 2016. dobiti povišicu od 1,25 odsto, odnosno 200-300 dinara mesečno, a zaposlenima u prosveti, zdravstvu, školstvu i vojsci, kojima je plata smanjena za deset odsto u decembru 2014, primanja će biti povećana od dva do četiri odsto. Ovim povećanjem je završena prva, po nekima izuzetno uspešna godina fiskalne konsolidacije – mere koja je, uz početak gradnje Beograda na vodi i neuspehe u prodajama Železare i Telekoma, obeležila godinu na izmaku.

KONSOLIDACIJA: Srbija je 2014. godinu završila sa ogromnih 6,6 odsto fiskalnog deficita. Ne samo to, Srbija je u maju 2014. pretrpela ogromne štete od poplava, što je katastrofalno pogodilo industriju, izvoz i celokupnu proizvodnju države – u trećem kvartalu 2014, kada su energetska postrojenja bila pod vodom, obim industrijske proizvodnje pao je za čak 14 odsto u odnosu na isti period u 2013, a BDP je za ta ista tri meseca pao za 4,5 odsto. Godina je završena sa padom BDP u tri uzastopna kvartala (uz simboličnih 0,4 odsto rasta BDP u prvom kvartalu 2014), i sa ukupnim padom BDP od 1,8 odsto – recesija po četvrti put za prethodnih šest godina. U decembru su smanjene plate u javnom sektoru i penzije, kao prva mera fiskalne konsolidacije kojom je pokušano smanjenje deficita i preokretanje trenda rasta javnog duga, koji je krajem 2014. prešao 70 odsto BDP. I, odjednom – u januaru 2015. pojavio se suficit od skoro 17 milijardi dinara. Uz to, u situaciji kada je tokom cele godine privreda bila u problemu, anketa o radnoj snazi volšebno je pokazala smanjenje nezaposlenih za čak četiri odsto. Ovo je bio povod da predsednik vlade krajem januara izjavi da ga je „sramota koliko nam dobro ide“. „Mi kad objavimo zvanične podatke da je smanjena nezaposlenost, niko taj podatak neće da objavi u Srbiji. ‘E, čekaj, pa kakva je ovo sad propaganda, šta je sad ovo?’ A kakva propaganda? Evo, pročitajte ove brojeve. Mene je sramota da ih pročitam koliko su dobri. Sramota me, bolje da ne govorim narodu zato što… Naravno da mi je drago, skoro da sam plakao od sreće danas“, rekao je Vučić, a nekoliko dana ranije je ustvrdio da, ako budemo sproveli sve reforme, „2016. godine bićemo druga zemlja u regionu po ostvarenom privrednom rastu, a prva po rastu fiskala, a 2017. godine bićemo prva zemlja i po rastu i po fiskalu“.

Bilo je već reči u „Vremenu“ tokom godine o čudnovatoj pojavi sa brojem zaposlenih i nezaposlenih u Srbiji, a bilo je reči i o tome kako je Telekom morao da uzme kredit i uplati dividendu od 7,6 milijardi dinara u državni budžet u januaru, kad joj vreme nije. Spektakularan pad broja nezaposlenih građana Srbije bio je više puta razlog za iskazivanje ponosa radom vlade, što ministra Vulina, što premijera Vučića. Na primer, na godinu i mesec dana od kako je SNS dobio skoro 50 odsto glasova na izborima, i na godišnjicu od kada su Vučić i Dačić zamenili mesta predsednika i prvog potpredsednika, vlada je održala svojevrsni performans u Rudarskom basenu Kolubara, a Vučić je izjavio da je u protekle dve i po godine u Srbiji otvoreno ni manje ni više nego 193.000 radnih mesta. Međutim, i kada se ovlaš pogledaju podaci o zaposlenosti za 2014, vidi se nesvakidašnja pojava da u istom periodu padaju i zaposlenost i nezaposlenost. Na ovu činjenicu, odnosno na nepouzdanost podataka o nezaposlenosti za 2014. ukazali su i Fiskalni savet i Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) između ostalih, a i Republički zavod za statistiku (RZS) je saopštio da zbog promene u sistemu ocenjivanja i drugačije periodike anketiranja, „promene u ocenama kontingenata radne snage do kojih je došlo u 2015. godini u odnosu na 2014. ne treba uzimati kao apsolutne i precizne, već samo kao indikativne“. Inače, prema poslednjim podacima RZS-a, broj zaposlenih u 2015. je porastao za još šezdesetak hiljada.

