Trn na ruži

Za Beograd, 25. april je važan datum zbog očekivane odluke Saveta ministara inostranih poslova Evropske unije da konačno kažu da za početak pregovora sa Srbijom i Crnom Gorom radi sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ti pregovori bi trebalo da počnu na jesen, na petu godišnjicu oktobarskih promena u Srbiji, čime se pojačava simboličnost poruke. Na vest o tom očekivanom početnom da, premijer Koštunica podseća da u periodu koji je pred nama moramo da uložimo još veći trud i da radimo još više kako bismo ojačali privredu, Srbiju pravno uredili i pokazali da smo u svemu ravnopravan deo Evrope, pošto znamo da Srbija pripada Evropi jer su i naša kultura i naša tradicija duboko evropske, a Evropu i evropske vrednosti razumemo kao ono što je naše, u čemu je Srbija kroz svoju istoriju davala i ubuduće će davati svoj doprinos.

Po oceni potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa, Srbiji predstoji obiman posao na standardizaciji i usaglašavanju zakona i propisa sa EU-om. To su one hiljade stranica propisa koje treba prilagođavati, to je onih 260 uslova koje je, osim jednog, ispunila Hrvatska. Optimistički se prognozira da bi ti pregovori mogli da budu okončani za godinu dana, mada, kao što ćemo videti, tu vreba nekoliko velikih opasnosti. Najčešće se pominje haška zamka, mada nije mnogo verovatno da posle izručenja dva predsednika države, tri načelnika Generalštaba i tuce generala za Srbiju može biti tolika teškoća komandant bosanskih Srba Ratko Mladić, no to je sad više pitanje kredibiliteta vlasti. Jedan od prigovora koji će se pojačati jeste da se u ovdašnjoj javnosti optuženi za ratne zločine slave kao heroji (Van den Linden).

Opasnije zamke vrebaju iz takozvanih državnih pitanja.

REFERENDUM: Ministri spoljnih poslova 25 zemalja EU-a u svom saopštenju govore o privrženosti Unije „ojačanoj državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, utemeljenoj na Ustavnoj povelji“. Savet je pozdravio politički sporazum Beograda i Podgorice o dopunama Ustavne povelje u delu koji se odnosi na pitanje izbora za parlament državne zajednice i pozvao tri parlamenta da taj sporazum ratifikuju bez odlaganja.

Savet ministara EU-a pozdravlja i ocenu Evropske komisije o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o zaključenju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU-u, koji je utemeljen na dvostrukom koloseku, ustanovljenom zaključcima ministara Unije od 11. oktobra 2004. u Mastrihtu.

Predsednik državne zajednice Svetozar Marović tokom posete Savetu Evrope u Strazburu, u utorak 26. aprila, tražio je da postupak pristupanja bude skraćen i ubrzan.

Nije jasno kako će se na tok pregovora i čitavog procesa odraziti referendum u Crnoj Gori, koji Milo Đukanović ovih dana naglašenije najavljuje i kao pitanje vlastite političke sudbine. Predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Rene van den Linden ocenio je prošle nedelje da dve države članice treba da stvore osnovu za normalno funkcionisanje državne zajednice i da treba da imaju plan za zajedničku budućnost. Linden se ne protivi referendumu u Crnoj Gori, ali upozorava da referendum mora biti u skladu s međunarodnim standardima, inače „neće biti pozitivnog znaka“ ni od Saveta Evrope ni od Evropske unije. O referendumskim kriterijumima, inače, počinje da raspravlja Savet Evrope, ali ne zbog Srbije i Crne Gore, već zbog evropskih glasanja o ustavu.

KOSOVO: Mnogo lakše može da pogorša ovdašnje opšte prilike najava pokretanja pregovora o statusu Kosova, koji nisu direktno povezani sa evropskom Studijom o izvodljivosti, mada se povećava broj izjava i tekstova u kojima se direktno ili indirektno lobira da Beograd u tom procesu defakto bude ucenjen Kosovom. Najotvoreniji je Ričard Holbruk, koji ponovo zahteva da brzo dođe do državne nezavisnosti ovog regiona.

