Unakrsna paljba

Kraj višečasovnog duela u sudnici u kome je Slobodan Milošević kao „sam svoj advokat“ (kamo sreće da se bavio advokaturom umesto politikom) ispitivao nekadašnjeg visokog funkcionera SKJ-a a danas „nezavisnog intelektualca sa Kosova“ Mahmuta Bakalija protekao je u znaku međusobnog propitivanja o starim komunističkim danima. Bakali koji se u Hagu pojavio kao prvi svedok optužbe na suđenju bivšem predsedniku SRJ, ustanovio je da je on „stariji komunista“, što je značilo da Milošević kao „mlađi“ nema pravo da ga propituje o nekadašnjim političkim uverenjima. Kroz čitav ovaj duel Milošević je, međutim, delovao kao onaj koji je znatno stariji i superiorniji, ne samo zbog činjenice da je bio u poziciji da postavlja unakrsna pitanja.

Taj prvi duel Miloševića sa svedocima u sudnici (biće ih bar 90 dok se bude govorilo o kosovskom delu optužnice) okončan je inače različitim komentarima. CNN je ustanovio da je Bakali „skresao“ Miloševiću, optuživši ga za zločine i razbijanje bivše Jugoslavije, možda i zbog toga što se prethodno ovoj TV stanici bivši komunistički lider kosovskih Albanaca učinio „lepšim“ nego što je zaista bio – predstavili su ga više kao humanistu, čoveka koji je svojevremeno stradao zbog svojih političkih uverenja i borbe za ljudska prava na Kosovu. Milošević koji u zatvoru takođe može da gleda CNN, uzvratio je u sudnici podsećanjem da je upravo Bakali aprila 1981. godine, kada je politički stradao, na zatvorenim partijskim sednicama tražio da se na one koji po prištinskim ulicama traže „Kosovo republiku“ krene tenkovima i avionima, da ih je tada nazivao neprijateljima, separatistima i nacionalistima.

VEŠT ADVOKAT: Bakali je na ova podsećanja, bazirana očigledno na stenogramskim beleškama iz vremena kada je takvim izjavama „odrađivao ostavku“ i dokazivao sopstvenu pravovernost, odgovorio kolutanjem očima, hvatanjem vazduha i s jednim „mama mia“. Nekadašnji predsednik SK-a Kosova zna veoma dobro koliko dugo su ga albanski nacionalisti gledali s nepoverenjem upravo zbog izjava na koje ga je Milošević ponovo podsećao u sudnici i koliko mu je dugo vremena trebalo da istinski postane „njihov“. I to podsećanje mu se očito nije previše dopalo. Baš kao ni ljudima iz tužilaštva koji su ga odabrali kao prvog svedoka koji je trebalo da ostavi snažan utisak i impresionira svetsku javnost na otvaranju „procesa stoleća“ uoči koga je u samom tužilaštvu vladala velika bitka za stolicu unutar sudnice. Upućeni tvrde da su mnogi iz tima Karle del Ponte silno želeli da budu uslikani baš na početku ovog suđenja koje garantuje mesto u istoriji međunarodnog pravosuđa.

Većina ostalih izveštača iz Haga primetila je da je na kraju prvi svedok optužbe više ličio na prvog svedoka odbrane i pitala se zašto je glavna haška tužiteljica Karla del Ponte odlučila da ovaj „proces stoleća“ počne tako neubedljivim svedokom čija je priča, zasnovana uglavnom na ličnim impresijama, nepreciznostima, zagovaranju teze o nezavisnom Kosovu i pravdanju NATO bombardovanja, imala izgleda vrednost crtanja po pesku. Posle Bakalijevog prvog nastupa i razgovora s tužiocem Džefrijem Najsom, trojica „prijatelja suda“ najavila su da će sutradan imati mnogo toga da pitaju prvog svedoka. Pošto je Milošević završio svoj „advokatski debi“ (Milošević je često u ovom duelu delovao kao prilično vešt advokat, a ne kao političar koji se unakrsnim ispitivanjima do sada bavio samo na sednicma CK-a kada se uspinjao stepenicama vlasti), „amikusi“ su odustali od bilo kakvih pitanja, a jedan od njih, Britanac Stiven Kej, tvrdio je kasnije u TV intervjuu kako je Bakalijevo svedočenje bilo potpuno irelevantno.