Iako je tek bio januar, ovakve izjave čiji se sadržaj može objediniti još jednom premijerovom izjavom, da su nam „finansije kao apoteka“, nizale su se tokom cele godine, a uspeh je rastao. „Srbija hrabro nastavlja svoj reformski kurs, bez obzira na političku cenu“, „Srbija prvi put u savremenoj istoriji ima suficit“, „Srbija bi za dve godine mogla da postane prva ekonomija zapadnog Balkana, a građani Srbije bi već za šest meseci mogli da u džepu osete rezultate rada“, „Na zapadnom Balkanu niko ne može da ponudi bolje uslove investitorima od Srbije“. Počele su i prve prognoze da MMF nije bio u pravu za stopu rasta Srbije, kada je u februaru potpisan aranžman iz predostrožnosti, vredan milijardu evra. Tada je MMF prognozirao pad BDP za pola odsto, a premijer se pohvalio da ne da neće biti pada, već da će BDP porasti između 0,5 i jedan odsto. I – bio je u pravu. Srbija će završiti godinu sa oko +0,7 odsto. „Naša je prognoza bila 0,9 odsto, a bila bi i 1,1 odsto, da nije bilo suša i poplava. Srbiju očekuje rast u narednim godinama, a kada je rast preko dva odsto i kada to ide, onda govorimo o dinamičnom rastu. E, to je Srbija uspela da postigne, uprkos fiskalnoj konsolidaciji“, rekao je Vučić u novembru.

No, taj „dinamičan rast“ će biti dovoljan tek toliko da se, uz prognozirani rast BDP u 2016. od 1,75 odsto, Srbija vrati na nivo od pre poplava, s kraja 2013. godine. Na drugoj strani, Mađarska je u prva tri kvartala ove godine imala prosečan rast od 2,9 odsto u odnosu na prvih devet meseci 2014, Bugarska veći od tri odsto, a Rumunija je imala rast od 3,8 odsto. Uz to, prosečan godišnji rast BDP i Makedonije i Crne Gore u proteklih deset godina je bio 3,3 odsto – dakle, daleko iznad „dinamičnih“ dva odsto. Prema podacima Ministarstva finansija, Srbija je u periodu 2005–2014. prosečno rasla za dva odsto godišnje, a u periodu 2009–2014. rast je zapravo bio pad od prosečno 0,22 odsto BDP godišnje.

