To je Voja, to je Šešelj

Već oko podne, i pre, i ranije, raskrsnica Nemanjine i Knez Miloševe bi načisto i odasvud zakrčena sa radikali koji su pristizali ozdo od Autobuske stanice i od kojekude gde su parkirali autobuse. Mora se reći i priznati da je tu bilo reda i discipline, svi u koloni, istaknute stranačke zastave, svi sa kaširan plakat sa Šešeljevom slikom, gore piše PROTEST, dole STOP haškoj tiraniji, ako se zbog koječega kolona rastegne, onaj što zadužen vikne, Alo čelo, i sve dođe u red i poredak. I svi tako na zborno mesto, koje pisalo na onom kaširanom plakatu, Kneza Miloša 53, preko puta američke ambasade, odakle od podne, i ranije, mamila pesma To je Voja, to je Šešelj…

DAJEM GLAVU SVOJU: Po ti znaci i koordinate, pravo i na lice mesta, stigne i reporter „Vremena“ i odma uzme radi pos’o: na ulicu, nasred ulice isterana dva kontejnera, na kontejneri ljudi i zastave, razapet trensparent „Vojo, ako te ubiju, ubili su pravdu“, plus još jedan transparent ispod prvog transparenta, „Hag fabrika smrti“. Šta ima još, ispred američke ambasade policija, do one velike žardinjere, nekoliko metara od policije obezbeđenje radikala koje zaduženo da sve bude mirno i dostojanstveno. Šta ima još, preko puta ambasade bina, veliki Šešeljev Stop plakat, ozvučenje, grmi To je Voja, to je Šešelj, narod pristiže, to sve one plave radikalske zastave, to sve sa onaj Stop plakat, a ima i slike Karadžića, Mladića generala, i to jedna velika gde general baš nasmejan, sa tri zvezdice na generalskoj kapi, ima i slika Tome Nikolića, transparent „Za Šešelja Voju dajem glavu svoju“, u potpisu, „Trivo Stanišić“…

Ajde još jedared šta ima još, ima muškinja, ima ženskinja, ali uglavnom muškinja, ima u kaputi, ima u jakne, ima i u drugu garderobu, ima sa kapama, ima gologlavi, ali uglavnom gologlavi, ima sa brkovima, ima bez brkova, ima mladi, ima stari, ali uglavnom srednjih godina, ima jedan što okačio kanap preko vrata, a na kanapu karton na kome nekom smolom, bitumenom, ispisano „Buš ubija Srbe“, ima razne poruke, uglavnom onaj Stop plakat Šešelja.

Sa razglasa bije, i to sve uzastopce, himna li je, da se zabeleži, U nama živi ime, i sija zvezda sjajna/ razbija tamu, strah razgoni, ime mu je tajna/ to je Voja, Voja Šešelj, aaaaaa… Dakle, narod uz’o sve da pristiže, sve u redu i poretku i koloni, napred i pod obavezno jedan sa plavu fasciklu, malo iza plave zastave, pa onda, sva je prilika, red lokalnih radikalskih prvaka u kaputi, pa onda ostalo članstvo u svoju garderobu i sa oni Stop plakati. Istina ima i tzv. samostalaca, ko sa Stop plakat, ko sa specijalno izdanje „Velike Srbije“, na kome isto onaj Stop Šešelj, oni tako samostalno ‘odaju, i dele specijalni broj na čet’ri strane u kome su preneti stavovi mnogobrojnih uglednih javnih ličnosti iz zemlje i inostranstva glede Šešeljevog štrajka. Tako preneto šta Ivana i Stevo Žigon junior, u jednini, kažu, U današnje vreme, kada se lomi kičma, ne samo pojedinca već i čitave srpske države, tradicije i istorije, njegov podvig deluje nestvarno, ali sam svesna da su upravo takvi podvizi vodili čovečanstvo ka napretku, i da su upravo takvi ljudi, koji su spremni na žrtvu, podsticali čitave narode u njihovoj borbi za slobodu.

Dakle, to nije prestajalo da pristiže, ima tu i razgovora, te komunikacije, pitanja, Gde su naši, odgovora, J….. im mater, raznih transparenata, gdekoja šubara, natpis „Šešelj najveći srpski i svetski borac za istinu i pravdu“, jedan na onom kontejneru nasred ulice što desnom drži „Veliku Srbiju“, a levom sve puši i otresa…

