U ustavnom tunelu

Jedna naizgled potpuno jasna odredba Ustava Srbije, da „budžet Autonomne Pokrajine Vojvodine iznosi najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne Pokrajine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda“ (član 184. stav 4. Ustava Srbije) – već tri godine se u Vladi Srbije „kreativno“ tumači na štetu Vojvodine, jer se navodno iz Ustava ne vidi šta je osnovica za tih sedam odsto transfera Vojvodini.

Zbog te navodne „nejasnoće“ u Ustavu, po proračunu Saveza vojvođanskih Mađara, Vojvodina je za te tri protekle godine ostala uskraćena za oko 70 milijardi dinara. Predsednik Vlade Vojvodine, Bojan Pajtić pak kaže da je ovogodišnjim rebalansom Vojvodina uskraćena za oko devet milijardi dinara transfera iz republičkog budžeta.

Pošto je prilikom nedavnog rebalansa državnog budžeta u Skupštini Srbije ponovo izveden manevar sa umanjenjem „osnovice“ za sedam odsto budžeta Vojvodine, a pride je stavljen i u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, Vlada Vojvodine je Ustavnom sudu zvanično poslala predlog za ocenu ustavnosti novog zakona o budžetskom sistemu (3. oktobra), valjda i zbog toga da Ustavni sud istera na čistinu oko svih ustavnih pitanja u vezi sa Vojvodinom.

Oni koji brane spomenuto „kreativno“ tumačenje Ustava Srbije, u pogledu osnovice za budžet Vojvodine, kažu da isti Ustav određuje da će se zakonom utvrditi finansiranje autonomije, a republičkim zakonom već šest godina nije određeno šta su „izvorni prihodi“ Vojvodine i da li po Ustavu ona uopšte ima pravo na te „izvorne prihode“, kad navodno nije jasno ni šta su njene „izvorne nadležnosti“, mada su one zapisane u Ustavu, ali ih je baš letos kreativno problematizovao Ustavni sud Srbije, pa neke navodno važe, a neke su navodno protivustavno zapisane u Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine iz 2009. godine.

GALIMATIJAS: Pri svemu tome, na zvaničan predlog poslanika DSS-a, Ustavni sud, posle već dve godine „proučavanja“ te ustavne žalbe, tek treba da se izjasni o ustavnosti Statuta AP Vojvodine (obećavaju to do kraja ove godine), a već se izjasnio o potonjem Zakonu o nadležnosti AP Vojvodine, što bi moglo da znači da se za odgovor na prethodno, glavno pitanje – čeka neka nova generalna „narodnjačka“ orijentacija prema pitanju autonomije Vojvodine uopšte, kojoj su u susret već krenule Dveri – zahtevom da se autonomija Vojvodine ukine.

Ovaj gotovo namerni pravni i politički galimatijas, koji od autonomije Vojvodine pravi lakrdiju, ima duboke uzroke, a dakako ima i imaće nepredvidive posledice, koje potcenjuju svi zaljubljenici u „organsku teoriju“ države (jedna nacija, jedna vlast, jedan vođa, jedna kasa, jedna komanda, jedan pendrek, jedna crkva, jedna akademija, jedan seks, itd.), a koji nikako da shvate zašto su svi današnji državni susedi pobegli iz pokojnih država u kojima je srpska elita nametala „jedinstvo i sabornost“.

Istina, problem sa budžetom Vojvodine sada je dobio na značaju najviše zbog toga što su u Beogradu i Novom Sadu na vlasti politički suprotstavljene koalicije, što ranije nije bio slučaj. Naime, protekle dve godine Cvetkovićev koalicioni kabinet je takođe „kreativno štedeo“ na budžetu Vojvodine, ali su se tadašnji sporovi oko pokrajinskih para koliko-toliko krili od javnosti u okviru tradicionalne srpske „burazerske ustavnosti“, koju je pokrivala koalicija sa Demokratskom strankom kao stožerom, ista i u državi i u Pokrajini. No, pare su pare, pa je sukob oko budžeta napokon izašao na glavnu scenu, jer se više nije mogao sakrivati unutar jedne stranke.