Pomenutih +0,7 na kraju 2015, rast veći od predviđenog, bio je povod da se vrati barem deo smanjenja zaposlenima u javnom sektoru i penzionerima. Sa druge strane, nema sumnje da su mere vlade dovele do osetnog smanjenja fiskalnog deficita, za oko 2,5 procentnih poena – sa 6,6 na 4,1 odsto. Nije se ponavljao onako dobar mesec kao januar, ali su od premijera i članova vlade iz meseca u mesec stizala obaveštenja kako Srbija, nepogrešivo, stalno beleži deficit daleko manji od predviđenog. Od januara do novembra konsolidovani deficit bio je oko 65 milijardi dinara, daleko ispod očekivanog. Ali, tada je došao decembar, koji je „sreću pokvario“ i prethodne godine. Ovoga puta, zahvaljujući preuzimanju duga Srbijagasa i isplati zaostalih dugova prema vojnim penzionerima, deficit u decembru bio je oko dva i po puta veći od deficita u svim prethodnim mesecima zajedno, što je „doteralo“ ukupan fiskalni deficit na oko 160 milijardi, ili 4,1 odsto BDP – daleko ispod iznosa od 5,9 odsto planiranog fiskalnom strategijom (koju je, doduše, vlada i napravila, pa promašila). Ipak, i ovde mora da dođe još jedno „ali“. Kao i prethodnih godina, javne investicije nisu izvršene u predviđenom obimu, što je, verovatno, jedna od najlošijih mogućih „ušteda“, s obzirom na to da su ovakve kapitalne investicije motor rasta – što su slabije, slabiji je i rast BDP. Prema podacima Fiskalnog saveta, 20 milijardi dinara je ostalo nepotrošeno, što se prebacuje u 2016, pa će za toliko i deficit u narednoj godini biti veći. Prema podacima Ministarstva finansija, u prva tri kvartala 2015. ukupne investicije kretale su se na nivou 80-85 odsto od ukupnih investicija u poslednjem kvartalu 2008. Strane direktne investicije su porasle u ovoj godini – u oktobru 2015. već su bile na nivou ukupnih SDI iz 2014. Još jedna stvar zbog koje ovoliko smanjenje deficita ipak nije toliki uspeh koliki na prvi pogled deluje, jeste još jedno neispunjenje obaveza – broj zaposlenih u javnom sektoru nije smanjen koliko je trebalo, pa ni njihove otpremnine nisu potrošene. To ostavlja obavezu da u 2016. bude otpušteno skoro 30.000 ljudi iz javnog sektora, što je, po Fiskalnom savetu, teško izvodljivo. Inače, Fiskalni savet smatra da će predviđeno smanjenje deficita u 2016. od 0,75 odsto BDP biti ispunjeno samo polovično, te da je glavna mera – smanjenje plata i penzija – već „potrošena“ u 2015, a onda je još i smanjen njen efekat, korigovanjem plata i penzija nagore.

ŽELEZARA I TELEKOM: Jedna na početku, druga na kraju godine, privatizacije preduzeća u vlasništvu države imale su isti rezultat – i Železara Smederevo i Telekom Srbija ostali su u većinskom vlasništvu Republike Srbije. U januaru, čitava „španska serija“ bila je izvedena prilikom pokušaja da se Železara proda američkom Esmarku. „Uskoro novi život Železare“, „Esmark pravi partner“, „Vučić veoma zadovoljan ponudom Esmarka“ samo je deo naslova i napisa u štampi početkom januara. „Železara Smederevo će dokazati kako posle privatizacije radnici mogu da imaju veće plate. Tim radnicima su sada smanjene zarade deset odsto, po preuzimanju Železare plate će se vratiti na staro, a verovatno će porasti još deset odsto. Vidimo se pred 1. februar, obezbedio sam izvanredan vatromet kakav dosad niste videli, i to bez državnih para“, rekao je Vučić 16. januara. Pregovori sa Esmarkom počeli su još sredinom 2014, a početkom 2015. u medijima je stvorena atmosfera da je sve već dogovoreno i završeno, i da samo još potpisi fale. Odmah su krenula i nagađanja koliko će čelika Železara moći da proizvodi, kada će da bude upaljena i druga visoka peć, i koliko će zbog toga porasti BDP… No, kako su dani odmicali, postajalo je jasno da je sve daleko od završenog, a i zvanične izjave počele su da se kreću između „pregovori su veoma teški“ i „valjda će sve lepo da se završi“, uz sve češće napominjanje da postoji i „Plan B“ odnosno, angažovanje profesionalnog menadžmenta za Železaru. Na kraju je tako i bilo – pregovori sa Esmarkom propali su nakon još peripetija, a na čelo menadžmenta izabran je Peter Kamaraš, koji je nakon toga dobio tužbu od Esmarka na 100 miliona dolara, zbog „zloupotrebe poverljivih informacija, nefer konkurencije, sabotaže i podrivanja Esmarkovog pokušaja da privatizuje Železaru Smederevo“ (navešćemo ovde samo dve navodne Kamarašove izjave koje je Esmark citirao u tužbi: „Ako prođe dogovor Železare i Esmark Europe, i ja ne budem isporučivao rudu, ja sam sjeban“; „Da ja imam potpunu kontrolu nad Železarom, mogao bih, teoretski, da uzimam svake godine po deset miliona dolara bez problema, i da niko ne primeti. Otišao bih iz Železare posle godinu dana, nasmejan i bogat.“).

