U debeloj senci političkih gibanja

Kada bi neko sasvim neupućen proteklih dana čitao i slušao pojedine ličnosti iz Crne Gore, pomislio bi da je mitropolit Joanikije naprasno odlučio da verski obred bude u gradu u kojem nijedan mitropolit pre njega nije bio ustoličen. Takođe, i da njegov prethodnik mitropolit Amfilohije nije baš tu 30. decembra 1990. intronizovan i živeo decenijama, a da sam mitropolit Joanikije ovde nije hirotonisan 3. juna 1999, ne stoluje niti boravi u Cetinju, kao i da tamo ne služi liturgiju skoro svake nedelje.

Pojednostavljeno govoreći, situacija u Crnoj Gori bi mogla da zvuči ovako: ima li država snage da omogući jednoj verskoj zajednici da ostvari svoja prava? Koji su argumenti onih koji traže da to bude bilo koji grad, ali da taj grad ne bude Cetinje? Ko sve može da profitira od pomenutog zaoštravanja? Je li ovo labudova pesma Mila Đukanovića ili, naprotiv, pokazatelj da je politički veoma živ, te da je ovo za njega kampanja za neke buduće izbore? Zašto je mnogo građana Crne Gore, sa obe strane političkog i identitetskog spektra, nezadovoljno? Šta sve poručuju glavni akteri iz Srbije i Crne Gore? Konačno, kako se u svemu snašla Mitropolija crnogorsko-primorska?

foto: stevo vasiljević

PRODUBLJIVANJE PODELA, ZANAT NAJSTARIJI

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što nije retkost ni u drugim crkvama, čin ustoličenja se vrši tamo, kako i sama reč kaže, gde će dotični episkop stolovati. Zato zvuči logično kada u SPC kažu da optužiti njih za provokaciju predstavlja flagrantnu zamenu teza.

S druge strane, glasovi koji se protive ustoličenju, među kojima su i Milo Đukanović, njegov DPS i druge opozicione partije kao i pojedine organizacije, tvrde da je reč o daljoj klerikalizaciji društva, te iskazivanju velikosrpskih težnji i negiranju crnogorskog identiteta. Tako je Skupština opštine Cetinje 27. avgusta procenila ustoličenje događajem visokog bezbednosnog rizika, tražeći od policije da zabrani njegovo organizovanje. Tom prilikom se čulo da „Cetinje ne može ćutke posmatrati da se u njemu odigrava simbolično potčinjavanje i pokoravanje Crne Gore“, kao i da „bi ustoličenjem bila narušena najveća vrednost – građanski mir“ (Nikola Đurašković, SDP).

U nedelju 22. avgusta, nekoliko hiljada ljudi se okupilo u Cetinju da protestuje protiv ustoličenja i traži njegovo izmeštanje. Kako navode tamošnji mediji, tokom skupa aklamacijom je usvojena Deklaracija u kojoj se kaže da se ne sme dozvoliti okupatorski čin u stolici Svetog Petra u Cetinjskom manastiru, simbolu crnogorskog identiteta, a zatim se poziva na Evropu, sekularnost, građansku državu, slobodu, multietničku harmoniju i multikulturalni sklad. U pozivu na skup navodi se – sam tekst potpisala je Grupa građana Cetinja – da ukoliko SPC ne odustane od ustoličenja, „mi im to svetogrđe dozvoliti nećemo, ma koju cenu platili“. Toliko o harmoniji i evropskim vrednostima. Profesor Radovan Radonjić je u intervjuu za „Pobjedu“ otišao i dalje, izjavivši da bi ustoličenje značilo državnu kapitulaciju Crne Gore i založio se, između ostalog, za privremeno zatvaranje granice sa Srbijom i kao privremenu zabranu rada SPC, te predaju celokupne imovine kanonski nepriznatoj CPC. Ovakav narativ, opet, nepogrešivo podseća na pojedine ovdašnje političke aktere, poput ministra Aleksandra Vulina, čije ideje imaju suprotan predznak, a jednako su razumne i umerene.

Napetost raste, situacija se menja iz sata u sat. Na društvenim mrežama govor mržnje buja još snažnije nego inače, a u nekoliko navrata napadnuti su i novinari. Najavu Mila Đukanovića da će doći 5. septembra na Cetinje neki tumače kao krajnji pokušaj mobilizacije svojih, što dodatno uliva ulje na već rasplamsalu vatru. Određujuća sintagma za države regiona i dobar deo njihovih političkih predstavnika postala je – produbljivanje podela. Kada je reč o identitetskim podelama, onda tu svakako Crna Gora prednjači.

A šta su u prethodnom periodu govorili važni državni akteri?

ONI KOJI (NE) DOLAZE

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, u svom stilu, uspeo da privuče pažnju, (p)ostavši vest i u ustoličenju mitropolita Joanikija. Naime, ostavio je javnost u ustreptaloj neizvesnosti da li će ići ili ne, navodeći da će odluku o svom eventualnom odlasku javnosti saopštiti 2. septembra. Ili trećeg. Čak je i njegovo (ne)dobijanje pozivnice bilo tema – tvrdio je da pozivnicu nije dobio da bi potom, kako je Tanjug javio, predsedniku svečana pozivnica bila uručena preko Patrijaršije SPC. Na kraju je, po svemu sudeći, odlučeno da neće ići put Crne Gore.

Premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić je prvo kazao da će doći na ustoličenje, bez obezbeđenja, a potom da neće doći. Reakcije su bile brojne – razočaranje dela građana koji su to videli kao njegovo potpuno povlačenje, uz učestale komentare da je pogazio reč. Zatim je napadnut i od medija u Srbiji, a čak je i Aleksandar Šapić stigao da kaže koju. Naime, govoreći o tome kako je medijska scena u Srbiji nikada pluralnija i slobodnija, osvrnuo se i na odluku Krivokapića zaključivši da se mitropolit Amfilohije sigurno zbog toga sada prevrće u grobu.

Verovatno da čelni ljudi Demokratskog fronta neće propustiti priliku da dođu na ustoličenje i pokažu kako su sa one strane (od) Mila Đukanovića, a utisak će biti još snažniji ukoliko ih negde zaustavi policija, pa bi u tom slučaju mogli i da ispričaju kako im Vlada, odnosno crnogorska policija nije dala da uđu ni u manastir.

U autorskom tekstu u dnevnom listu „Vijesti“, Krivokapić je istakao sledeće: „Ne želim i neću, takođe, da ličim na predsjednika Crne Gore, Mila Đukanovića, koji se evo i danas sakriva iza gradonačelnika Podgorice najavljujući dolazak poslanika na Cetinje. Ne želim i neću poput današnjeg istupa poslanika Duška Markovića da se bavim samo riječima i propagandnim inicijativama, a ne konkretnim djelima, na smirivanju društvenih tenzija. Ne želim i neću, takođe, da budem kao predstavnici Demokratskog fronta koji, po istoj matrici podgrevanja tenzija, najavljuju dolazak na Cetinje, istog dana kada to najavljuje i DPS za svoje poslanike. Ne želim i neću da Crna Gora bude dio tih i takvih politikantskih igara, na štetu smirivanja tenzija i mira. Ne želim i neću da se igram ni sa mirom u Crnoj Gori, ni sa zvaničnom odlukom Mitropolije da na ustoličenju bude prisutni samo sveštenstvo i predstavnici crkvenih opština. Ne želim i neću da neodgovorno potpaljujem i dolivam ne bih li bio zbog toga popularniji. Ne želim i neću da politički profitiram jer na to nemam državničko pravo.“

Konačno, Dritan Abazović, u čijoj koži teško da bi iko sada voleo da bude, naglasio je više puta da država mora da garantuje bezbednost svih građana i obezbedi verske slobode, ali i da omogući onima koji protestuju da to čine, kao i da će svi incidenti biti sprečeni. Inače, nekadašnji direktor policije Veselin Veljović pozvao je policajce da se pridruže demonstrantima, a Institut za javno zdravlje, povrh svega, upozorio je da su brojke obolelih od virusa korona sve veće.

U CRKVENOJ PORTI

U međuvremenu Mitropolija crnogorsko-primorska je objavila da se odustalo od planiranog svenarodnog sabora ispred Cetinjskoj manastira. Time je prostor za sukob dosta sužen. Naime, sama ceremonija će se obaviti unutar manastira koji će okruživati policijski kordoni, po svemu sudeći neće biti prisutno više od 200 do 300 zvanica, a dolaziće se autobusima rano ujutru pod policijskom pratnjom. Nakon toga su krenule ponovo burne reakcije – definitivno je postalo jasno da će ustoličenja biti, pa su veoma nezadovoljni jedni, a ovi drugi, opet, smatraju da sada ne bi smeli da dođe ni ispred manastira da nisu mesecima šetali u litijama.

Međutim, teško da je Mitropolija mogla da učini nešto drugačije. Okupljanje velikog broja ljudi predstavljalo bi ogroman rizik i dalo bi mogućnost za razne zloupotrebe i raspirivanje sukoba. A deluje da je dovoljna jedna šibica, koja bi mogla i namerno biti zapaljena. U trenutku kada nastaje ovaj tekst, stigla je informacija da će se ustoličenje održati samo uz prisustvo patrijarha, episkopa i predstavnika crkvenih opština. Najverovatnije je da će se svi ostali gosti naći u Podgorici.

Pokušao je u svojoj besedi mitropolit Joanikije da smiri napetosti, govori da će svečanost biti skromna, da je to crkveni događaj i da se ne sme podrediti bilo kojoj politici, da je reč o bratskom razdoru i da se ljudi koji hoće da ga oteraju on ne može odreći jer je to njegov narod i to su njegova braća u kojima ima mnogo dobra. Veliki broj ljudi očekuje se na dočeku patrijarha Porfirija 4. septembra ispred Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici. Kada je reč o odnosima Beogradske patrijaršije i države Crne Gore, o tome se ne bi moglo pisati svetlim tonovima. Uporno se čeka potpisivanje Temeljnog ugovora, a on je najavljivan više puta.

Problemi bi 5. septembra mogli da nastanu ukoliko neko od vernika samoinicijativno krene ka Cetinju, pa i na samom putu do Cetinja, ali i ukoliko učesnici protesta pokušaju da se sukobe sa policijom. I ako sve prođe „u najboljem redu“, ovakve slike i atmosfera teško da ne predstavljaju društveni poraz. Problem je samo kada društveni poraz odgovara političkoj i drugoj eliti. A ima nešto porazno, ali istovremeno i dirljivo, u trenutku kada se mitropolit Joanikije skoro pa pravda, naglašavajući da nije „izvanjac“, da je rođen u Crnoj Gori, da je građanin te države, da je odrastao ispod planine Njegoš gde je čuvao 200 ovaca i učio Gorski vijenac. Kao da se nacionalni duhovi moraju umilostiviti ovakvim dokazima da bi uopšte do razgovora došlo.