Tu i tamo mogu se sresti zaključci (agencija DPA) da se međunarodni trend zapravo opet okreće u korist Albanaca, a protiv Srba. Krajem januara Međunarodna krizna grupa, u kojoj su zastupljeni Džordž Soros i bivši komandant NATO-a Vesli Klark ili nekadašnji holandski premijer Vim Kok, zatražila je da Kosovo što pre, po mogućnosti odmah i jednostrano, dobije suverenitet, te da o tome Rusiju ne treba pitati, a Srbiju nikako. Sličan koncept, čija bi realizacija tekla u nešto dužem vremenskom periodu i u nekoliko faza, kasnije je objavila Međunarodna komisija za Balkan čiji je predsednik bivši italijanski premijer Đulijano Amato, a čiji članovi su i bivši nemački predsednik Rihard Vajczeker, bivši predsednik Makedonije Kiro Gligorov, bivši ministar SCG Goran Svilanović i još neki evropski političari. Već u drugoj fazi, po tom predlogu, Srbija bi bila primorana da prihvati da će Kosovo u jednom trenutku biti nezavisno i suvereno i da zbog toga mora da uđe u dijalog sa Kosovom i sa Evropskom unijom, koja bi preuzela odgovornost za Kosovo, odnosno za zaštitu ljudskih i manjinskih prava na Kosovu, a, zajedno sa NATO-om, koji bi ostao prisutan na terenu, i za bezbednost. U trećoj fazi Evropska unija bi u proces stabilizacije i pridruživanja ubacila i proces izgradnje države koja će biti u stanju da bude članica Evropske unije i UN-a, a potom, toj državi, koju je napravila i uključila u svoje redove, daje nezavisnost. U interpretacijama nekih Amatovih izjava, taj put bi trebalo da vodi preko nezavisnosti bez punog suvereniteta do „podeljenog suvereniteta“ u Evropskoj uniji, a ideja o podeljenom suverenitetu je, u Amatovoj interpretaciji u Beogradu, izazvala zainteresovanost. Ideja o izgradnji države na Kosovu se na papiru ne pojavljuje prvi put, bilo je evropskih političara koji su to pominjali (Paten), a na terenu se na tome defakto već radi, na šta se iz Beograda uglavnom bespomoćno ukazuje.

Bivšeg ministra spoljnih poslova SCG Gorana Svilanovića većina političkih aktera je kritikovala prigovarajući mu da je potpisom na tom dokumentu došao u konflikt interesa i oglušio se o obavezu lojalnosti koju je kao bivši ministar spoljnih poslova morao imati, kao i o rezoluciju o Kosovu koju je marta 2004. usvojila Skupština Srbije. Radikali su nagovestili čak i krivičnu prijavu zbog Svilanovićeve navodne izjave pred Holbrukom („oslobodite nas Kosova“), a GSS je branio njegovo pravo da iznese mišljenje. Posle nekoliko dana optuživanja i objašnjavanja, Svilanović se u dogovoru s Borisom Tadićem povukao iz poslaničke grupe Demokratske stranke (GSS gostuje na toj listi) i nastupaće kao nezavisni poslanik. Nešto tako moglo se očekivati s obzirom na to da bi produžavanje rasprave moglo unekoliko da oslabi položaj predsednika Republike pred početak pregovora o Kosovu. Na domaćoj sceni kolebljivost oko Kosova smanjila bi mu podršku, a u pregovorima bi njegov zvanični stav tretirali kao glumu, a kinjili bi ga da kaže „ono drugo“. Slikovito rečeno, predsednik Tadić je zimus pobadao srpske državne zastave po srpskim enklavama na Kosovu, a bivši ministar Svilanović je počeo da ih skuplja. O krupnim temama, međutim, razlike se vide ne samo među bivšim i sadašnjim funkcionerima već i među onima koji trenutno obavljaju dužnost. Državni vrh je pre dva meseca definisao okosnicu zvanične platforme o Kosovu u formuli – više od autonomije iz 1999, a manje od nezavisnosti. Nije gotovo pravno uobličavanje te formule koja se sreće u izjavama ovdašnjih zvaničnika (Marović, Tadić, Koštunica).

Predsednik Srbije Tadić pozvao je predsednika Kosova Ibrahima Rugovu da otpočne pregovore sa predstavnicima Srbije o statusu Kosova i Metohije. Rugova je predlog odbio, izjavivši da će razgovarati kad stekne nezavisnost, a onda je unekoliko reterirao rekavši da bi s Tadićem razgovarao, ali na skupu kome prisustvuju i ostali susedi Kosova. U igri iscrpljivanja koja očito počinje, Tadić iz Kragujevca poručuje da je Rugovino odbijanje da pregovara zasad samo Rugovin problem i da se predsednik Srbije nada da će Rugova promeniti takav stav.