Premijer je na trenutak zaboravio na vatromet, ali nije na povećanje plata u Železari. Novi menadžment se obavezao da će u roku od šest meseci čeličana početi profitabilno da posluje, da će broj zaposlenih biti sačuvan, da će im se povećati plata za deset odsto, a da će menadžment uložiti 20 miliona dolara za podizanje proizvodnje, mada je premijer izrazio očekivanje da će Železara postati profitabilna već u maju i najkasnije 1. avgusta pustiti u rad i drugu visoku peć. Od profitabilnosti nije bilo ništa ni u maju, a ni krajem juna, kada je ministar Sertić izjavio da smo sada „na granici nulte profitabilnosti“. U oktobru je premijer Vučić zahvalio Kamarašu i njegovom HPK inženjeringu „što je smanjio naše minuse“, i tada izjavio da će cena čelika „morati da ide na 480 dolara, što će Železaru učiniti profitabilnom“. Javnost još nije saznala uslove pod kojima je potpisan ugovor sa Kamarašom i njegovim timom. Sam Kamaraš je izjavio da je ugovor „sakriven zbog konkurencije“, a ministar Sertić je tercirao izjavom da je kod nas transparentnost počela da gubi svoju osnovnu funkciju, i da „moramo da znamo gde transparentnost ima društvenu ulogu, a gde ne treba da ima“. Prilikom paljenja druge visoke peći, u poseti Železari Vučić je radnicima rekao „dobro da sam poslušao, sačuvasmo Železaru“. Odmah po paljenju druge visoke peći, ona koja je do tada radila otišla je u remont, a u decembru je Vučić izjavio da će u aprilu biti potpisan ugovor sa kineskom kompanijom HBIS o preuzimanju Železare.

Slično je prošao i Telekom. Još je sredinom januara Vučić izjavio da je „već deset najpoznatijih svetskih i evropskih kompanija pokazalo interesovanje“ za ovu srpsku kompaniju. Posle je išlo redom – za privatizacionog savetnika je izabran Lazard, a u decembru je poslato ukupno šest ponuda, od kojih je najviša bila neimenovanog američkog fonda. Ipak, Vučić je ovu ponudu odbio 11. decembra po podne, nakon što je u prepodnevnim časovima izjavio da bi dao Telekom bez razmišljanja da je bilo ponuđeno bar 100 miliona evra više. Prema računici „Vremena“, američki fond je Telekom procenio na ukupno 2,31 milijardu evra ili na šestostruki EBITDA, pa je za 58,11 odsto ponudio 1,34 milijardu, a Vučić je tu ponudu odbio.

BEOGRAD NA VODI I OBEĆANJA: Veći deo javnosti nije bio saglasan sa prodajom Telekoma, pa je Vučić ipak pokušao da ga proda. Najveći deo (zainteresovane) javnosti bio je i jeste protiv projekta Beograd na vodi, ali je zbog izuzetne važnosti za naprednjačku vlast ovaj projekat morao biti pokrenut, makar silom. Zato je bio i proglašen „od posebnog značaja za Republiku Srbiju“, pa je, za račun privatnih investitora iz UAE, između ostalog, donesen i lex specialis kojim se ekspropriše zemljište u centru Beograda. Prema Akademiji arhitekture Srbije (AAS), Beograd na vodi je „najveća divlja gradnja na svetu“; o ovom projektu, za koji ugovor ipak nije potpisao premijer, nego ministarka Zorana Mihajlović, „Vreme“ je u više navrata pisalo. Mesecima je javnost bila uskraćivana za informaciju šta je to potpisano u ime građana; napokon, u septembru je on obznanjen. Pokazalo se da su mnoga obećanja kojima je javnost bila ubeđivana u neophodnost Beograda na vodi bila lažna. Podsetimo se, licitacija je počela u 2013. sa 200.000 novih radnih mesta i četiri milijarde evra, koje je trebalo da budu uložene u roku od nekoliko godina. I Vučić i Siniša Mali su imali jednostavnu argumentaciju za svakoga ko bi upitao zašto se investitorima iz UAE poklanja centar Beograda: „dajte vi 3,5 milijarde, pa gradite“. No, ugovor je otkrio da strani investitor ulaže 150 miliona evra, i daje još 150 miliona kredita, uz kamatu, naravno, a da ceo projekat treba da završi za 30 godina. Nakon objavljivanja ugovora, suočen sa raskorakom između obećanog i ugovorenog, između 3,5 milijarde i 300 miliona evra, Siniša Mali je uzvratio pitanjem: „Što, pa je l’ malo 300 miliona evra?“ Postavljanjem kamena temeljca 27. septembra, izgradnju dve zgrade u okviru kompleksa Beograd na vodi otvorili su zajednički Aleksandar Vučić i Mohamed Al Abar, u prisustvu članova i pristalica SNS-a – jedinima koji su, uz novinare, mogli da budu u blizini gradilišta.