U obrazloženju predloga za ocenu ustavnosti novog zakona o budžetskom sistemu Vlade Vojvodine citira se sporni član 3. stav 2. tog zakona, koji glasi: „Ukoliko se pojedini prihodi i primanja, rashodi i izdaci, kao i budžet lokalne vlasti utvrđuju relativno, kao procenat budžeta Republike Srbije, njihov iznos, odnosno visina utvrđuje se primenjujući kao osnovicu rashode koji se finansiraju iz poreskih prihoda.“ Na prvi pogled, u ovom vešto formulisanom zakonskom stavu nema ništa sporno, to jest ne bi bilo ništa sporno da je tačka stavljena iza rashoda – no, ako osnovicu određuju samo rashodi koji se finansiraju iz poreskih prihoda, onda van nje ostaju svi drugi budžetski prihodi, uključujući one koji služe za pokriće budžetskog deficita (zaduživanje).

ZAČKOLJICE: Problem sa ovim članom je u tome što bi on bio „ustavan“ samo ako bi se za 100 odsto budžeta uzeli samo poreski prihodi, to jest samo onaj deo rashoda koje oni pokrivaju. No, onda bi pojam budžetskog deficita postao besmislen, a on to nije ni u jednoj zemlji na svetu. To nije samo pitanje pravne i finansijske logike, nego i regulative Srbije. Čudno je doista da ni Cvetković, ni Dinkić, kao ministri finansija, nisu pokazali, u slučaju Vojvodine, da znaju šta je uopšte budžet Republike Srbije, iako je on definisan Zakonom o budžetskom sistemu (član 2, tačka 23) gde se kaže: „Budžet je sveobuhvatni plan prihoda i primanja i plan rashoda i izdataka, organizovan u dva odvojena računa: a) račun prihoda i primanja ostvarenih po osnovu prodaje nefinansijske imovine i rashoda i izdataka za nabavku nefinansijske imovine, i b) račun finansiranja; budžet je osnovni dokument ekonomske politike Vlade.“

Na prvi pogled i ovo izgleda relativno jasno, pa deluje čudno što se navodno ne zna šta je osnovica za 7 odsto vojvođanskog budžeta. No, ima i tu začkoljica, jer se pravi distinkcija između rashoda i izdataka, pa bi svaki ministar finansija, po rešenju koje je smislilo Ministarstvo finansija i privrede, sa Mlađanom Dinkićem na čelu, teoretski mogao Vojvodinu ostaviti bez ikakvog budžeta, ako bi sve poreske prihode usmerio na izdatke, a rashode pokrivao neporeskim prihodima, itd. Takva manipulacija bila bi tim pre opasna zato što je ministar Dinkić, navodno zbog finansijske krize, praktično oduzeo svim lokalnim zajednicama (a kao takva tretira se i Vojvodina) njihove prihode, pa tako i prihod autonomne Vojvodine, koji je ona imala od 18 odsto poreza na plate i blizu 50 odsto od poreza na dobit preduzeća koja posluju na teritoriji Vojvodine. Pošto se još ne zna koliko će izneti, oni su prema izjavi Vlajka Senića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija, „procenjivani“, a ta procena je, valjda, zauzimala deo tih famoznih sedam odsto, što opet celu aritmetiku čini nesigurnom.

Dakle, prečanska saga o „podvaldžijskoj prirodi srbijanske birokratije“ mogla bi se nastaviti u nedogled, kao što se i famozno prebacivanje imovine na AP Vojvodinu, po Zakonu o javnoj svojini, tragikomično oteže već godinu dana, čak i kada je u pitanju zgrada Banovine, u kojoj sedi Vlada Vojvodine. Toga nema ni u Tunguziji, kako bi rekao čika Jova Zmaj.

Prilikom javnog prepucavanja oko toga šta je to vojvođanski budžet, pale su mnoge jake reči, a izgovorene su i neke besmislice. Prvo je Ištvan Pastor, predsednik Skupštine Vojvodine i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara oštro napao ministra Dinkića i čak pozvao premijera Dačića da ga „ili obuzda, ili zameni“, a pritom je jetko ironisao Dinkićev navodni regionalistički program putem (u Vojvodini raširene) uzrečice da se „od kera nikad ne može napraviti slanina“.

Nezgodnu ulogu da od Pastora brani Dinkića ovoga puta dobio je obično racionalni i odmereni Vlajko Senić. On je Pastorovu izjavu okvalifikovao kao uvredljivu i pritom je rekao da je osnovica za budžet Vojvodine 820 milijardi dinara (prihodna strana). To je, naravno, različito od osnovice rebalansiranog budžeta Srbije od preko 1020 milijardi dinara (rashodna strana). Seniću se u ovoj aferi otelo i nekoliko besmislica. Na primer, on je u intervjuu „Danasu“ (29-30. septembar) rekao da „ne može rashodna strana centralnog budžeta služiti kao prihodna strana nekog drugog budžeta“ (znači, staro pravilo da je svaki prihod nečiji rashod ide u istorijsku ropotarnicu). Uz to je stalno govorio da njegovo ministarstvo Vojvodini nudi „fer rešenje“, zaboravljajući da se ne traži fer plej, nego poštovanje Ustava i zakona u pogledu para.

