MARIĆEVIĆA JARUGA: Ravnogorci,… / fotografije: dragan todorović
U istorijskoj Jaruzi arlili svi Naši i oni iz 1389. Od svega se najbolje čulo navijačko klicanje Ratku i Radovanu, koje bilo toliko da je i vladika Jovan tražio da se ne skrnavi molitva. U sve to izaslanik Vlade, ministar vera, snaš’o se tako da mu nije bilo ni nakraj pameti da govori, i jošte je takoreći inkognito položio venac, i isto tako, među popovi, napustio istorijsko mesto
Kako je neko od zvaničnika Vlade Srbije rekao, programom obeležavanja dana državnosti vlada Srbije iskazuje svoje opredeljenje da na dostojanstven, i državi sa viševekovnom tradicijom primeren način obeleži nacionalni praznik. I tako bilo. Prvo bila, u nedelju 13. februara, povodom Dana državnosti i Dana vojske, vojna vežba „Ušće 2011“. Nastupili svi rodovi vojske, sa „migovi“. Prisutni, predsednik Republike, premijer, prvi potpredsednik, zamenik predsednika Vlade, ministar Dačić (to sve bio jedan čovek), ministar vojni Šutanovac, načelnik Generalštaba Miletić. Bilo slikanje sa prisutni građani, primećeno da je lično ministar vojni slik’o lično predsednika. Bio i vojnički pasulj.
U Kragujevcu potpredsednica Skupštine Gordana Čomić otvorila izložbu „Originalni ustavi“, i prenela poruku predsednice Skupštine, koja nije došla otvori izložbu. Ministar vojni u Novom Sadu otvorio izložbu odlikovanja Kneževine i Kraljevine Srbije. Ministar policije u Nišu otvorio izložbu Srpske zastave iz Prvog svetskog rata, ministar Bradić u Valjevu prvi put javnosti predstavio Srpske vladarske insignije. Sa Beogradske tvrđave čula se počasna artiljerijska paljba. Premijer u crkvi na Oplencu položio venac na sarkofag Karađorđa, rek’o da su snaga i energija koje su ispoljili ustanici i dans potrebni Srbiji, i da mi tu snagu imamo. Sve to bilo u čast 15. februara, Dana državnosti Srbije. Centralna proslava, ko što bivalo, i ko što trebalo bude, održana u Orašcu, gde’no Karađorđe dig’o ustanak protiv Turaka.
JEDAN POČE VIČE: Dakle, utorak 15. februar, Orašac, istorijsko mesto ponad Aranđelovca. Dan donekle oblačan i dovoljno hladan. Nekoliko autobusa, spomenik Karađorđu, osnovna škola „Prvi srpski ustanak“. U crkvi sveta liturgija, služi vladika šumadijski Jovan. Pred crkvom mnoštvo belih zastava sa znakom KS, i pojašnjenjem, Kraljevina Srbija. Zakrčen i put do crkve, ljudi u crnim i uniformama boje gunja, što je neka varijanta braon boje. Drže zastave, crne i državne, na nadlakticama znak, Ravnogorski pokret. Uz’odali se, ravnjaju se i jednače u liniju.
Niže, uređenom stazom, Marićevića jaruga, gde je spomen-obeležje Karađorđevim ustanicima. Dole, u jaruzi, vri. Sve u zastave i obeležja. S jedne strane „Naši“ i „Pokret 1389“, s druge ogroman dužni transparent „Mi branimo obraz otačastva. Obraz“. Jedni krenu, drugi nastave, pa sastave, „Srpska truba sa Gazimestana, zove Ratka, zove Radovana“… Pa iz početka, navijački, bez da staju. Da odmore pređu na „Spasi Srbiju i ubij se, Tadiću Borise“…
Pred njima policija, u neke teget uniforme, nema napetosti, svak radi svoj „pos’o“. Kod spomen-obeležja, gde bakarni bareljef ustanicima, razastrt zeleni itison, dva umetnički trula, ali suva balvana aranžirana svežim cvećem. Oni Ravnogorci od crkve siđoše u jarugu, stadoše u prvi red, pred policiju, viknuše, sve prihvati, Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore… Bi i Marširala, marširala kralja Petra garda. Onda jedan poče viče, Bog čuva Srbiju, a ostali uglas da odgovaraju, Živela Srbija. Onda taj stade viče, Bog čuva kralja, a ostali da odgovaraju, Živeo kralj. A onda oni iza transparenta krenuše, sve navijački skandirajući, Mladić Ratko, Mladić Ratko, a „Naši“ isto tako da odgovaraju, Radovan, Radovan…
Ozgo se čuše crkvena zvona, što značilo kraj liturgije, u jarugu stade silazi litija, na čelu jedan sa ogromnim drvenim krstom. To je silazilo i silazilo, a ozdo je grmelo, Ustanak, ustanak, Ne damo Mladića, Radovan, Radovan… Spomen-obeležju se primače delegacija onije Ravnogoraca sa svojim vencom, gospođa u bundi, žute kose posred koje i ozgo beše ofarbana u takoreći roze, takođe sa svojim vencom. Gospođa koja beše tako ofarbana predvodila je delegaciju koju je sačinjavalo još gospođa. Venac je držala gospođa koja beše ozgo i dodatno ofarbana. Dodadoše joj flašu sa rakijom u kojoj behu drvene grabuljice. Gospođa bez da se prekrsti nazdravi slavi besmrtnih ustanika. Dade flašu dalje, ostalima iz svoje delegacije.