foto: d. todorović

Kada je reč o ekonomskim obećanjima koja su data tokom 2015, za njih bi bilo potrebno još ovoliko prostora: na svakoj konferenciji za novinare predsednika vlade, kojih je ponekad bilo i nekoliko nedeljno, neizostavno je postojao i „obavezni program“ o ekonomiji – čak i na onoj jezivoj konferenciji nakon pada vojnog helikoptera i pogibije sedmoro ljudi u martu, predsednik vlade je mirno prešao sa potresne sudbine poginule posade, lekara i bebe, na razmatranje koliki je deficit, kakvo je stanje u stočarstvu, i sve tome slično… Samim tim, i broj obećanja bio je ogroman, jer nismo uzeli u obzir ni pojavljivanja predsednika vlade po različitim elektronskim i štampanim medijima, a kamo su još i svi ostali članovi vlade i njihova razmišljanja o ekonomiji. Na primer, u januaru je Vučić pozvao kompaniju Google u Srbiju, a direktoru Google Ideas Džaredu Koenu rekao da će „Srbija ponuditi najbolje moguće uslove s kojima neće moći da se poredi niko u regionu“. Istog meseca je najavio da će do kraja godine prvi kamion kompanije Sisu auto izaći iz Fabrike automobila Priboj (FAP). Potom slede, u februaru, najava o otvaranju više od 21.000 novih radnih mesta iz investicija od 350 miliona evra koje idu preko Agencije SIEPA; sporazum „u narednih mesec ili dva“ sa kineskim i indijskim kompanijama za finansiranje proizvodnje u RTB „Bor“, i šta bi to ulaganje moglo da znači za Bor. U februaru je pomenuta i pruga Beograd–Budimpešta, čija su tri praga, odnosno jedan metar dužine, svečano otvoreni pre neki dan – najkasnije u 2018. od Beograda do Novog Sada „stizaće se za pola sata“. I neizbežni Prokop je našao mesta u najavama, pa tako očekujemo da već za koju nedelju, 27. januara 2016. radovi na Prokopu, prema najavama iz marta, budu završeni. Najavljeno je i povećanje cene struje od „sedam-osam odsto“, ali je ipak, uz novododatu akcizu, struja poskupela 12 odsto, a Vučić je, kao prioritet ove vlade zacrtao i punopravno članstvo u EU do 2020. godine. Potom je u aprilu bilo razgovora sa Azerbejdžancima o projektu za obilaznicu oko Beograda, kao i o izgradnji dela auto-puta na Koridoru 10, u dužini od osam kilometara, a predsednik vlade je izjavio i da su azerbejdžanske kompanije zainteresovane za privatizaciju srpskih preduzeća MSK Kikinda, pančevačke Azotare i Petrohemije, te da će do kraja 2015. biti uspostavljena avio-linija Beograd–Baku. Kada je bio u poseti Novom Pazaru, Vučić je obećao izgradnju „desetina kilometara puteva u Pazaru i okolini, kao i fabriku drvnoprerađivačke industrije“, a o istoj prilici najavio je potpisivanje ugovora sa nemačkim Tenisom o ulaganju u Srbiji, koliko „26. ili 27. aprila“, uz ulaganja i arapskih fondova i italijanskog Kremoninija u stočarsku proizvodnju i „desetine hiljada novih grla goveda“.

