U potrazi za novom pesnicom

Dušan Petrović, lider stranke Zajedno za Srbiju, na protestu „Osvetli Srbiju!“ u subotu 25. aprila, rekao je da bi dogovor šefova opozicionih proevropskih stranaka u borbi protiv režima Aleksandra Vučića trebalo da bude „mali korak ka velikom dogovoru sa građanima Srbije“. To je izgovorio čovek koji je u onom DS-u slovio za dragocenog poznavaoca stranke u tzv. donjim ešalonima, držeći odbore po Srbiji „na kratkoj uzdi“, i neko ko je kao „uticajni kadrovik“ odlučivao „ko će od članova DS-a dospeti na koju funkciju u javnim preduzećima“. I trebalo bi da ga poslušaju posebno oni koji su organizovali skup tako da namerno podseća na pretpetooktobarske proteste u nadi da će to biti „iskra novog građanskog bunta“. Miting je, inače, organizovala Demokratska stranka, a osim članova i simpatizera DS-a, učestvovali su i Zajedno za Srbiju, Nova stranka, Narodni pokret Srbije, sindikat „Sloga“.

MRAK, STRAH, FLOJD: Između parola „Protiv mraka! Protiv straha! Protiv ućutkivanja!“, u šetnji koja je trebalo da nas podseti na one šetnje iz devedesetih, uzvikivanja „Ajmo, ajde, svi u napad“, s Branislavom Lečićem na bini koji je trebalo da nas podseti na onog Lečića s Terazijske česme 1991, karikatura s likom Aleksandra Vučića i onom parolom: „Gotov je!“, otporaške pesnice, starih pesama sa razglasa: „Flojd!“, „Sloboda-ne“, i onih zvukova pištaljki, demokrate su demonstrirale želju da ostanu stožerna opoziciona stranka u Srbiji, ona ista koja je privukla građansku energiju devedesetih u borbi protiv Miloševića i Šešelja. I to nije sporno. Demokratska stranka je, prema meračima rejtinga, treća stranka u Srbiji (7,4 odsto); prve dve su vladajuće SNS i SPS (32,1 odsto i 8,01 odsto). Prema ovom istraživanju NSPM-a (januar, 2015), DS je i dalje jedina opoziciona stranka koja je iznad cenzusa, i to je takođe važan detalj, posebno otkako se biračko telo demokrata stabilizovalo posle izbora 2014, a pokazuje i blagi porast, kako to vole da kažu rejting-analitičari. Neizjašnjenih je 32,7 odsto, dakle više nego onih koji bi glasali za SNS, i to su upravo građani o kojima je govorio Dušan Petrović na subotnjem mitingu opozicije. U martovskom istraživanju agencije „Faktor plus“ DS ima podršku 7,1 odsto građana a cenzusu se približio SRS sa 4,6 odsto.

TRI OPCIJE: Elem, jasno je i Petroviću, i Bojanu Pajtiću i Zoranu Živkoviću, jer, toliko su dugo u poslu da se račun bez krčmara – druga građanina, to jest – napraviti ne može i da je glavni zadatak opozicije da mobiliše ljude, tačnije: rasuto i anestezirano biračko telo. One koji su prestali da glasaju; one koji su kaznili Demokratsku stranku 2012. godine ne izašavši na izbore; one koji nikada neće glasati za Vučića i SNS; ali koji isto tako ne žele da glasaju za proevropske lidere stasale usitnjavanjem DS-a, za koje su glasali dvehiljaditih; One koji menjaju kanal gunđajući: „Ma svi ste isti!“

Opozicija je znala da za prvi sledeći zajednički nastup koji će biti ram za sliku otpora Vučićevom režimu ima tri opcije. Prva je da naprave koaliciju onako kako je to učinio DOS pred izbore 2000. Druga je da se ujedine u jednu potpuno novu stranku, napišu novi program i predstave se kao nova „super-stranka“, kako je o tome na svom blogu Politička blogonomija prošle godine pisao Dušan Pavlović, profesor na FPN-u. I treća: „Kredibilni pojedinci napuštaju postojeće opozicione stranke i prave potpuno novu stranku“, piše dr Pavlović (Tri opcije za opoziciju, 30. novembar 2014). U prilog trećoj opciji, dr Pavlović je napisao da bi „udruživanjem pojedinaca“ nestao „prtljag korupcije, zloupotreba i izneverenih izbornih obećanja koje danas karakterišu mnoge opozicione stranke“: „Ovo je ključna pretpostavka za atraktivnost ove opcije. Da bi vam bila prihvatljiva, morate da verujete da je kredibilnost trenutno važnija od programskih načela (iako nikako ne želim da tvrdim da su ona nevažna), tj. da je nedostatak kredibilnosti u opoziciji glavni izvor izbornog uspeha Napredne stranke.“

