Torlak V

Krošnje koje se nadvijaju nad dugom, belom metalnom ogradom, izvirujući na ulicu Vojvode Stepe u Beogradu, opupele su i olistale dok je, sa druge strane, u Institutu za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ instalirana i pokrenuta prva mašina južno od Voronježa i Saratova koja puni bočice vakcinom Sputnjik V. Prva serija kontrolnih doza ruske vakcine protiv kovida 19 napunjena je 14. aprila na „Torlaku“. Rad mašine, u prisustvu gostiju, zvaničnika i naučnika iz Ruske Federacije, snimljen je, objavljen na društvenim mrežama, a Ruski fond za direktna ulaganja (RDIF) je oglasio pokretanje proizvodnje Sputnjika V u Srbiji, kao prvoj zemlji u južnoj Evropi gde se to događa. U saopštenju, RDIF navodi da proizvodnja zadovoljava najviše standarde, a uz to je najavljeno i da će masovna proizvodnja početi u drugoj polovini maja 2021. godine.

Vakcinu Sputnjik V proizveo je ruski Institut Gamaleja, jedna od vodećih svetskih naučnih ustanova u virusologiji. Ideja ove vakcine, od ranije oprobane kod vakcina za ebolu, podrazumeva korišćenje takozvanog adenoviralnog vektora – bezazlenog adenovirusa kome je, genetičkom intervencijom, zamenjen deo RNK izabranim delom genetičke informacije koronovirusa, tako da imuni sistem, reagujući na ovu „prehladu“, stvara imuni odgovor na kovid 19. Robusna ruska mudrost je da vakcina koristi dva takva vektora, što obezbeđuje veću verovatnoću da imuni sistem reaguje. Mada su evropski mediji oštro kritikovali rano odobravanje ove vakcine u Rusiji, ona se pokazala izuzetno bezbednom i efikasnom – recenzirani radovi u prestižnim časopisima pokazali su da je njena efikasnost 92 odsto, a postoje naznake da je u praksi i daleko veća. I dok RDIF ubrzano širi proizvodnju i pokušava da prevaziđe političku blokadu u Evropi, nije neobičan potez da jedno od mesta za pakovanje Sputnjika V bude izmešteno na samu granicu Evropske unije. Srbija i „Torlak“ su iskoristili ovu priliku.

OD EUFORIJE DO OSPORAVANJA

Domaći stručnjaci, kao što su epidemiolog Radmilo Petrović, koji je radni vek proveo na „Torlaku“ i ugledna virusološkinja Ana Gligić, oglasili su se nakon što je počela proizvodnja ukazujući u neografskim medijima da se za sada to odnosi na punjenje u individualne bočice, ali da će se proizvodnja antigena i vakcine i dalje odvijati u Rusiji. Šta će dalje biti nezahvalno je prognozirati, ali otvoreno je zaista zanimljivo pitanje – da li bi „Torlak“ posle ovoga zaista mogao da Srbiju učini „regionalnom silom“ na polju istraživanja i proizvodnje vakcina, tako da možda jednog dana ona bude među predvodnicima naučnog razvoja u ovoj očigledno dramatično važnoj oblasti istraživanja?

Domaća javnost se, kao i u svemu drugom, naravno, podelila. Kritičari vlasti, kako političari, tako i medicinari, odbacuju sasvim ono što se dešava i kritikuju ambicioznost poduhvata, ukazujući da „Torlak“ nije u stanju da samostalno proizvodi vakcine protiv kovida i da će pakovanje dopremljenog antigena biti sve što će se desiti. Većina ovih mišljenja se oslanja na ocenu dr Zorana Radovanovića kako je „Torlak“ „nekada ugledna ustanova koja je sada pala na najniže grane“. Sa druge strane, nakon što je ministar Nenad Popović (koji tokom prethodnih meseci, očigledno, nije štedeo svoje ruske veze da dovede Sputnjik V u Srbiju) objavio da na „Torlaku“ počinje punjenje kontrolne serije, vlasti o ovom institutu govore kao o prioritetnom nacionalnom projektu. U interpretaciji tabloida, to potom zvuči kao da se Torlak sprema za lansiranje u orbitu.

POLITIKA, ISTORIJA I NAUKA

No, treba razumeti da se, iako Srbija ima respektabilnu nauku, ne mogu ni od nje očekivati čuda. Ili, možda, zapravo, mogu? Mada se često govori o pojedinačnim uspesima domaćih instituta i istraživača u planetarnoj naučnoj utakmici, današnja Srbija ipak nema nobelovaca, nije dom kakvog međunarodnog eksperimenta kao što je CERN (mada jeste njegova članica), tako da nije uobičajeno da naučni instituti u Srbiji, čak ni u epidemiološkim okolnostima, budu shvaćeni i predstavljeni kao globalna šansa Srbije. Najsličniji takav primer star je sedam decenija, kada je u vreme osnivanja i prvih godina razvoja, nuklearni institut u Vinči bio perjanica u šeširu tadašnjih socijalističkih vlasti. Josip Broz Tito lično je bio zainteresovan za Vinču, a izgradnju i finansiranje instituta su nadgledali vodeći ljudi tadašnje države – Aleksandar Ranković je, na primer, bio šef Savezne komisije za nuklearnu energiju (SKNE).

