Trčanje unazad

Dva i po meseca otkako je najavljena „reforma reforme“ obrazovanja u državnim školama, Vlada Srbije usvojila je tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Izmene su pripremane daleko od očiju javnosti, uz veliku medijsku galamu i prepucavanje bivše i sadašnje prosvetne vlasti i tek sada, kada je Predlog najzad dostupan javnosti u pisanoj formi, prava polemika o suštini i razlozima promena može da počne. Ono što se zasad sigurno zna jeste da je podloga revizije tek započete reforme političke i finansijske, ali i lične prirode.

Ministarka prosvete i sporta Ljiljana Čolić rekla je za „Vreme“ da je do izmena zakona moralo doći jer je reforma školstva, onako kako je započeta, previše komplikovana i skupa da bi bila primenjiva u našem društvu. „Najelegantnije bi bilo za mene kao ministra da sam sve nastavila kako je započeto. Najlakše je ništa ne menjati. Šta će to meni – da uđem u istoriju kao neko ko je zaustavio nešto što je bilo idealno. Bilo ko da je krenuo u takvu reformu, sa bilo kako idealnim planom i programom, njemu bi to bilo teško da sprovede s obzirom na okolnosti u kojima se to započinje. Lako je u bogatim državama, koje su reformisane u svim svojim sektorima, da reformišu i svoje obrazovanje. Ja se nalazim u neprijatnoj situaciji jer stalno tražim novac, a pri tom znam da ga nema.“

Njen prethodnik Gašo Knežević kaže da nova garnitura polazi od a priori stava da se ne sme ići u reformu školstva onako kako je započeta iz čisto političkih razloga i da su izmene zakona pisane kolektivnom neodgovornošću. „Do sada nismo videli ništa što bi ličilo na strategiju reformi, čak ni taktiku, nijedan dokument iz kojeg bi se bilo kakav zaključak mogao izvesti: nema analitike, nema ni prethodnog istraživanja. Sve što imaju da kažu jeste da nema finansijskih, kadrovskih i tehničkih uslova za nastavak ovako ambiciozne reforme kakvu smo mi pokrenuli. Svega toga ima, čak i sa ovako nakaradnim budžetom kakav je aktuelna ministarka dozvolila da bude. Čini se da je jedini motiv za sve ovo što se radi poništavanje svega što je uradila vlada Zorana Đinđića i siguran sam da će se gospođa Čolić jednog dana svega ovoga stideti, jer će ovo kočenje reformi nositi njeno ime.“

Direktorka Eksperimentalne osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu Vesna Fila kaže da je u započetim reformama bilo puno lepih stvari, kao što je učenje stranog jezika od prvog razreda, ali i dosta nedorečenosti, kao i da su reforme bile prebrze: „Reforme školskog sistema su neophodne, tu dileme nema. Problem je što se u reforme prebrzo ušlo, ali i što se prebrzo zaustavljaju. Reforme su bile veliki rez, ovo sada je veliki rez takođe: mnogo je ožiljaka na jednoj generaciji.“

JAVNA RASPRAVA: Kreatorima izmena ovog važnog zakona najviše je zamerano, još dok je sadržina bila nepoznata, što u izradu nije uključena javnost, naročito stručna javnost. „Trebalo bi pre svega definisati šta pojam ‘stručna javnost’ znači“, odgovara ministarka prosvete. „Ako su to strukovna udruženja nastavnika i sindikati prosvetara, ako su to odgovarajući nastavnički fakulteti, ako je to Institut za srpski jezik Akademije nauka, onda je stručna javnost bila uključena u izradu ovog dokumenta. Oni su nam upućivali predstavke ukazujući na manjkavosti dosadašnjih rešenja, sugestije za izmene i dopune. Stručna javnost je, dakle, kreirala ove izmene“, rekla je ministarka Čolić i dodala da je sve rađeno u veoma kratkom roku, te da za obimnu raspravu nije ni bilo vremena.

„Ako se radi na bilo kakvoj dopuni ili izmeni zakona koji se obrazovanja tiče, to mora ići na javnu raspravu“, kategorična je Vesna Fila. „Kratak rok ne može biti izgovor, jer kratak je rok bio za reformu, kratak je rok sada za izmenu… a mora se znati da deca nisu u kratkom roku: ceo život treba da trpe posledice naših eksperimenata i grešaka načinjenih u kratkim rokovima. To je nedopustivo.“ Objašnjava da nijedan zakon nije savršen i da nijedan nije nepodložan kritici, kako onaj reformski tako i ovaj sada. Na javnoj raspravi o prethodnom zakonu objektivno bismo mogli da sagledamo trenutnu situaciju i onda bismo mirne duše mogli da uđemo i u izmene. Bio je, kaže, samo jedan sastanak sa direktorima beogradskih osnovnih i srednjih škola, na kome je gospođa Čolić pokazala radni dokument i saopštila da ništa više o njemu ne može reći dok ne bude gotov, odnosno dok ga vlada ne usvoji, ali i da će sve biti objavljeno u medijima. „U medijima je i bilo, mada čujem da opet ima nekih prepravki, pa tako ne znam šta znam. Mislim da institucije moraju imati svoj interni sistem informisanja“.