Poruka koju je gospođa Del Ponte poslala preko svog prvog svedoka ispala je prilično zbunjujuća i svakako je povećala broj onih koji posle prvih nedelju dana smatraju da laka pobeda tužilaštva u ovom procesu nije unapred zagarantovana. Na samom početku suđenja najmanje se govorilo o zločinima koje bi trebalo dokazati, a najviše o političkim procenama Miloševićevih postupaka kao da se zaboravilo da mu je politička presuda izrečena u oktobru 2000. u Beogradu i da se u Hagu sudi za nešto sasvim drugo. Krugovi bliski tužilaštvu tvrde da je početna ideja bila potpuno drugačija – nameravalo se da se od uvodnog slova pa do pojave prvih svedoka Milošević prikaže kao zločinac i da mu se ne ostavi gotovo nikakav prostor da eventualno prigrli za sebe ulogu mučenika i „žrtvenog jarca“. A on je upravo krenuo u tom pravcu.

Na vest da je upravo Bakali prvi svedok, mnogima se učinilo kako njegovo ime neuporedivo bolje pristaje uz neki sudsko-istorijski proces Josipu Brozu Titu, nego ovaj haški Miloševiću. U toku samog suđenja ispostavilo se da Bakali, kao političar koji se uoči rata viđao sa Jovicom Stanišićem i samim Miloševićem (a pre rata uredno sa američkim diplomatama koje su u Prištini po pravilu prvo svraćali do njega pa tek onda kod Rugove), može da svedoči o političkom kontekstu kosovskih zbivanja. Tužilaštvo je izgleda puno nada polagalo u Bakalijevu priču o „sprženoj zemlji“, navodnom planu srpskih vlasti da isprazni 700 sela naseljenih albanskim življem na Kosovu. Teza o „sprženoj zemlji“ ostala je, međutim, da visi u vazduhu pošto je sam Bakali potvrdio da prilikom susreta s Miloševićem uopšte nije spominjao tako ozbiljnu pretnju albanskom narodu za koju je čuo od ljudi iz srpskog DB-a, što može da znači da je ni sam nije preterano ozbiljno shvatio.

Tužilaštvo se u uvodnoj reči upinjalo da dokaže i tezu kako je u bivšoj SFRJ sve krenulo naopako od trenutka kada je Milošević došao na vlast i kako je njegova „glad za vlašću“ kasnije odnela na hiljade ljudskih života. Umesto potvrde takve teze, kroz svedočenje Mahmuta Bakalija stiglo se do priče o separatističkom pokretu na Kosovu koji je pulsirao godinama pre Miloševića i Gazimestana, odnosno Albancima koji od 1912. „nikada nisu želeli da sa Srbima žive u istoj državi i na istoj teritoriji“. Vešt i iskusan političar Bakali zvučao je prilično naivno i kada je objašnjavao kako to da razoražan OVK i dalje puca po Kosovu, ili dok je potvrđivao svoju poziciju „nezavisnog intelektualca“ koji se politikom bavi kao neposredni saradnik Ramuša Haredinaja, jednog od ratnih komandanata OVK-a. Milošević je pokušao da ospori kredibilitet prvog svedoka pozivanjem na ratne zločine koje je Haredinaj, po njegovom tvrđenju, počinio tokom rata. Učinio je to koristeći neuporedivo manje podataka nego oni što u Beogradu Haredinaju pripisuju autorstvo nad ubistvom nekoliko desetina srpskih civila u selu Glođane.