foto: tanjug

Srbija danas je, svakako, teško uporediva sa posleratnom Jugoslavijom, ali posle godina vrlo lošeg imidža neočekivano pretvaranje Srbije u zemlju vakcina bio bi zaista zanimljiv obrt. Međutim, da li je moguć? Nesumnjivo uspešna u nabavci dovoljnih količina različitih vakcina protiv kovida 19, sa dobrom pozicijom i pregovorima sa svim stranama, kao i sa dobro ocenjenom organizacijom imunizacije, uz to i otvaranjem granica za stanovnike regiona koji žele da se vakcinišu, Srbija se u teškim trenucima za Evropu predstavila na najbolji mogući način. Istovremeno, uz snažan otpor antivakcionalista i sveopštu politizaciju, broj imunizovanih stabilno raste, što će svakako, pre ili kasnije, obuzdati epidemiju. To sve ne govori o našoj nauci, ali je istovremeno, na talasu političkih hvalospeva u priči o „Torlaku“, predsednik Republike Srbije najavio da će Srbija ne samo snabdevati region Sputnjikom V, već da će razvijati i druge vakcine, kao i da će se uložiti oko 20 miliona evra u takav poduhvat.

Ova najava, ako se stvarno obistini, možda ne bi učinila Srbiju globalnom silom, ali bi stvorila okolnosti kakve se u domaćoj nauci retko dešavaju – jednu nauku koja nije izmolila i na kratko dobila političku podršku, već nauku koja je politikom podstaknuta na razvoj. Ne ulazeći u opravdanost takvog puta niti njegovu održivost, istorija domaće nauke svedoči da je on vrlo redak.

Sam „Torlak“ je primer kako su se istorija i politika poigravale naukom. Kao ustanova stara 80 godina, ovaj institut je obezbeđivao BSG vakcinu od samog svog nastanka, da bi potom razvio i vakcinu protiv difterije, velikog kašlja, tetanusa, gripa, a uzgred i razne serume, uključujući protivotrov za ujede zmija. Najveći uspon počeo je od 1960. godine, kada je institut na poklon dobio sojeve polio virusa. Zahvaljujući tome, Torlak će postati svetski poznat proizvođač polio vakcine, koju je izvozio u više od 30 zemalja. Nažalost, zbog krize krajem 20. veka i sankcija izgubio je položaj, kadrove i perspektivu. Sada se, kao jedna od retkih dobrih stvari u kovid krizi, „Torlaku“ možda ukazuje nova prilika.

NADA ZA BUDUĆNOST

Ulaganje u vakcine inače nije komercijalno isplativ projekat – u farmaceutskom biznisu najmanje se zarađuje na vakcinama. Na drugoj strani, nakon dramatične godine pandemije, skoro tri miliona mrtvih, razorenih ekonomija i promene načina života do kojih je doveo virus iz Vuhana, naučni centri i laboratorije koji su iskoristili ogromnu baštinu naučnog znanja i u rekordnom roku razvili vakcine doneli su ne samo šansu za pobedu nad virusom, nego i ogromne političke poene. To je svakako dobrobit na koju svaka vlast računa kad ulaže u razvoj vakcina.

Ne treba zaboraviti ni da je to rizičan poduhvat, jer niko ne garantuje da ćete nakon godina ulaganja imati vakcinu baš kad zatreba. Budući da su se imena trenutnih velikih proizvođača vakcina protiv korona virusa odomaćila u javnosti, manje je poznato da među njima zapravo nema nijedne od tri najveće farmaceutske kompanije koje su tržištem vakcina vladale pre pandemije. Naime, najveći igrači – GlaksoSmitKlajn, Sanofi i Merk – ispali su iz trke tokom njenog naučnog dela, budući da su njihovi razni kandidati zastali u ranim fazama istraživanja. Efikasne vakcine su uspešno napravili mali igrači, praktično spinof kompanije, koje su u saradnji sa većim sistemima (kakav je Fajzer) i uz beskrajan priliv sredstava sa berze, morali da za nekoliko meseci naprave globalni sistem.

Međutim, ulaganje u nauku nikad ne može biti pogrešno. Ulaganje u jednu ovakvu oblast u Srbiji može da dovede do neverovatno dobrih efekata, o kojima javnost i vlast trenutno i ne razmišljaju. Uz nove mehanizme finansiranja društvenih izazova, koje je predvidela strategija nauke „Moć znanja“, i specijalne programe Fonda za nauku, postoje instrumenti da se podrže vrhunska istraživanja koja bi podstakla aktivnost na „Torlaku“. Razvoj vakcina zahteva visokorazvijenu nauku, ali ne treba zaboraviti da Srbija ima brojne institucije koje mogu da se uključe i odigraju ozbiljne partije u virusologiji i srodnim oblastima, od SANU, preko IBISSA i IMGGI, do samog „Torlaka“. Podrška države po pravilu ne vodi onom cilju koji je država zamislila, ali bi, ako bude bilo najavljenih finansija, podstakla razvoj mnogih laboratorija i istraživačkih timova. A tamo gde na takav način raste znanje, neizostavno raste i nada za budućnost. Ako najave nisu lažne i ako stvari krenu na takav način, nova vakcina na „Torlaku“ tako bi nas mogla vakcinisati ne samo protiv kovida, nego i protiv neznanja i beznađa.