Uniforma, posao i redovna plata

Hrabar, požrtvovan, disciplinovan, veran, čovečan, poštuje različitosti, uvažava drugoga i nema diskriminatorski odnos prema ranijim neprijateljima. To su osobine koje bi, po pravilu, trebalo da ima profesionalni vojnik Srbije. Za razliku od regruta, koji su mogli biti i lenji i pronicljivi kada je reč o boravku u kasarnama, profesionalni vojnik će svoju vojnu obavezu morati da shvati kao zanimanje, jer je za to plaćen, obučen i za to, svojevoljno, opredeljen.

Prema rečima pukovnika Stevice Karapandžina iz Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije, profesionalni vojnik će morati da „stručno vrši poverene dužnosti“, državi će morati „odano da služi i da izrazi spremnost da se ona brani“ i na kraju, ali ispred svega – da „čovečno postupa u svim situacijama i poštuje ličnosti i različitosti drugog“.

Kojom dinamikom će Vojska Srbije dolaziti do ovakvih ljudi proveravaće i Vlada Srbije, koja je sredinom juna donela odluku o obrazovanju Radne grupe za predlaganje aktivnosti i mera za sprovođenje procesa profesionalizacije vojske. Zadatak ove grupe je da predloži mere i rešenja kako bi pomogla donošenje propisa kojima se uređuje postupanje državnih organa u ovoj oblasti i pruža podrška sprovođenju procesa profesionalizacije Vojske Srbije. Radna grupa podnosiće izveštaj nadređenom odboru svaka dva, a Vladi Srbije svaka tri meseca.

PROFESIONALCI I DOBROVOLJCI: Trajanje vojnog roka, koji su morali da služe svi punoletni i sposobni muškarci, postepeno se godinama smanjivalo na šest meseci, koliko traje poslednjih godina.

Od naredne godine, u Srbiji više neće postojati obavezno služenje vojnog roka, već će se, prema najavama Ministarstva odbrane, uvesti potpuno profesionalna vojska kao u mnogim razvijenim zemljama sveta i regiona.

Do završetka profesionalizacije Vojske Srbije redovni vojni rok, prema „kalendaru“, trebalo bi da odsluže još svega tri generacije – junska, septembarska i decembarska klasa, s tim što postoji mogućnost da po tom pitanju dođe i do određenih promena, pogotovo kada je reč o poslednjoj klasi koja možda i neće „prespavati“ u kasarnama.

Vojska Srbije trenutno u svom sastavu ima oko 7000 profesionalnih vojnika. Završetkom procesa profesionalizacije, Vojska Srbije će brojati između 30.000 i 36.000 pripadnika, a po strukturi kadra u svom sastavu imaće 45 odsto profesionalnih vojnika, 25 odsto podoficira i po 15 odsto oficira i civilnih lica. Iz navedenog se vidi da će brojno stanje vojnika biti oko 13.000 – oko 10.500 profesionalnih vojnika i oko 2500 vojnika na dobrovoljnom služenju. Ovo drugo, dobrovoljno služenje vojnog roka, koje postoji u mnogim zemljama, u Srbiji tek treba da se uredi.

Prema mišljenju profesora Fakulteta bezbednosti Zorana Dragišića, Srbija bi mogla da „prođe i sa manje od predviđenog broja profesionalnih vojnika“, i, ukoliko budemo postali članica NATO-a, vojsku bismo mogli da svedemo i na oko 17.000 pripadnika.

„Vojni rok se ne ukida, već se zamrzava sa mogućnošću dobrovoljnog služenja za oko 2500 ljudi, za koje se predviđa da će sa sobom nositi i razne benefite kao što su dozvole za nošenje oružja, novčana primanja, prednosti u zapošljavanju u MUP-u, carinama, poslovima obezbeđenja“, objašnjava za „Vreme“ pukovnik Petar Bošković, načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane. Prema njegovim rečima, civilno služenje vojnog roka se kao mogućnost, takođe, zamrzava, za šta je, inače, poslednjih godina opalo interesovanje mladića.

Profesor Dragišić objašnjava da termin „zamrzava se“ znači da bi u nekom trenutku mogla biti ponovo uvedena opšta vojna obaveza, a razlozi za to mogu biti bezbednosne i geostrateške prirode ili se mogu pojaviti nove okolnosti koje bi to zahtevale. „U ovom trenutku to se ni u dalekoj perspektivi ne vidi“, smatra Dragišić.