Potom, kad je u maju bio u Briselu sa Edijem Ramom, Vučić je rekao da će Srbija „insistirati na finansijskoj podršci iz EU za izgradnju pruge Beograd–Podgorica–Skadar i autoputa Niš–Priština–Drač. Onda su za Petrohemiju postali zainteresovani investitori iz Turske, a za FAP i Prvu petoletku nemački i italijanski investitori, da bi odmah potom bila izražena očekivanja da „pre kraja maja budu potpisani prvi ugovori s kompanijom Sisu, koji će omogućiti pokretanje proizvodnje u FAP-u“. Ako je postalo naporno za čitanje, valja imati na umu da je sve ovo prethodno predsednik vlade izjavljivao u kratkom periodu od početka godine do kraja aprila 2015. Dalje ćemo pokušati da ubrzamo: u maju je premijer, svestan da se kapitalne investicije ne izvršavaju prema planu, rekao da je on „preuzeo na sebe nadgledanje i svu odgovornost“, i da će „biti znatno bolje u maju“. U junu se prvi put javila ideja o vaučerima za turističke posete u zemlji, a u julu je premijer otvorio most u selu Blaznava kod Topole, i najavio 300.000 evra za uređenje korita Jasenice, i početak izgradnje 27 kilometara puta ka Rudniku od 1. avgusta. Potom je krajem jula, prilikom posete niške fabrike Džonson elektrik, predsednik vlade izjavio da će ovo „za nekoliko godina biti najveća fabrika u Srbiji“, u kojoj će do 2020. biti zaposleno 3400 ljudi. Kraj jula je obeležila i najava jednog važnog zakona, Zakona o poreklu imovine, za koji je najavljeno da će do kraja septembra biti poslat u Skupštinu Srbije, a prilikom posete Minhenu, Vučić je najavio da nemačke kompanije nameravaju da otvore „bar 3000 novih radnih mesta u Srbiji“. U avgustu je premijer, pri obilasku Leskovca, najavio da će u Vladičinom Hanu biti otvorene dve fabrike sa po 400 radnika, a u Vranju fabrika koja će zaposliti 3000 ljudi.

Potom, na samitu o Zapadnom Balkanu u Beču krajem avgusta, najavljeni su projekti pruge Beograd–Sarajevo, preko Tuzle i Zvornika, kao i pruge Kraljevo–Rudnica–Priština–Skoplje. U septembru je premijer najavio rešenje problema „barem sedam“ preduzeća u restrukturiranju do kraja godine, a nakon septembarske posete SAD, Vučić je rekao da je „više američkih investitora zainteresovano da ulažu u Srbiji, a za sada je sigurno da će dve kompanije zaposliti najmanje 2500 ljudi, ali ne smem da kažem njihovo ime“. U oktobru, nakon pobede fudbalera nad Albanijom, na red je došao i nacionalni stadion, za koji je vlada najavila izdvajanje 150 miliona evra, a potom i još 95 miliona za gradnju novog kliničkog centra. Najavljeno je i renoviranje, krečenje i rešavanje mokrih čvorova „u svim bolnicama“. U novembru je Vučić još jednom podsetio da Sisu nije odustao od FAP-a, i najavio da će Leoni u 2016. zaposliti još 1600 radnika, a potom razgovarao sa kineskom kompanijom CRBC o izgradnji deonice Surčin–Obrenovac na Koridoru 11 (209 miliona evra), kao i o deonici Preljina–Požega (350 miliona evra). Krajem novembra Vučić je izjavio i da Srbija „razmatra kupovinu Luke Bar“, a decembar je bio rezervisan za uveravanje da će Ikea otvoriti prvu robnu kuću, te da će „Srbija krajem 2016, a najkasnije početkom 2017. godine imati više kilometara auto-puta od Hrvatske“.