Kosovo nije pominjano u Studiji o izvodljivosti za SCG, ali je na sastanku 25 ministara EU-a pominjano paralelno – kaže se da je Savet ministara primio na znanje izveštaj Evropske komisije o evropskoj budućnosti Kosova i o važnosti primene standarda. Ovo drugo pitanje, pitanje standarda, jeste argument koga se drži zvanični Beograd, koji mora biti uznemiren nagoveštajima da bi taj kriterijum uskoro mogao biti relativizovan. Neki od zapadnih listova koji zagovaraju nezavisnost Kosova, kao na primer „Gardijan“, pišu da su zapadne vlade odugovlačile putem politike nazvane „standardi pre statusa“, ali da se bliži dan odluke (neki pominju rok od šest do devet meseci). Prema dosadašnjem planu Ujedinjenih nacija, u prvoj polovini godine specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a Kofija Anana treba da napravi izveštaj o situaciji na Kosovu. U zavisnosti od njegove ocene o tome da li su standardi u dovoljnoj meri ispunjeni odlučiće se kada mogu da počnu pregovori o statusu Kosova. „Gardijan“ piše da se očekuje da ta procena bude pozitivna.

Enegrično zalaganje za nezavisno Kosova sada je možda jače u britanskoj nego što je donedavna bilo u nemačkoj štampi. To je možda onaj opasni znak koji pokazuje da se sudbina ovog regiona ukršta sa tekućim političkim bitkama u velikim zemljama. „Gardijan“, na primer, piše kako je kancer koji nagriza drugi mandat Tonija Blera krenuo iz ove male pokrajine na Balkanu, kako su se moralni instinkti britanskog premijera javili zbog toga što su se na TV ekranu prikazivale scene sa traktorima prepunim izbeglica sa porukom da je etničko čišćenje u punom jeku, da je, dakle, to bio „dobar“ rat ovog premijera, ali da je, međutim, uspeh na Kosovu Bleru udario u glavu, pa je trijumfalni gubitak njegove ratne nevinosti od njega napravio krstaša (u slučaju Iraka). Za ovaj list, onaj Amatov izveštaj koji je u Beogradu uzburkao duhove jeste „pogubno snishodljiv hibrid koji bi razbesneo kosovske Albance i ostavio pitanje vlasništva zakonski nerešeno, što sada koči investiranje“. Ono za šta se pledira u Beogradu sigurno ne budi optimizam, već samo može povećavati strepnju. Pošto prigovori Srbije predstavljaju problem, list kaže da Velika Britanija tvrdi da Beograd ne sme da ima pravo veta, a da bi i druge evropske vlade trebalo da zauzmu isti stav. Cinično se citira Međunarodna krizna grupa koja kaže da bi Beograd mogao da bude naklonjeniji „nametnutom“ rešenju nego potpisivanju „gubitka Kosova“, pošto bi političari mogli da se žale da su žrtve spoljnih snaga – što nije neobično za Beograd. Kaže se da zapadne vlade ne smeju više da odlažu rešavanje kosovskog pitanja, jer „svako rešenje koje ne znači nezavisnost značiće da Milošević, u svojoj zatvorskoj ćeliji u Hagu, pobeđuje posle svega“.

Za Beograd će biti prilično opasno ako preovlada ovakav način razmišljanja i ako se u pregovore o budućem statusu Kosova uđe kao u završetak rata od pre pet godina, a ne kao u pitanje regionalne stabilnosti. Kao što se iz trenutnih varničenja na srpskoj političkoj sceni vidi, kosovska tema u Srbiji ima jak eksplozivni potencijal i ako ti pregovori krenu nepovoljno po Srbiju, može se desiti da se veoma brzo istopi sada naraslo proevropsko raspoloženje. Ako u pregovorima oko Kosova zvaničnici iz Srbije naiđu na zid, proevropske snage koje se sada nalaze i na vlasti i u opoziciji i koje učvršćivanje evropske agende mogu samo jačati, mogle bi biti lako razbijene u novoj poplavi osećanja poraza, atmosfere optuživanja i resentimana. Taj film smo gledali.