Kada je reč o eventualnoj promeni vlasti u zemlji, on ističe da za sada nisu moguće drastične promene, kao i da bi vojnu obavezu možda ponovo uveli radikali ili Demokratska stranka Srbije, za koje smatra da u ovom trenutku nemaju šanse da dođu na vlast.

„Ukoliko bismo se suočili sa novim bezbednosnim izazovima, pa se proceni da je potrebno da se vojska omasovi, na primer ukoliko bi nam pretila spoljna agresija, onda bi bilo neophodno vratiti opštu vojnu obavezu. U ovom trenutku se tako nešto ne očekuje“, napominje Dragišić.

Plata profesionalnog vojnika, u zavisnosti od čina i jedinice u kojoj je na dužnosti, trenutno je u rasponu od 25.000 do 30.000 dinara, ne računajući dodatke kao što su nadoknade za dežurstva, dnevnice i slično. Međutim, kako je ministar odbrane Dragan Šutanovac nedavno izjavio, cilj je da plata profesionalnog vojnika bude duplo veća od prosečne plate u Srbiji. Sudeći po trenutnim ekonomskim prilikama u zemlji, na takve plate će se verovatno sačekati još neko vreme.

Proces profesionalizacije vojske u našoj zemlji, inače, traje već nekoliko godina i sprovodi se po etapama. Iako je prvobitno bilo planirano da se na potpuno profesionalno vojsku pređe ove godine, kao glavni razlog kašnjenja navodio se finansijski problem. Prema rečima Boškovića, ovaj proces usporavala je birokratska procedura, koja zahteva određeno vreme, ali tako je za sve vojske sveta. Međutim, pukovnik Karapandžin objašnjava da je to bio slučaj tokom prošle godine, ali da su početkom ove godine preduzete mere da se procedura skrati, tako što se više pojedinih postupaka tokom prijema sprovodi paralelno.

Ministar Šutanovac je ranije navodio da je jedan od problema bila i „nedovoljna medijska podrška procesu profesionalizacije na nacionalnom nivou, s obzirom na to da je to proces važan za sistem odbrane, ali i za državu i društvo u celini“. Kada je reč o reorganizaciji vojske, taj proces je već završen, jer je to bilo neophodno kako bi se stvorili uslovi za uvođenje potpune profesionalne vojske.

Poredeći trajanje procesa profesionalizacije vojske sa drugim zemljama bivše Jugoslavije, u kojima je taj proces završen u kraćem roku, Dragišić objašnjava da se Srbija suočavala, za razliku od drugih, sa mnogo ozbiljnijim problemima, i onim političke vrste, pa je zbog toga ovaj proces duže trajao.

Umesto dosadašnje obuke vojnika na služenju vojnog roka, uvodi se novi model za koji se smatra da je u početku zahtevniji i skuplji, ali na kraju obuku čini efektnijom, efikasnijom i ekonomičnijom.

Obuka za profesionalne vojnike trajaće od četiri do osam sedmica, što zavisi od toga da li se kandidati primaju na formacijsko mesto sa vojnoevidencionom sposobnošću koju imaju ili je menjaju. Sa kandidatima koji budu uspešno završili obuku zaključuju se ugovori na tri godine. Dosadašnje iskustvo pokazuje da oko deset odsto kandidata ne potpiše ugovor zbog toga što ne završi obuku, ne ispunjava uslove u pogledu bezbednosne provere ili zato što odustane nakon završenog obučavanja.

I OTADŽBINA I PLATA: Profesionalni vojnik se najčešće postaje zbog toga što je to zanimanje „sigurno“. Osim ljubavi prema otadžbini i upućenosti na vojsku od malena, što se često navodi kao razlog, vojnici shvataju i da ekonomski faktor ima značajnog udela u toj odluci, pa redovna plata, precizno radno vreme i redovno uplaćivanje doprinosa presuđuju u izboru zanimanja.

Dvadesetšestogodišnji Ivan Petrović iz Kosjerića, apsolvent na DIF-u, službu u profesionalnoj vojsci Srbije započeo je još u oktobru 2008. godine i među prvima, nakon služenja vojnog roka, počeo je da radi u bataljonu veza.

