Predstava Beograda, bar s aspekta njegove siluete, ima tri faze: pre izgradnje Avalskog tornja i posle njegovog rušenja. Srednju ili drugu fazu, onu s tornjem, treba što pre da zaboravimo. Lično me je slika horizonta beogradskog okoliša iz te faze asocirala na to da je neko zabo vile u avalski plast pa je iz njega ostala da viri držalja. Asocijacija na drugu geogradsku markantnu grdosiju: Kalemegdan i Pobednika bila bi ovde poučna i od koristi. U oba slučaja se neko setio da uz jedan impresivni monument (brdo, tvrđava) posadi još malo simbolike. Tako se valjda stvara humor.
Bez tornjeva bi svojevremeni kritičari socijalističkih zemalja imali jednu temu manje, mada im u celini argumenti ne bi bitno oslabili. Naime, bilo je poznato da su po zemljama istočnog bloka tornjevi bili posejani kao da se nekom pocepala kesa sa semenom i decenijama su slovili za najviše građevine na Starom kontinentu. Nikoga neće iznenaditi činjenica da je među njima najviši (537 m) bio izgrađen u Moskvi. Ali, veliki brat je brinuo i o familiji, tako da se uz ovaj, ali na uočljivoj distanci, nalazi berlinska antena. Toranj na Aleksanderplacu, u srcu nekadašnjeg i savremenog Berlina, visok je 362 metra i nosi titulu najveće enigme savremenih urbanista. Pokušaj njegovog uklapanja u sadašnji, pretenciozni lik nove-stare nemačke prestonice odveo je mnoge arhitekte do najdubljih profesionalnih razočaranja, ali i do finansijskih problema, tzv. bankrota. Stari, omraženi sistem ostavio je u nasleđe simbol koga se teško može rešiti i koji će uvek, dok traje, podsećati na vreme podeljene države i vreme kazne. Za razliku od njega, rekonstrukcijom grada od dela zbog kojih je kazna bila izrečena nije ostavljeno baš mnogo uočljivih znakova.
Svakako, tornjevi su pored svoje osnovne funkcije imali i ulogu simbola progresa i prosperiteta političkih sistema. Snaga erekcije političkog sistema se merila i visinom tornjeva. U tome nema mnogo razlike između istoka i zapada druge polovine XX veka. Tornjevi su građeni na obe strane i njihovom oblikovanju je posvećivana ogromna pažnja. Što se trke tiče, ona se najbolje sagledava kroz toranj u Frankfurtu koji se sa svojim 331 metrom visine nalazi tik uz berlinski. U tom kontekstu je toranj na Avali, iako ne dobro odmeren, bio umeren. S visinom od 202 metra, on se nalazi u velikoj grupi građevina slične visine izgrađenih u Londonu (187), Drezdenu i Dortmundu (223 i 219m), Beču (252), Štutgartu (216), Kairu i Sijetlu (187m). Njihov sadržaj i forma su u načelu istovetni. Pored osnovne funkcije odašiljača signala, oni su shvaćeni i kao atrakcija, razglednica grada, pa se shodno tome, na svakom od njih nalazi rotirajući ili statični restoran, već prema tehničkim i finansjiskim mogućnostima graditelja. Forma je diktirana kako skromnim programom tako i konstruktivnim zahtevima i u principu je slična tornju na Avali. Osnovni element je (najčešće) betonski jarbol s bogato razlistanom stopom, na kome je pri vrhu okačen sadržaj restorana i tehničkih prostorija; sam jarbol je namenjen smeštaju vertikalnih komunikacija (lifta, stepeništa) i instalacija. Čelična antena čini četvrtinu do trećine ukupne visine tornja.
Jedini izuzetak među svim navedenim primerima je toranj u središtu Londona, izgrađen krajem šezdesetih, koji ponajviše ima veze s visokom građevinom – s obzirom na to da su po celoj njegovoj visini raspoređeni različiti sadržaji. To je prototip primenjen i u slučaju srušenog njujorškog WTC-a (World Trade Center), jedini koji se i danas još primenjuje. Izgradnja visokih telekomunikacionih tornjeva je uveliko napuštena. Ona je zamenjena ili mrežom manjih, koji zamenjuju jednu centralnu distributivnu tačku, ili se javlja u kombinaciji s visokim poslovnim zgradama.
Koncept tornjeva nije napušten zbog visine ulaganja u njihovu izgradnju ili zbog toga što žuljaju oko nekom prirodoljupcu. Ne, tornjevi su definitivno odumrli kao mamuti ove civilizacije u vreme visokorazvijenih tehnologija i komunikacionih sistema. Danas u razašiljanju informacija na daljinu najmanji satelit ima veći domet i kvalitetniji signal od najviše postavljene antene. Ni u globalnim ni u regionalnim distancama nisu nezamenljivi. Na gradskom nivou visina ne igra niikakvu ulogu jer je lokalna distribucija signala bazirana na kablovskoj mreži. Zato pri bilo kakvoj diskusiji o mogućoj izgradnji porušenih tornjeva (ne daj bože, rekonstrukciji, obnovi) treba početi od koncepta širenja informacija u budućnosti i, naravno, tehnološke stvarnosti.
Narodna izreka kaže da majka ne bije sina zato što se kocka nego zato što hoće da povrati. Ma koliko čudno zvučala u kontekstu ove priče, ta poslovica na najbolji način odslikava ideju ponovne izgradnje tornja na Avali. Tornjevi danas deluju kao promašena investicija, znakovi već prevaziđenog ili vremena na izdisaju. Razmišljanje o njima se čini kao znak konzervativnog pristupa budućnosti. Nije sramota priznati da je nečemu vreme isteklo. To se može razumeti jer je prirodno. Mnogo je teže razumeti dogmatsko držanje strane koja nema uočljivu perspektivu. Ako je nekom u oblasti komunikacija teško da se oslobodi nasleđa i tradicije, mogao bi da razmišlja i o nekom drugom zanimanju. Najzad, onima koji misle da je naša šteta najveća ostaje za utehu Kanada. Toranj u Torontu je visok 549 metara i mogao bi se smatrati najvećom promašenom investicijom na svetu.