Posle usvajanja nacrta, prva javna rasprava o izmenama zakona o obrazovanju održana je na Učiteljskom fakultetu. Na raspravi, koja je više ličila na konferenciju za štampu i za koju je zamenik ministra prosvete Milkan Brdar rekao da je uzaludna, moglo se saznati da će od sada umesto deteta u centru obrazovanja biti nastavnik. Predstavnici sindikata Nezavisnost, koji su prisustvovali raspravi, bili su razočarani ovakvim stavom i okarakterisali ga kao degradaciju obrazovanja: „Ako se u centar pažnje reforme školstva stavlja nastavnik, a ne učenik, onda mi ne govorimo o reformi, već o degradaciji prosvete.“ To je, kažu, nekorektan odnos prema roditeljima i prema učenicima. „Mislim da oni ljudi koji to protežiraju treba da znaju da škole postoje zbog učenika, a ne zbog nastavnika.“

BRIGA O NASTAVNICIMA: „Stalno nam se prebacuje da smo težište reforme usredsredili na nastavnike. To, međutim, radimo s punim pravom i razlogom. Ceo svet, naime, shvata ulogu prosvetnih radnika u reformi: nastavnici su glavni nosioci reforme i oni treba da je iznesu na svojim plećima. Ali, ne bavimo se mi njima radi njih, nego radi đaka“, objasnila je ministarka Čolić, pozivajući se na prošlogodišnje zaključke Komisije za razvoj školskog programa u kojima stoji da su prosvetni radnici, uglavnom usredsređeni na svoj nepovoljan materijalni i ukupan društveni položaj, zabrinuti zbog mogućnosti da ostanu bez posla u toku reforme… „Postoji velika zabrinutost zaposlenih da će u toku reforme jedan broj njih ostati bez posla, da će drugi morati da se dokvalifikuju, ali i da nekima to neće biti moguće jer se radi o kvalifikaciji koja zahteva znatno vreme, znatan napor. Tu ima ljudi od pedeset i više godina koji nisu za penziju, ali nisu ni toliko mladi da bi tako lako mogli da se dokvalifikuju. To je činjenično stanje, i s tim se krenulo u reforme.“ Predlog izmena zakona, da bi umirio duhove, predviđa ukidanje nastavničkih licenci, koje bi prema prethodnom rešenje morale periodično da se obnavljaju. Ministarstvo će zadržati pravo upravnog nadzora, a lokalne samouprave će imati pravo stručnog nadzora. „Pre svega kontrolom i analizom ustanovićemo da li nastavnici dobro rade svoj posao ili ne“, objasnila je ministarka.

„Ovakav sistem će neminovno uticati na kvalitet nastave i pogodovaće samo slabim profesorima“, tvrdi Gašo Knežević, a Tinde Kovač-Cerović, član reformskog tima bivšeg ministra, kaže da se ponovo, kao nekad, školstvo ne posmatra kao investicija za razvoj i stvaranje ljudskih resursa, već kao neka vrsta socijalnog davanja: da nastavnici imaju šta da rade i da deca negde provedu vreme. Oboje se slažu da će najveću korist od ovakvih rešenja imati privatni profesori kojima je loš obrazovni sistem izvor zarade.

Refik Šećibović, donedavno zadužen za srednje stručno obrazovanje, iskazuje zabrinutost za budućnost tog segmenta obrazovanja: „Izmenama zakona predviđeno je organizovanje agencija za stručnu obuku. Može se lako dogoditi, što smo mi hteli da predupredimo, da zanatske škole budu prazne, a te agencije prebukirane. Jer, logično je: njihovi programi će biti prilagođeni potrebama polaznika, za razliku od državnih škola koje će, ako se sve ovo usvoji, biti prilagođene samo nastavniku.“