Na kraju početka ovog novog zapleta oko budžeta Vojvodine, Mlađan Dinkić posetio je Bojana Pajtića u Novom Sadu (4. oktobra) i oni su se saglasili da se zajedničkim stručnim snagama do polovine iduće godine sačini tekst zakona o finansiranju Vojvodine, kako bi se ubuduće predupredile nove nedoumice oko budžeta APV. Pajtić je rekao da to ne znači da će vojvođanska žalba Ustavnom sudu biti povučena (navodno to nije moguće iz procesnih razloga), a Dinkić je na brzinu obećao Vojvodini tunel kroz Frušku goru, kao deo autoputa Novi Sad–Ruma, koji bi zajednički finansirali Srbija i Vojvodina parama kineske Exim banke. Tako je zasijala zvezda i u vojvođanskom ustavnom tunelu, usred mraka.

Tužna priča o vojvođanskoj autonomiji, ovim navodnim sporazumom, naravno, nije završena, jer tek sledi ocena ustavnosti samog Statuta APV. Ustavni sud je letos (10. jula), kao što je već spomenuto, po žalbi Koštuničinog DSS-a, osporio 22 nadležnosti, a „prihvatio“ 14 osporenih nadležnosti koje su upisane u Zakon o utvrđivanju nadležnosti APV.

USTAVNOST: U ovoj odluci, koja obuhvata 87 gusto kucanih stranica obrazloženja, onaj ko je imao strpljenja da sve to pročita mogao je naći pravu studiju o tome kako je Ustavom Srbije iz 2006. godine Vojvodini zapravo namenjena „nesuštinska autonomija“ (kako je naziva Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba). Prostije rečeno, sudije Ustavnog suda su bolje od svih vojvođanskih autonomaša objasnile da Ustav Srbije zapravo ne daje Vojvodini nikakvu autonomiju, već samo odobrava zakone kojima bi se, ako centar države ima volje i interesa, to jest kad bi i ako bi imao ćefa, Vojvodini mogle poveriti neke nadležnosti, ali ne generički izvorne, već parcijalne, od prilike do prilike („harmonikaška autonomija“).

Dakle, svako ko ima osećaj da Srbija simulira autonomiju Vojvodine, treba da pročita obrazloženje Ustavnog suda o ispitivanju Zakona o nadležnosti APV i tamo će naći prave dokaze za svoj utisak. Zapravo, ta odluka Ustavnog suda, a verovatno i ona koja sledi o Statutu Vojvodine, dobro će poslužiti svakoj inicijativi za promenu Ustava Srbije, jer obrazloženja osporenih autonomnih prava dobro objašnjavaju anahrono centralističku koncepciju tog ustava, koja davi Srbiju.

Mišljenje Ustavnog suda zanimljivo je i za razmatranje odnosa Ustava Srbije prema svakoj vrsti autonomije, ne samo one „teritorijalne“. Tu je ispoljena egzemplarna pravnička praznoslovna virtuoznost, na primer, kod osporavanja prava Vojvodini da može na bilo koji način učestovati u razvoju naučnog i umetničkog stvaralaštva (pa to je bar područje gotovo svih autonomija u modernom svetu), kao i prava na kontakte sa inostranstvom – mimo zvanične državne centrale, što je rešenje koje se već napušta i u najtvrdokornijim azijskim i afričkim despotijama. U tom smislu, kad je, na primer, reč o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti (VANU) i predstavljanju Vojvodine u sedištu Evropske unije u Briselu, a obe stvari poništava odluka Ustavnog suda, stiče se utisak da tu više nije na delu pravna diskusija, već strasna želja da se Vojvodini po svaku cenu ospori identitet (slučaj VANU) ili da Vojvodini crkne krava (slučaj predstavništva u Briselu). U tom smislu treba zapaziti da je Vojvodina do sada uspela da privuče 80 odsto projekata EU koji su odobreni Srbiji, a osporava joj se predstavništvo u Briselu, iako ga tamo već imaju i Niš i Kragujevac. Kao da će Srbija od EU dobiti više ako Vojvodina dobije manje?!