SLIKOM NA SLIKU: Početak suđenja protiče inače u znaku upotrebe istog oružja koje koriste obe strane. Slobodan Milošević se odlučio za nešto što se u komplikovanim sudskim procesima često koristi u nekim pravosudnim sistemima – na svaki video zapis, fotografiju ili argument jedne strane, automatski se potegnu video zapis, fotografija i argument s druge strane čime se dokazuje upravo suprotno. Pa ko duže izdrži. Na pojedine video snimke koje je ponudilo tužilaštvo da bi opisalo zločine srpskih snaga, Milošević je odmah odgovorio potpuno istim video materijalima, čak i jednosatnim dokumentarcem u kome se govori o medijskim manipulacijama i lažima preko kojih se stiglo do bombardovanja SRJ. Na fotografije tužilaštva o žrtvama masakra nad Albancima odgovorio je fotografijama o NATO masakru nad Srbima i Albancima tokom bombardovanja. Tužiocu koji je govorio o nastradaloj albanskoj deci uzvratio je pričom i slikama o deci koja su poginula na srpskoj strani. Na podsećanje tužioca Dirka Rajnevelda o Nirnbergu odgovorio je tvrdnjom da su samo neonacisti mogli da bacaju bombe na sela i ubijaju nedužne ljude. Tezu Karle del Ponte o srednjovekovnoj brutalnosti srpskih snaga pokušao je da pokrije sličnom metaforom o pokušaju vraćanja SRJ u kameno doba. Koristio je i potpuno iste pravničke kvalifikacije koje se njemu stavljaju na teret. Bombardovanje SRJ ocenio je kao genocidnu akciju i zločin protiv čovečnosti, a pomenuo je i „zajedničko udruživanje radi zločina“ NATO trupa i OVK-a koji je proglasio za novu SS formaciju. Kontrirao je i tužiocu Džefriju Najsu koji je tvrdio kako se na Kosovu radilo o „zločinu u očekivanju“ jer je Milošević još početkom devedesetih navodno planirao da uradi ono što se dogodilo devet godina kasnije. Na „zločin u očekivanju“ Milošević je udario pričom o „zločinu u produžetku“, kako je opisao ono što se danas zbiva na Kosovu, jugu Srbije i u Makedoniji.

Sve ove sličnosti pratila je i jedna krupna razlika. Argumenti tužilaštva bili su uglavnom okrenuti sudskom veću, dok je Milošević svoju odbranu očigledno okrenuo „poroti svetskog javnog mnjenja“, ali i borbi za glasače u Srbiji, ispisujući ujedno sopstvenu optužnicu protiv NATO-a i OVK-a. Kad god mu se za to ukaže prilika, Milošević obavezno napomene kako se u Hagu ne sudi samo njemu već i čitavom srpskom narodu. U toj priči on se ponekad isprsi da zaštiti ceo srpski narod, ponekad se zadovolji time da narod iskoristi kao zaklon i opravdanje za politiku koja je vođena.

Što se ponašanja u sudnici tiče, bivši predsednik SRJ promenio je malo toga u odnosu na svoja prva pojavljivanja pred sudijama. U njegovom nastupu ima prilično agresivnosti, podrugljivosti i sarkazma, neretko i naredbodavnog tona koji pokazuje da se teško lišava nekadašnjih navika. Sedmomesečni boravak u zatvoru očito ga nije slomio pa je na kraju svog trodnevnog uvodnog izlaganja prkosno zaključio kako je on čak i u zatvoru slobodan „i sa velikim i malim s“, za razliku od njegovih tamničara koji su i na slobodi najobičniji sužnji. Milošević i dalje ne priznaje Haški tribunal i tvrdi da u zatvoru postoji soba puna sudskih dokumenata i spisa koje je odbio da primi. Drugog dana suđenja ipak je iz ruku jedne službenice Tribunala primio dokument na kome je stajao raspored rada za naredne dane, što su lovci na detalje odmah uočili. U svim ranijim sličnim prilikama obično je okretao glavu kada su zaposleni u Sudu pokušavali da priđu njegovom stolu i dodaju mu neki papir.