Sociološkinja Vesna Pešić je pak u jednom od svojih tekstova objavljenih na „Peščaniku“ bila naklonjenija drugoj opciji: ujedinjenju u jednu novu opozicionu stranku, sa jednim programom, recimo pokreta „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, za koji je kazala da je dobar situacioni program, ideološki uravnotežen. Usput je i odgovorila Dušanu Pavloviću na njegovu skeptičnu primedbu da bi kredibilitet te nove stranke zavisio od kredibiliteta stranaka koje bi je činile, kao i u prvoj opciji, tj. bio bi posledica onoga ko bi zauzeo ključne pozicije u njoj. Vesna Pešić je, naime, uverena da bi „u slobodnoj i otvorenoj konkurenciji“ pristalice, simpatizeri i građani mogli da se odluče za svog „frontmena“, te neke nove ujedinjene stranke. Ona je tada postavila i nekoliko važnih pitanja o kojima bi trebalo da razmisle opozicioni lideri:

Da li postoje nove i politički mobilišuće ideje sposobne da okupe građane i povedu ih na izbore? Da li opozicija hoće pod istim uslovima da učestvuje na sledećim izborima, ili treba odmah krenuti u ofanzivu da se zakon i uslovi menjaju? Ključno je pitanje, ubeđena je Pešić, kako opozicija da ojača, kako bi se za te uslove izborila i na izborima imala realne šanse? Na poslednje pitanje je i dala konkretan odgovor, ona bi podržala ujedinjenje opozicije u jednu, novu stranku.

SODADŽIJE I BOZADŽIJE: Te predloge su opozicionari odmah odbacili. O čemu su se dogovorili stranački šefovi, kakva će priroda saradnje biti između opozicionih stranaka, Petrović (ZZS) nije se izjašnjavao, sem što je rekao da bi dogovor trebalo da počiva na dva strateška cilja: smena Vučića i Evropa, tj. u borbi protiv SNS-a okupiće se oni lideri čije se stranke nedvosmisleno zalažu za evropsku integraciju Srbije. Bojan Pajtić je u nedavnom intervjuu za „Vreme“ rekao ovako: „Formatiraćemo buduće i potencijalne koalicije tako da one budu programski konzistentne, a cenićemo i kakav izborni nastup proizvodi najbolji efekat, budući da sinergiju ne donose sve koalicije. Istraživanje koje smo sproveli kazuje da bi koalicija stranaka parlamentarnih i vanparlamentarnih, koja bi činila nekakvu današnju demokratsku opoziciju, imala manje podrške nego što je DS ima sama. Dakle, treba izbegavati koalicije po svaku cenu. Ne delujemo po principu sabiranja sodadžije i bozadžije.“

Dakle, izgleda da neće biti novog DOS-

-a, Deposa ili Koalicije Zajedno, ali će nekakve koalicije – ipak biti. Konflikti u tim koalicijama najčešće su izbijali zato što lideri nisu mogli da se dogovore – ko će biti „frontmen“. Sada su liderske pozicije opozicionih predstavnika takve da su „izmerljivi“ rejtinzi u istraživanjima javnog mnjenja samo Bojanu Pajtiću i Saši Raduloviću, koji prema poslednjem istraživanju NSPM-a imaju 1,3 odsto poverenja građana (sa neizjašnjenima), naspram Vučićevih 34,5 odsto. Vuk Jeremić je nešto bolji od Pajtića i Radulovića sa 1,4 odsto poverenja, ali nije stranački lider. Čedomiru Jovanoviću i Draganu Đilasu bi 0,7 odsto građana ukazalo poverenje, s tim što je opozicioni kapacitet Jovanovićev pomalo na staklenim nogama, a Đilas kao i Jeremić izgleda prilično „umirovljeno“.

Pitanja kako mobilisati ljude, vratiti im poverenje u neke pojedince, kako kapitalizovati evidentno nezadovoljstvo građana, bila su i najglasnija na mitingu „Osvetli Srbiju“, mada ih niko sa bine nije izgovorio. Bojan Pajtić je, ipak, bio tačan rekavši: „Danas SNS svom snagom unapređuje sve greške koje je DS pravio, a DS danas kaže da nema pravo više ni na jednu grešku.“

Zato bi trebalo smisliti neku novu pesmu za opozicione mitinge. Ipak se zaboravlja da se ovde ima posla sa školom Tonija Blera, Alistera Kembela i Marije Maksime. Ko nije čuo za damu, nek ide na Jutjub, tamo je njena „Oda Aleksandru Vučiću“ – hit.