U Ženevi ništa novo

Prvi nastavak intervjua biznismena Stanka Subotića Caneta u emisiji Jugoslava Ćosića „Između redova“, na TV B92, u proteklu nedelju, koji je snimljen u Ženevi, pošto je junak emisije pod srpskom poternicom, jer odbija da se kao optuženi pojavi pred Specijalnim sudom u Beogradu, nije (zasad) izazvao očekivanu senzaciju. Naime, većina optužbi koje je Subotić i ovom prilikom uputio prema poznatim ovdašnjim biznismenima Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću, manje poznatom posredniku Dragom Mićoviću, te prema Kabinetu nekadašnjeg premijera dr Vojislava Koštunice (to jest prema Mihajlovu, Nikitoviću i Tijaniću) i eksministru policije Dušanu Mihajloviću, već je manje-više poznata našoj javnosti.

Ipak, Subotićeva priča mnogima nije bila nezanimljiva, a sigurno nije prijala ni onima koje je on u emisiji pominjao u pozitivnom kontekstu. Reč je pre svega o poštovaocima pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića, o vodećim ljudima nemačkog izdavačkog koncerna VAC, sa Bodom Hombahom na čelu, i o ruskoj grupi Metropol. Poenta je u tome što Cane Subotić nije uspeo da ubedi gledalište, kad je reč o njemu, da se radi o naivnom i dobronamernom investitoru koji je loše prošao u „paktu sa đavolima“, nego se naprosto nametao utisak da je reč o čoveku koga je preraslo suviše brzo stečeno bogatstvo i koji je izigran čim su sivi poslovi postali nešto komplikovaniji.

Glumeći „epsku naivnost“ (kako je primetio Ćosić), on je rekao da se našao „u vrtlogu korupcije“ i da je veliki novac izgubio iz „političkih razloga“, odnosno zbog reketa „političko-krimi mafije“ (ma šta to značilo), to jest onda kada su njegove navodne prijatelje na vlasti u Srbiji (Đinđića i drugove) zamenili oni koje dotad nije dobrovoljno finansijski potpomagao (Koštunica i njegovi) – pa su ga ovi drugi počeli ucenjivati i reketirati, što je on navodno bio prinuđen da prihvati kako bi spasao 70 miliona evra koje je ranije uložio u Srbiju.

Ipak, otvoreno rečeno, Subotić je, u najmanju ruku, gledalište uspeo da ubedi da su s njim radili svi gore pobrojani, pa je sada na njima da pokušaju da se prikažu kao ljudi koji nisu znali ko je Cane Subotić i otkud mu velike pare koje su navodno od njega čak i pozajmljivali, te zašto je optužnica prema njemu za „zloupotrebu službenog položaja“, a koja je, koliko sećanje služi, trebalo da bude prekvalifikovana u neko od krivičnih dela šverca i kontrabande, toliko zakasnila i nije blagovremeno pokrenula sudski proces makar i bez njegovog prisustva.

Bez obzira na to što se Subotić verovatno dugo spremao za šansu koja mu je pružena, šansu da se obrati preko televizije najširoj javnosti Srbije, u njegovim izjavama pojavile su se neke očigledne kontradikcije. Ona najupadljivija je da on Beka i Miškovića naziva ljudima iz Miloševićevog doba, „kadrovima JUL-a“, „ovlašćenim prodavcima Srbije“ itd., a sam kaže da je upravo u tom dobu „legalno“ sa svojom firmom uvozio cigarete u Srbiju kao ovlašćeni veletrgovac Britiš ameriken tobaka (zanimljivo, ova firma je posle „demokratskog preokreta“ 2000. godine, javno, na konferenciji za štampu, prekinula s njim saradnju). Međutim, svako „ko nije živeo na Marsu već u Srbiji“ (da upotrebimo Canetovu figuru u sličnom značenju) zna vrlo dobro ko je mogao da se bavi cigaretama i naftom u Srbiji u vreme svetskih sankcija i posle njih, a pod predsedništvom Miloševića.

Preciznije rečeno, da li se uvoz cigareta u Srbiju, notorno najprofitabilniji u svim kriznim zonama sveta, tokom devedesetih godina prošloga veka, mogao odvijati bez kooperacije (hajde da upotrebimo najblažu reč) sa srpskom tajnom policijom i carinom i bez interesa tadašnje političke elite. Zar i sam sin predsednika Miloševića nije pokazao pripravnički interes upravo za taj biznis i zar niko ne pamti koliko je „kontroverznih biznismena“ oko duvana na neprirodan način izgubilo svoje živote, uključujući i samog tadašnjeg šefa policije, čuvenog Badžu. Kako se Subotić baš dobro snalazio u tom po život opasnom, ali i hiperunosnom biznisu, posle iskustava sa konfekcijom u Francuskoj, zasad samo možemo pretpostaviti, ali i bez toga deluje kontradiktorno kada je upravo on ogorčen zbog kolaboracije sa Miloševićem, koju zapaža kod „onih drugih“.

Ne ulazeći u komentarisanje detalja koje je Subotić izneo u prvom delu svog razgovora sa kolegom Ćosićem, evo još nekoliko impresija o njegovim vezama sa esenskim izdavačem VAC-om. Subotić, naravno, smatra da je logično što su mu ljudi iz VAC-a „dali mandat“ da im kupi „Večernje novosti“, valjda zbog toga što je prethodno postao vlasnik gotovo cele prodajne mreže srpske štampe (da li je i za taj posao imao nečiji „mandat“), ali ostaje pitanje zašto se ova mega kompanija baš za njega odlučila, kad je nemoguće zamisliti da im je promaklo da se o Subotiću mnogo govorilo i pisalo (istina, pre svega u Pukanićevim novinama u Zagrebu) u kontekstu navodne „balkanske duvanske mafije“. On čak kaže da je menadžment VAC-a lično vodio po Beogradu, uključujući i posetu Miškoviću u zgradi Delte na Novom Beogradu. Pri svemu tome zanimljivo je da su, po rečima Subotića, ljudi iz VAC-a rekli – ako je problem da oni ne mogu biti vlasnici i „Večernjih novosti“ (pored „Politike“ i „Dnevnika“) po proceni Antimonopolske komisije, da će oni vlasništvo preprodati „trećem licu“, ergo, naći će se već neki „fasadni vlasnik“ (što je ideja koju su potom „privremeno“ u tom poslu iskoristili Beko i Mišković).

Možda je posle prvog dela intervjua prerano davati kompletnu ocenu nastupa Caneta Subotića na TV B92, pod pretpostavkom da je „najpapreniji“ komad njegovog izlaganja ostavljen za drugi deo emisije „Između redova“, ali se može primetiti da on deluje kao čovek koji je nadigran i, kako se to obično kaže, u nokaut fazi izbačen iz takmičenja, pa sada pokušava da u ponor beznačajnosti povuče i one koje smatra krivcima za svoj neuspeh. No, neke stvari koje je rekao, ostaće da zvone u našim ušima. Na primer, da su on i Beko imali čist profit od „reprivatizacije“ beogradskog Putnika od 36 miliona evra. Nije jasno da li je to Subotić izneo kao referencu ili kao denuncijaciju.