Neposredno okruženje u sudnici Milošević tretira na različite načine – glavnom sudiji Meju obraća se sa „gospodine Mej“, a jedino njegovog pomoćnika Patrika Robinsona povremeno oslovi sa „sudija Robinson“. Ljude iz tužilaštva gleda sa neskrivenim prezirom, povremeno na njih diže prst i obraća im se sa „oni tamo preko puta“. Tužioca Džefrija Najsa upozorio je jednom da nije lepo što zeva dok on (Milošević) govori o zločinima nad Srbima. I Mahmuta Bakalija upozorio je da prestane da se beči i pravi grimase „kad dobro razume i govori srpski jezik“. Iako je tvrdio da nije primio listu sa rasporedom svedoka i da ne zna ko će se od njih i kada pojaviti, prvog svedoka Milošević je dočekao potpuno spreman (raspolagao je čak i partijskim stenogramima iz 1981), što je iznenadilo mnoge u Sudu i ostavilo utisak da o pripremi njegove odbrane brine izuzetno veliki i dobro sinhronizovan tim. Njegovi beogradski pravni savetnici advokati Zdenko Tomanović i Dragoslav Ognjanović negiraju takva mišljenja i tvrde da se Milošević priprema za nastupe pred Sudom u izuzetno teškim uslovima, da se viđa s veoma malim brojem ljudi (Amerikanac Remzi Klark odavno ga nije posetio, francuski advokat Žak Veržes video ga je samo jednom na sat vremena) i da svaki dokument koji stiže do njega prethodno mora da se proveri. Na dan kada je krenuo u unakrsno ispitivanje Bakalija, Milošević u sudnici nije imao nikoga od „svojih“ – njegovi pravni savetnici već su bili u Beogradu, a prestali su bili da se pojavljuju i ljudi iz Komiteta za odbranu bivšeg predsednika SRJ. Utisak o izuzetnoj pripremljenosti mogao bi da počne da bledi kada pred Sud budu izašli prvi svedoci koji će govoriti o konkretnim žrtvama i postavljati pitanja koja nemaju previše veze s visokom politikom. Oni koji prate rad Suda od samog početka tvrde da je hrvatski general Blaškić uspevao da drži kameni izraz lica kada se suočavao s majkama koje su svedočile o gubitku svojih sinova. Za Duška Tadića tvrde da je u sličnim prilikama imao na licu pomalo ciničan osmeh. Milošević, koga sasvim sigurno čekaju slična suočavanja, moći će da se brani tvrdnjama da o takvim događajima ništa ne zna, ali ne i da drži tako visok gard koji je zazuzeo kada je pred sobom imao jednog Mahmuta Bakalija.

Od svega što je do sada izgovorio pred sudijama Miloševiću se najmanje moglo verovati kada je tvrdio da nije baš ništa znao o logorima u RS, odnosno da je tek u haškom zatvoru saznao da tamo sve nije bilo baš onako kako su ga iz rukovodstva RS svojevremeno informisali. Veoma kratko Milošević se u svom uvodnom govoru pozabavio i Srebrenicom rekavši da je o tamošnjim događajima po prvi put saznao od švedskog diplomate Karla Bilta, a posumnjao je da je i tadašnji lider bosanskih Srba Radovan Karadžić bio obavešten o tamošnjim događajima. Priznao je da je na teritoriju RS poslao posebnu jedinicu policije koja je brinula isključivo o železničkoj stanici u Štrpcima zato što je tamo iz voza sa linije Beograd–Bar oteta veća grupa Muslimana i pogubljena veća grupa putnika. Bivši predsednik SRJ tvrdio je kako započeti sudski proces otmičarima iz Štrbaca nije dao rezultate zbog nedostatka dokaza. Ta priča o nedostatku dokaza ima inače sličnu uverljivost kao i priča kosovskih Albanaca i KFOR-a koji zbog nedostatka dokaza do sada nisu uspeli da uhvate nijednog počinioca zločina nad Srbima na Kosovu.

PREBRZA KARLA: Prva nedelja suđenja izmenila je delimično i pozicije koje je Slobodan Milošević do sada imao u većini svetskih medija. Čak i u listovima koji mu nisu bili previše naklonjeni provlače se poslednjih dana teze kako se Miloševiću sudi samo da bi se u „tišini zaboravila odgovornost Zapada za raspad SFRJ“ ili kako se ne bi previše osvetljavale „kolateralne štete“, „brljotine“ i zločini zapadnih zemalja počinjeni tokom bombardovanja SRJ 1999. godine. Uz to po pravilu ide i podsećanje da je Karla del Ponte isuviše brzo i olako prešla preko evidentnih zločina nad civilima počinjenih tokom NATO bombardovanja. Miloševiću se tako pružila prilika da na sudu zauzme poziciju tužioca i preko Tribunala koji ne priznaje pošalje o svemu tome poruku svetskoj javnosti. Njegova lična sudbina ujedno sugeriše i veoma snažnu poruku da bez obzira na konkretna dela i poteze, vladari ne moraju da brinu za sopstvenu sudbinu sve dok slede i ispunjavaju zapadne interese.