POVRATAK U 1958: „U početku nam se činilo da je u pitanju povratak u devedesete“, nastavlja Gašo Knežević. „Sada mi je jasno da se vraćamo mnogo dublje u prošlost, u 1958. godinu, u prvu reformu obrazovnog sistema posle Drugog svetskog rata, sa kojom je nivo obaveznog obrazovanja podignut sa četiri na osam godina školovanja. Po svim rešenjima, ovaj predlog je rigidniji od onog koji su napravili socijalisti na početku devedesetih.“

Ministarka je suprotnog mišljenja: „Mi smo se samo vratili na model osnovnog školovanja ‘četiri plus četiri godine’, umesto tri trijade koje, uzgred rečeno, i nisu pokazale dobre rezultate ni u Evropi.“ Da nije povratak na nešto staro, veli, dokaz je da je zadržano sve što je u prethodnim rešenjima bilo dobro: izborni i fakultativni predmeti, na primer. Postojaće, kao i do sada, korpus obaveznih i izbornih predmeta za sve, a o fakultativnim predmetima odlučivaće se na nivou škole. Na taj način, škole su zadržale stepen autonomije koju su prošlogodišnjom reformom stekle. Postojaće nastavni plan i program koji se donosi jedinstveno za celu zemlju. „Opšte i posebne osnove nastavnog procesa su postojale i do sada, samo su formulacije drugačije, pa imamo planove i programe i ne vidim tu ništa sporno. To su samo terminološke razlike. U prethodnom zakonu spominju se ciljevi i ishodi, ali mi nismo bili zadovoljni takvom formulacijom, jer pokazalo se da ni samim učiteljima nije jasno šta to znači. Sad imamo ciljeve i zadatke, što je mnogo jasnije.“

I direktorka Vesna Fila je mišljenja da nije u pitanju povratak na staro, jer je tako nešto, prosto rečeno, nemoguće: „To vam je kao porođaj: krenulo je i zaustaviti se ne može.“ S druge strane, kaže u šali, to i ne bi bilo tako loše: kao najboljeg ministra prosvete pamti Danila Ž. Markovića, koji se u obrazovanje nije ni mešao, pa su profesionalci na miru mogli da rade, na radost roditelja i dece.

CENA KOŠTANjA: Pored mnogih argumenata „za“ i „protiv“, kojih na pretek ima, jedan je, izgleda, najvažniji. Novac. Ministarka kaže da su iz sličnih razloga u Hrvatskoj do daljeg odustali od produžetka osnovnog obrazovanja na devet godina jer su izračunali da bi to koštalo koliko i autoput Zagreb–Rijeka. „Oni su prepoznali šta im je prioritet i odlučili se za autoput. I mi moramo gledati šta su nam prioriteti. Mi se nalazimo, kao zemlja u tranziciji, u fazi ukupne reforme i veoma je teško reformisati sektor koji se u potpunosti oslanja na budžet. A naše budžetske sposobnosti su skromne. Kolač je mali, a onih kojima je taj novac potreban ima mnogo. Veoma je teško izboriti se za prosvetu, ma koliko ona bila važna i meni kao ministru prosvete.“

Svaka reforma obrazovanja ima svoju cenu, ali i prekidanje reforme takođe može da košta: trenutna ušteda može da postane veliki trošak u budućnosti. „Ukoliko je jedan od ciljeva obrazovanja da proizvodi kadar koji će se sutra uhvatiti u koštac s novim izazovima, koji će povećati ekonomiju jedne zemlje, teško je reći koliko će sve ovo koštati. Ako je proizvod našeg školskog sistema osoba koja neće moći da nađe posao jer nema adekvatno obrazovanje, onda je na duge staze unazađena cela zemlja“, pesimistički zaključuje Tinde Kovač-Cerović i iskazuje bojazan da će svi oni koji su bili spremni da finansijski pomognu razvoj našeg školstva, odustati kada vide šta se dešava, da se sve, faktički, vraća unazad. Konsekvence, kaže, mogu biti i mnogo ozbiljnije: krediti mogu biti obustavljeni i u drugim oblastima, jer šta se može očekivati od nekog ko se neodgovorno ophodi prema fundamentu ekonomije – obrazovanju. Šta onda da kreditiraju? Refik Šećibović je optimista: „Sve što se sada izbaci, moraće da se vrati za neku godinu, kad ponovo budemo kandidati za evropske integracije.“

Izmene zakona o obrazovanju već su dva puta skidane sa dnevnog reda sednica Vlade Srbije, a konsenzus je postignut tek kada je otklonjen nesporazum sa Svetskom bankom, koja je dosadašnje reforme jednim delom finansirala i nije htela tako lako od njih da odustane. To uliva, kakvu-takvu, nadu.