Petrović navodi da njegovi motivi zbog kojih se opredelio za ovu profesiju potiču iz detinjstva. Glavni motiv, prema njegovim rečima, bila je „ljubav prema otadžbini i uniformi“, ali ne treba zanemariti i da je reč o sigurnom poslu sa redovnim primanjima i mogućnošću napredovanja.

„Drugačiji je pogled na organizaciju u vojsci kada si vojnik na služenju vojnog roka i kada si zaposlen u vojsci. Kao regrut, 24 sata si u kasarni, ceo dan je isplaniran i organizovan, dok kao zaposleni imaš radno vreme od 7 do 15 časova, a posle toga nemaš nikakve dodirne tačke sa poslom“, kaže Petrović. U poslednjih šest meseci još 6530 mladih ljudi ove godine je razmišljalo slično kao Ivan Petrović.

Do kraja godine očekuju se još dva konkursa za prijem u profesionalne redove vojske. Kako brojke pokazuju, broj prijavljenih ove godine premašiće prošlogodišnji konkurs, koji beleži više od 10.000 prijavljenih kandidata do kraja godine.

Kandidatima za profesionalne vojnike najprimamljivije su dužnosti vozača, vojnog policajca, čuvara, manipulanta i pomoćnog radnika. Najmanje interesovanje kandidata je za dužnosti elektromehaničara, instalatera vodovoda i kanalizacije, zidara-fasadera, molera-farbara, limara, elektroinstalatera i građevinskog limara.

Prema rečima pukovnika Boškovića, tradicionalno je bolji odziv na jugu Srbije, ali poslednjih godina u porastu je odziv i u Vojvodini. Najbolji odziv je u garnizonima Niš, Kraljevo i Vranje, a najslabiji u garnizonima Pančevo, Novi Pazar i Raška.

Na povećanje odziva uticalo je mnogo faktora, a Bošković navodi da je brojnim ispitivanjima javnog mnjenja izveden zaključak o visokom poverenju u instituciju vojske, odnosno da je „minimalno korumpirana, a da po popularnosti i poverenju prevazilazi čak i Srpsku pravoslavnu crkvu“.

Profesor Zoran Dragišić ističe da u profesionalnoj vojsci maksimalno može da se ostane do 40. godine, što otvara prostora za popunjavanje novim kadrovima.

„Kada se popuni prvi kontingent, prvih godinu do dve neće biti novih konkursa, ali će na godišnjem nivou svakako postojati potreba za novim vojnicima“, rekao je Dragišić.

Do juna ove godine, u trku za mesto među 1500 profesionalaca, gotovo svaki peti interesent je bila – žena. One više nisu retkost ni na konkursima za vojne škole niti među profesionalnim vojnicima. Do juna ove godine, u trku za mesto među 1500 profesionalaca, koliko je planirano da se primi poslednjim konkursom, prijavilo se oko 6500 kandidata. Svaki peti je – žena.

VOJNIKINJE: Dvadesetosmogodišnja Ivana Dalipovski na konkurs za profesionalne vojnike prijavila se u oktobru prošle godine, a nakon obuke potpisala je ugovor na tri godine i trenutno radi u bataljonu veza. Kao motiv za odluku da svoju karijeru razvija u vojnoj službi, navodi da sve potiče još od malih nogu.

„Oduvek sam živela u blizini kasarne, a i moj pokojni otac često je išao na vojne vežbe kao tenkista. S vremena na vreme, vodio je i moju sestru i mene na poligon za vežbe i imala sam tada priliku da se družim sa vojnicima. To iskustvo je verovatno bilo presudno i još tada sam zavolela vojsku“, objašnjava Dalipovski.

Iako je završila Višu tehničku školu za industrijski menadžment, prijavom za prijem u vojsku odlučila je da dokaže da žene, kako kaže, nisu slabiji pol, već da mogu i nešto više. U njenom bataljonu trenutno ima oko 25 žena, a kaže da dosta žena ima i u protivvazduhoplovnoj odbrani i u vojnoj policiji.