U stranim medijima poslednjih dana uvećan je i broj onih koji sumnjaju u dosadašnji rad tužilaštva, a time i u krajnje domete Suda koji bi pravičnim i na činjenicama zasnovanim suđenjima pre svega trebalo da pomogne utvrđivanje istine i ubrza proces međunacionalnog pomirenja na prostoru bivše SFRJ. Karli del Ponte sa različitih strana zamereno je da čitav Sud gleda samo kroz sopstvenu karijeru, zatim da nedostatak pravih dokaza nadomešćuje povećanom arogancijom, dok joj je jedan holandski psiholog u listu „Handelsblad“ zamerio da se amaterski i neovlašćeno bavi psihoanalizom ličnosti optuženog, što od ovog suđenja pravi lošu pozorišnu predstavu.

Ovakav početak suđenja morao bi naravno da zabrine i nove vlasti u Beogradu kojima bi bilo bolje da priznaju kako, makar i krišom, prate ovo suđenje umesto što ga nesmotreno proglašavaju sasvim privatnim Miloševićevim sudskim procesom. Hag jeste mesto na kome će se Milošević neminovno suočiti s rezultatima sopstvene politike i saznati za zločine za koje možda ranije nije želeo da čuje, ali je i mesto na kome je on, odmah na početku suđenja, prilično uverljivo progovorio o udelu Zapada u raspadu bivše SFRJ, o zločinima NATO-a, medijskim manipulacijama (on bar to dobro zna) i nespremnosti samog Tribunala da se s takvim stvarima suoči. Mudra vlast lako će zaključiti da je bivši predsednik SRJ proteklih dana u Hagu izgovorio puno toga što su mnogi u Srbiji, bez obzira na političku pripadnost, prosto želeli da čuju i da bi i ubuduće veoma lako mogao da pronađe uši za svoje argumente. Mudra vlast takođe će lako shvatiti da bi suđenje započeto na način u kome se kroz reči tužioca OVK predstavlja gotovo kao neka nevladina organizacija sa nešto malo oružja, u kome je u startu nezavisno Kosovo sasvim legitimna opcija, u kome se prilikom opisa početka rata u BiH prećutkuje Kutiljerov plan ili etničko pročišćavanje Hrvatske, zakonito mogao da poveća broj ušiju spremnih da Miloševićevu odbranu prihvate i kao odbranu državnih interesa. Zbog svega toga pametna vlast brzo će poslati nekoga da zvanično, u ime države prati i analizira ovo suđenje kako kasnije ne bi bila zatečena njegovim posledicama.

Porota u slučaju Milošević, koja ovih dana zaseda na sajtovima velikih medijskih kuća, za sada se opredeljuje na različite načine. Neki bi da Milošević što pre bude osuđen, drugi bi da ga vide na slobodi, treći mu predviđaju kraj života u zatvoru uz želju da za sobom povuče bar nekoga iz NATO-a. U toj internet poroti zapisano je ovih dana i sledeće: „Činjenica da je Milošević činio samo ono što su činili i mnogi svetski državnici ne znači da je nevin. Činjenica da ima mnogo onih koji su svakako odgovorniji od njega ne znači da je nevin. Činjenica da je Tuđman umro pre nego što su ga se setili u Hagu ne znači da je Milošević nevin. Činjenica da se za neke njegove tajne dilove sa Zapadom najverovatnije neće znati bar još pedesetak godina takođe ne znači da je nevin. Činjenica da su ga mediji širom sveta već osudili ne znači da mora i Sud.“

Agencija Sense javlja iz Vašingtona da tamošnji zvaničnici, mimo običaja koji važe za početak nekog ozbiljnog suđenja, procenjuju da će Slobodan Milošević apsolutno biti proglašen krivim za ono što ga terete.