Zagrebačka scena organizovanog kriminala složena je i surova. Bilo je pucnjave do mile volje, spektakularnih ubistava i inventivnih sačekuša, ali se na porodice nije išlo. Ovako nešto nije se desilo nikad: ubiti mladu curu, advokatskog pripravnika i ćerku iz značajne porodice – to je, očito, previše. Pogotovo ako je reč bila o "poruci"
Ovog ponedeljka oko 11 sati pre podne advokatsku pripravnicu Ivanu Hodak (26) ubio je nepoznati počinilac, pogodivši je sa tri metka iz pištolja s prigušivačem u glavu i vrat na stepeništu zgrade u ulici Pavla Hatza („zeleni val“) u centru Zagreba, praktično iza ugla od Policijske uprave zagrebačke. Počinilac je umakao pešice ka centru grada, a blokada svih izlaza iz Zagreba nije donela rezultate.
Istoga dana rastrojeni zaštitar ubio je svoju devojku u Zagrebu, a narednog dana jedan Puležan ubio je ženu i sebe; takve se stvari, nažalost, događaju. Ali, smrt Ivane Hodak zaledila je Zagreb i Hrvatsku i pokrenula sasvim neočekivan sled događaja. Izgleda da je to bila kap koja je prepunila poslovičnu čašu. Iste večeri premijer Ivo Sanader održao je hitnu konferenciju za štampu, a predsednik Mesić dao je par užasnutih i gorkih izjava. Neposredan rezultat tog događaja bila je praktična smena ministra unutrašnjih poslova Berislava Rončevića, ministrice pravosuđa Ane Lovrin i direktora policije Marijana Benka. Izvori „Vremena“ u Zagrebu slute da će se zakotrljati još policijskih, tužilačkih i pravosudnih glava. Već se pominje i nešto slično srbijanskoj „Sablji“ iz 2003.
Niko ni pomislio nije na rastrojenog dečka ili ljubomornog verenika: cela Hrvatska je viknula na organizovani kriminal. Ivana Hodak je bila ćerka i pripravnica poznatog advokata Zvonimira Hodaka i Ljerke Mintas-Hodak, nekad istaknute političarke iz HDZ-a (i poznate lepotice). Adv. Hodak zastupao je razne bezbednosno interesantne likove, krupne zverke; trenutno brani penzionisanog generala Vladimira Zagorca (od milja „Zagi“), pre neki dan isporučenog iz Austrije gde se dugo sklanjao i ogorčeno borio protiv izručenja. Od Zagija su nagađanja o ovom zločinu i krenula. Naime, njega optužuju da je – između ostalog, ali to ostalo ne mogu da mu dokažu – proneverio i nekih dijamanata za pet-šest miliona evra. Poreklo tih dijamanata kojima je Zagi, kao, jamčio neke isporuke oružja Hrvatskoj u ratu moglo bi biti zloslutno i nadasve neprijatno. Damir Kajin, istarski zastupnik u Saboru, u ponedeljak uveče podsetio je na televiziji na sumnje da su to dijamanti opljačkani od hrvatskih Jevreja tokom onog rata, pa skrivani u crkvenim riznicama dok Zagiju (i Tuđmanu) nisu zatrebali…
Bilo kako bilo, Zagija je u nepriliku uvalio bivši prijatelj Hrvoje Petrač, optužujući ga u pismima iz Grčke (gde se krio dok nije uhvaćen i izručen) za svašta, pa i za to. Pre toga su Petrač, njegov sin i onaj Ico Mateković (prijatelj naših „Crvenih beretki“) oteli za otkup Zagorčevog sina, ali su bili otkriveni. Od tada traje sukob njih dvojice.
Gde tu spada Ivana Hodak? Kažu da je bila u vezi sa izvesnim advokatom koji zastupa Hrvoja Petrača, pa se pominje „sukob interesa“. Pominju se i neki skupi poslovi advokata Hodaka i da je nekome stao u tanjir. Zagrebačka scena organizovanog kriminala složena je i surova: mnogo umetnika, mnogo uloga, mnogo konkurencije i legalizovanja opranih para. Bilo je pucnjave do mile volje, spektakularnih ubistava i inventivnih sačekuša, ali se na porodice nije išlo, niti na nevine civile (jedan je slučajno stradao kada su raketnim bacačem gađali nekog značajnog gangstera i promašili). Ali ovako nešto nije se desilo nikad: ubiti mladu curu, advokatskog pripravnika i ćerku iz značajne porodice – to je, očito, previše. Pogotovo ako je reč bila o „poruci“.
Da je hrvatsku krupnu kriminalnu scenu trebalo dovesti u red bilo je jasno godinama, ali se niko nije preterano trudio: posle poraza akcije „Zločinačka organizacija“ iz 1999. bilo je jasno da je politički i etnički počišćeno pravosuđe nesposobno, a policija ne baš voljna. Sada je, izgleda, došao trenutak, jer su se krupni igrači preterano obezobrazili, a neka pravila ipak treba poštovati.
Kadrovske promene ohrabruju: novi ministar pravosuđa trebalo bi da bude Ivo Šimonović, profesor i iskusni diplomata; novi ministar unutarnjih poslova Tomislav Karamarko, dosadašnji šef SOA (Sigurnosno obavještajna agencija) i poverljivo lice predsednika Mesića već godinama; direktor policije bi trebalo da bude Vladimir Faber, sjajan i beskompromisan policajac kome su ti kvaliteti doneli mnoge neprilike. Svi su nestranačke ličnosti, pa se ova imenovanja već tumače kao pomirenje Sanadera i Mesića zarad opšte koristi – što bi bilo lepo.
Još samo da ubistvo Ivane Hodak bude rasvetljeno.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