Ivana posao u Vojsci Srbije opisuje kao siguran posao, gde je plata redovna i gde ima socijalno i zdravstveno osiguranje, što je, između ostalog, bio i jedan od presudnih faktora da se opredeli za ovaj poziv. Sve funkcioniše, prema njenim rečima, po principu „red, rad i disciplina“. „Zna se hijerarhija i šta je čija dužnost“, ističe Dalipovski.

„Svakodnevno putujem iz Smedereva, za šta mi je plaćen prevoz. Kada dođem na posao, dobijem naređenja za taj dan od komandira, a imam i svakodnevnu obuku na uređajima veze. Svakog dana imamo i fizičku obuku, kondicione vežbe, trčanje. Ukoliko to nemamo, imamo vežbe sa pešadijskim naoružanjem, kao što su sklapanje i rasklapanje oružja“, rekla je Dalipovski.

Prekovremeni rad se nadoknađuje tako što se za svaki sat na poslu dobija sat i po preraspodele radnog vremena. Dalipovski po isteku trogodišnjeg ugovora planira da nastavi da radi u vojsci. Kaže da njen posao utiče na samopouzdanje, jer je dokazala da „ona to može“.

Spremnost za obavljanje tog posla pokazale su i devojke koje konkurišu na Vojnu akademiju. Ove godine biće upisana četvrta generacija devojaka, a u junu sledeće godine očekuje se i prva generacija potporučnika.

„Devojke su pokazale da su u mnogim stvarima bolje od muškaraca. Nema više mesta socijalrealističkoj ideologiji niti tvrdnjama da su tu zato što su lepe, jer njih to vređa“, napominje Bošković i dodaje da je najbolji strelac na Akademiji upravo žena, kao i da su tri devojke koje trenutno završavaju obuku vrsni piloti.

Međutim, Dragišić smatra da će veliko interesovanje devojaka za Vojnu akademiju vremenom opasti, ali i da je dobro što je otvorena mogućnost da se žene primaju i u profesionalne vojnike.

„Postoje mnoge dužnosti koje žene mogu podjednako dobro ili bolje da obavljaju od muškaraca, ali isto tako postoje i one koje ne mogu“, smatra Dragišić.

Prema njegovim rečima, vojna karijera je atraktivna sve većem broju mladih ljudi jer kada dođu u vojsku oni nauče jedan do dva strana jezika, imaju mogućnost da putuju, a postoji i međunarodna saradnja. Povrh svega, Dragišić navodi da mladi ljudi mogu steći takvo obrazovanje da iz vojske „mogu izaći sutra“.

On smatra da će se mnogi regrutovati za kandidate u školama za podoficire i odlaziti na dodatno školovanje, a da će dosta njih otići nakon isteka trogodišnjeg ugovora, jer će naći nešto bolje ili će im se vojska „zahvaliti na saradnji“.

U Ministarstvu odbrane navode da kod njih i u Vojsci Srbije nema diskriminacije, pa sve funkcioniše u skladu sa Ustavom i svim zakonima o ljudskim pravima. Po tim načelima, za njih nije važna ni seksualna orijentacija budućih vojnika.

„Iako je činjenica da seksualna orijentacija jeste uslov u nekim armijama sveta, na konkursima u Srbiji to, međutim, nije kriterijum. Seksualno opredeljenje ostaje privatna stvar“, rekao je pukovnik Petar Bošković.

Pukovnik Stevica Karapandžin dodaje da u Vojsci Srbije nije dozvoljeno bilo kakvo ispoljavanje iz sfere polnog života bez obzira na seksualno opredeljenje, kao što je pravilo i kada su u pitanju druga zanimanja i pozivi.

ISPLATIVA INVESTICIJA: Ono u čemu se svakako slažu i predstavnici Ministarstva odbrane i vojni analitičari jeste to da za profesionalnu vojsku nije potrebno izdvojiti više novčanih sredstava nego za opštu vojnu obavezu, s obzirom da jedan profesionalni vojnik zamenjuje dva vojnika na odsluženju vojnog roka. Troškovi za profesionalnog vojnika, kako navodi Stevica Karapandžin iz Uprave za ljudske resurse Generalštaba, prva dva do tri meseca bivaju veći, ali potom „naglo opadaju“. „Jedan profesionalac zamenjuje dva vojnika na služenju vojnog roka“, objašnjava Karapandžin. U prilog tome govori i Bošković, koji kaže da je vojska, kada je bila redovna i trajala 12 meseci i duže, možda bila isplativija, ali da je danas taj prijem neisplativ.