Litija nekako stiže gde treba, rasporedi se gde ko treba, ministar vera Bogoljub Šijaković stade sa Prestolonaslednikom na takoreći svečanu tribinu koja beše naspram spomen-obeležja. Na sve strane je treslo, Ustanak, ustanak. Mikrofona se do’vati vladika Jovan, Ja bih vas zamolio da ne skrnavite bogosluženje, sad se molimo za one koji su krv dali da bi’ mi danas ovde živeli, a posle, kad se završi molitva, onda možete da to sve vičete, molitva je važna, molim vas, molim vas da završimo pa da svi vičemo što je bogu ugodno. Utiša se, vladika zamoli da svi izgovore Očenaš, osvešta spomen-obeležje, ode na mesto u zvanice, između ministra Šijakovića i Prestolonaslednika.
GDE TI JE VLADA: Himnu otpeva lepo, u lep bordo sa krzno kaput plus lepu konjski rep frizuru, Madam Piano, javi se voditeljka, Poštovani predstavniče Vlade Republike Srbije, nasta to Ustanak i Ratko vikanje, više se ništa nije čulo. Nekako uhvatimo voditeljku, Danas cela Srbija slavi Orašac i Šumadiju kao slobodarsku kolevku. U toj opštoj gunguli ministar i Prestolonaslednik takoreći inkognito položiše vence. Kad je voditeljka najavljivala da će ministar, uz opštu graju i negodovanje, položiti venac, ovaj je uveliko bio na toj svečanoj tribini. To sa Ratkom i Radovanom se nastavi, voditeljka najavi govor predsednika opštine Aranđelovac, demokrate i magistra Vlade Gajića. Ovaj se pravilno javi, Poštovani ministre, Vaše preosveštenstvo, odnekud do Prestolonaslednika upade onaj Predrag Marković što član Predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije. Galama je trajala, predsednik magistar se završi, Ja se nadam da svi želite dobro, i Orašcu, i Aranđelovcu, i Srbiji.
Voditeljka najavi Prestolonaslednika, ovaj se javi na svom srpskom jeziku koji je reporter uspešno preveo, Vaše preosveštenstvo, vaše ekselencije, dragi moji Šumadinci… pozdravljam vas na ovaj sveti dan, kao domaćin i kao Karađorđev potomak… Živela Srbija. Svi su očekivali da predstavnik Vlade nešto reče, ali ovome to nije padalo ni nakraj preostale pameti, čvrsto se držao te takoreći svečane tribine. Voditeljka objavi da je tradicionalnu nagradu za rodoljubivu poeziju „Odzivi Filipu Višnjiću“ dobio pesnik Đorđe Sladoje. Pesnik se zahvali, reče jednu svoju pesmu, voditeljka izvole reći da je Srbija poznata po muzičkoj tradiciji, javi se muška grupa pevača iz Orašca. Madam Piano otpeva Vostani Serbie, voditeljka još jedanput svim građanima čestita Dan državnosti, reče da je time zvaničan program Sretenjskih svečanosti završen. To značilo da neće bude najavljenog umetničkog programa sa evociranjem istorije uigranog dvojca Milovan Vitezović – Jovan Ristić, koji svoje nadahnuće daruje narodu takoreći od prve godišnjice ustanka.
Oni što nisu prestajali nastaviše da se dernjaju, popovi, sve sa ministrom koji se kamuflir’o među nji’, uzeše da idu uzbrdo, za njima nastupi i Prestolonaslednik. U jaruzi se orilo, Ua Turci, kolona popova izađe iz jaruge, i Prestolonaslednik, sve se svakome pored koga proš’o javljajući sa Dobar dan, izbi do crkve. Gore ga opkoliše one bele KS zastave, pa sve za njim. Ministar iskoristi gužvu i popove i dostojanstveno napusti svečanost gde bio glavni akter, dok Prestolonaslednik obiđe muzejsku spomen-postavku. Dok se on tako zanimo sa postavku, bele KS zastave su ga čekale ispred. Tu bi i bejaše jedan imena Žarko Nestorović, iz obližnjeg Stojnika, koji je negodov’o što mu nisu dali da govori. Pet godina mu ne daju da govori, sve stranke pit’o, ne daju, pito i vladiku, rek’o mu da proglasi nevaženje vlade, nije ‘teo. I Prestolonaslednik ga izjurio odavde kad je viko na Vladu, i da ga on pita, gde mu je Vlada sada…
Nasta takoreći opšti razlaz, dole od jaruge je još žamorilo, kod spomenika Karađorđu grupe su se slikavale sa zastavama, bele KS zastave sve vičući „Srbija ima kralja“ ispratiše Prestolonaslednika u njegov BMW, iz jaruge izađoše i oni Ravnogorci u uniforme gunj boje, u strojevi korak i pesmu „Marširala, marširala kralja Petra garda“…
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
