Zagrebačka scena organizovanog kriminala složena je i surova. Bilo je pucnjave do mile volje, spektakularnih ubistava i inventivnih sačekuša, ali se na porodice nije išlo. Ovako nešto nije se desilo nikad: ubiti mladu curu, advokatskog pripravnika i ćerku iz značajne porodice – to je, očito, previše. Pogotovo ako je reč bila o "poruci"
Ovog ponedeljka oko 11 sati pre podne advokatsku pripravnicu Ivanu Hodak (26) ubio je nepoznati počinilac, pogodivši je sa tri metka iz pištolja s prigušivačem u glavu i vrat na stepeništu zgrade u ulici Pavla Hatza („zeleni val“) u centru Zagreba, praktično iza ugla od Policijske uprave zagrebačke. Počinilac je umakao pešice ka centru grada, a blokada svih izlaza iz Zagreba nije donela rezultate.
Istoga dana rastrojeni zaštitar ubio je svoju devojku u Zagrebu, a narednog dana jedan Puležan ubio je ženu i sebe; takve se stvari, nažalost, događaju. Ali, smrt Ivane Hodak zaledila je Zagreb i Hrvatsku i pokrenula sasvim neočekivan sled događaja. Izgleda da je to bila kap koja je prepunila poslovičnu čašu. Iste večeri premijer Ivo Sanader održao je hitnu konferenciju za štampu, a predsednik Mesić dao je par užasnutih i gorkih izjava. Neposredan rezultat tog događaja bila je praktična smena ministra unutrašnjih poslova Berislava Rončevića, ministrice pravosuđa Ane Lovrin i direktora policije Marijana Benka. Izvori „Vremena“ u Zagrebu slute da će se zakotrljati još policijskih, tužilačkih i pravosudnih glava. Već se pominje i nešto slično srbijanskoj „Sablji“ iz 2003.
Niko ni pomislio nije na rastrojenog dečka ili ljubomornog verenika: cela Hrvatska je viknula na organizovani kriminal. Ivana Hodak je bila ćerka i pripravnica poznatog advokata Zvonimira Hodaka i Ljerke Mintas-Hodak, nekad istaknute političarke iz HDZ-a (i poznate lepotice). Adv. Hodak zastupao je razne bezbednosno interesantne likove, krupne zverke; trenutno brani penzionisanog generala Vladimira Zagorca (od milja „Zagi“), pre neki dan isporučenog iz Austrije gde se dugo sklanjao i ogorčeno borio protiv izručenja. Od Zagija su nagađanja o ovom zločinu i krenula. Naime, njega optužuju da je – između ostalog, ali to ostalo ne mogu da mu dokažu – proneverio i nekih dijamanata za pet-šest miliona evra. Poreklo tih dijamanata kojima je Zagi, kao, jamčio neke isporuke oružja Hrvatskoj u ratu moglo bi biti zloslutno i nadasve neprijatno. Damir Kajin, istarski zastupnik u Saboru, u ponedeljak uveče podsetio je na televiziji na sumnje da su to dijamanti opljačkani od hrvatskih Jevreja tokom onog rata, pa skrivani u crkvenim riznicama dok Zagiju (i Tuđmanu) nisu zatrebali…
Bilo kako bilo, Zagija je u nepriliku uvalio bivši prijatelj Hrvoje Petrač, optužujući ga u pismima iz Grčke (gde se krio dok nije uhvaćen i izručen) za svašta, pa i za to. Pre toga su Petrač, njegov sin i onaj Ico Mateković (prijatelj naših „Crvenih beretki“) oteli za otkup Zagorčevog sina, ali su bili otkriveni. Od tada traje sukob njih dvojice.
Gde tu spada Ivana Hodak? Kažu da je bila u vezi sa izvesnim advokatom koji zastupa Hrvoja Petrača, pa se pominje „sukob interesa“. Pominju se i neki skupi poslovi advokata Hodaka i da je nekome stao u tanjir. Zagrebačka scena organizovanog kriminala složena je i surova: mnogo umetnika, mnogo uloga, mnogo konkurencije i legalizovanja opranih para. Bilo je pucnjave do mile volje, spektakularnih ubistava i inventivnih sačekuša, ali se na porodice nije išlo, niti na nevine civile (jedan je slučajno stradao kada su raketnim bacačem gađali nekog značajnog gangstera i promašili). Ali ovako nešto nije se desilo nikad: ubiti mladu curu, advokatskog pripravnika i ćerku iz značajne porodice – to je, očito, previše. Pogotovo ako je reč bila o „poruci“.
Da je hrvatsku krupnu kriminalnu scenu trebalo dovesti u red bilo je jasno godinama, ali se niko nije preterano trudio: posle poraza akcije „Zločinačka organizacija“ iz 1999. bilo je jasno da je politički i etnički počišćeno pravosuđe nesposobno, a policija ne baš voljna. Sada je, izgleda, došao trenutak, jer su se krupni igrači preterano obezobrazili, a neka pravila ipak treba poštovati.
Kadrovske promene ohrabruju: novi ministar pravosuđa trebalo bi da bude Ivo Šimonović, profesor i iskusni diplomata; novi ministar unutarnjih poslova Tomislav Karamarko, dosadašnji šef SOA (Sigurnosno obavještajna agencija) i poverljivo lice predsednika Mesića već godinama; direktor policije bi trebalo da bude Vladimir Faber, sjajan i beskompromisan policajac kome su ti kvaliteti doneli mnoge neprilike. Svi su nestranačke ličnosti, pa se ova imenovanja već tumače kao pomirenje Sanadera i Mesića zarad opšte koristi – što bi bilo lepo.
Još samo da ubistvo Ivane Hodak bude rasvetljeno.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Godinama su kritičari vlasti mogli da rade šta hoće – vlast to nije dodirivalo. Sad vlast može da radi šta hoće – pobunu to ne dodiruje i ona se širi. Vučićev legitimitet je konačno otišao dođavola i nema nazad
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