„Onog trenutka kada se završi obuka profesionalca, on se stavlja na jedno oruđe, na jedan skup sistem, i nije isto imati profesionalca za radarom ili vojnika koji se smenjuje za tri meseca. To je kao da nekome date rols-rojs i menjate šofera. Taj rols će veoma brzo propasti“, ističe Bošković.

Očigledno je da se „zamrzavanjem“ opšte vojne obaveze smanjuju troškovi bar kada je reč o boravku regruta u kasarnama. Naime, manje sredstava će se sigurno izdvajati na smeštaj, ishranu, odeću i ostalo što je bilo neophodno vojnicima na odsluženju vojnog roka.

„Regruti su, kako se pokazalo, samo jedan beskoristan trošak. Njihova obuka, ishrana, odeća i smeštaj koštaju mnogo, a zauzvrat se ne dobija ništa. To je praktično bacanje para“, objašnjava profesor Zoran Dragišić. Takođe, na regrute se ne može računati u savremenim oružanim sukobima, u međunarodnim mirovnim misijama, kao ni u akcijama zaštite spasavanja.

Uštede i pogodnosti ostvariće se kada je reč i o vojnoj imovini. Master planom raspolaganja vojnim nepokretnostima, koji je usvojen još 2006. godine, predviđeno je da se imovina koja više nije potrebna vojsci razmeni sa lokalnom samoupravom ili rasproda. Za poslednje četiri godine prodati su ili razmenjeni kompleksi u vrednosti preko 550 miliona dinara. „Imamo veliki broj vojnih objekata koji nam nisu potrebni, ali njih je teško prodati. Nakon uvođenja profesionalne vojske, ostaće još nekretnina koje neće biti u funkciji i to je jedan od velikih benefita od profesionalizacije, jer se prodajom imovine mogu steći finansijska sredstva koja se mogu ulagati u vojsku“, objašnjava Zoran Dragišić.

SA ČETVRT MILIONA NA TREĆINU STOTINE: Sve profesionalnije oružje i sve važnija specijalizacija vojnika bili su motiv i drugim zemljama da sa opšte vojne obaveze pređu na profesionalno služenje vojske. Do početka Prvog svetskog rata gotovo sve zemlje svoje oružane vojne snage popunjavale su opštom vojnom obavezom, izuzev Velike Britanije i SAD koje će to učiniti tokom rata, ali se nakon Drugog svetskog rata vraćaju ideji profesionalizacije i dobrovoljcima. Velika Britanija, SAD, Kanada i Luksemburg uvek su u vreme mira imali potpuno profesionalne vojske, za razliku od ostalih članica NATO-a, koje su nekada bile članice Varšavskog pakta i koje su tokom hladnog rata popunjavale vojne redove opštom vojnom obavezom. Međutim, pre nekoliko godina većina ovih zemalja je ukinula opšte služenje vojnog roka. Među zemljama EU i NATO-a koje su zadržale regrutaciju nalaze se Nemačka, Norveška, Grčka, Turska, Kipar, Austrija, Švedska, Finska, s tim što je u Nemačkoj zadržan mešoviti model (postoje i vojna obaveza i profesionalni vojnici).

U ovom trenutku, od bivših jugoslovenskih republika Srbija je poslednja koja prelazi na sistem profesionalne vojske. „Vojska neizostavno deli sudbinu države izolovane sankcijama, osiromašene i bez perspektive“, naslov je u novinama iz 2000. godine, kada su u SRJ ponikle prve ideje o potrebi velikih promena koncepta na kom je zasnovana Vojska Jugoslavije – vojska treba da bude profesionalna, trajanje vojnog roka ograničeno na najviše šest meseci uz služenje u matičnoj republici, aktivni oficiri dobro i redovno plaćeni, vojni penzioneri takođe, a vojne škole atraktivne i privlačne. Tada nije bilo širih obrazloženja ove inicijative, a predlozi za promene izgledali su više kao „spisak lepih želja“. Videćemo kako to izgleda danas.

PROFESIONALCI ISPLATIVIJI OD REGRUTA: Artiljerija Vojske Srbije Foto: Tanjug