UPEČATLJIVO I NAČISTO: Stade da se primiče dva sata, kad sve to treba da počne, policija na svom mestu, redari na svom mestu i okrenuti bini, ta ambasada im dođe odzada, jedan iz radikalskog obezbeđenja, sa avijatičarsku kapu i drugu spremte se garderobu plus naočare za sunce, okrenuo se licem ambasadi pa sve gleda kroz te svoje naočare za sunce, drugi isto iz obezbeđenja, sa taj bedž, uz’o pita policajca, Gde su ti Amerikanci, uz’o i odgovara, Nema ih nigde… Uto se uzmuvaše kamermani na bini, krenuše aplauzi, ona himna To je Voja, to je Šešelj nije ni prestajala, u masi se pojaviše uzdignute ruke, bi tu i mahanja, odmahivanja, na binu prvi stade Nikolić Toma, to sve uze da čini To je Voja, to je Šešelj, pope se ona Pop-Lazić, Vučić odma’ skide dolamicu i osta u upečatljivo i načisto roze kravati, bi vidljiv Crnčević Brana, malo žensko u narodnoj nošnji, po scenariju i režiji i preko razglasa krenu, Sprem’te se sprem’te četniciii, Nikolić Toma stade da peva, diže ko šta imade, opet pustiše ono To je Voja, to je Šešelj, javi se jedan u odelu, Dobar dan Beograde, dobar dan Srbijo, dobro došli na dostojanstven i veličanstven skup solidarnosti i podrške dr Vojislavu Šešelju, javi se jedna u crnu kosu, mora da je Lidija Vukićević, sa mnogo crnu i u desnu stranu bačenu kosu, a tek kakva je to bunda, kakvo je to krzno, dakle, uze ta crna desnom mikrofon, a ispred se i levom drži fasciklu sa ‘artije, Prošlo je 22 dana od kada je naš predsednik stupio u štrajk glađu, i to ne zbog sebe, nego zbog Srbije, naše dece i budućnosti…

Ono malo žensko u narodnu nošnju otpeva Oj Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, Crnčević Brana sa rukama odzada i emotivno, i kako zna, manu glavom, voditelj pročita šta rek’o Čomski, reče, Sa nama je vodeći srpski intelektualac, akademik Kosta Čavoški. Akademik Čavoški sa svoju kapicu stade za manji, dobro niži, mikrofon, Dragi prijatelji dr Vojislava Šešelja, našem dragom Voji će sigurno zaigrati srce kad vidi kako se nekoliko desetina hiljada ljudi okupilo ovde da ga podrži… Mi možemo da mu poželimo da u toj borbi izdrži dok ne pobedi. Dragi Vojo, znamo da nas gledaš, da znaš da smo svi uz tebe, pa uskliknu akademik Kosta, Uskliknimo, Sloboda Vojislavu Šešelju, Smrt haškoj tiraniji, pa svi uskliknuše, Sloboda Vojislavu Šešelju, Smrt haškoj tiraniji.

Pa se opet javi ona crna što mora da je Lidija Vukićević, najavi generalnog sekretara, Vučić izvadi mikrofon, Dobar dan Beograde, dobar dan Srbijo, hvala što ste došli i pokazali koliko ima onih koji vole slobodu i cene i poštuju dr Vojislava Šešelja, zatraži aplauz za Voju, za Srbiju, za budućnost naše dece, naše otadžbine, zatraži da to bude više i jače, i još više i još jače… Bi g. Zoran Krasić, koji napis’o najviše podnesaka za odbranu Šešelja, Dame i gospodo, braćo i sestre širom sveta, hvala Vojislavu Šešelju što je probudio savest… Šešelj je rame uz rame sa Gandijem, Mendelom, Vojislav Šešelj je prvi antiglobalista sveta i zato hoće da ga ubiju… Živeo Vojislav Šešelj, da istraje, svaki dan štrajka predstavlja neku novu pobedu. Javi se lekar i humanista i potpredsednik Otadžbinske uprave SRS-a, dr Goran Stevanović, s obe ruke pročita, On je čovek, hrabar, istrajan, veliki rodoljub, borac za otadžbinu, borac za istinu i pravdu, on je u Hag otišao da brani svoju državu, da brani svakog od nas…

NAŠ ČOVEK: Pa voditelj reče, il’ će biti Lidija, mora da je Lidija, Sa nama je i veliko ime srpske književnosti, veliki čovek, naš čovek, g. Brana Crnčević. Iskorači g. Naš čovek, sa levom rukom u levom džepu, Dobro je što smo ovde, ne bi bila greška da smo pred engleskom ambasadom… Čavoški mu čestita, mikrofona i fascikle se do’vati Nemanja Šarović, Danas je ovde najvredniji, najčasniji i najumniji deo Srbije, ovo je dan za pamćenje, reče da je dr Vojislav pokazao spremnost da se žrtvuje i da na oltar otadžbine položi i svoj život, reče i da ni po koju cenu nećemo dati našega Voju, zatraži da se viče, Ne damo Voju, i svi su vikali, Ne damo Voju. Pa istupi veliki pesnik, koji, kako bi predstavljen, govori uvek kada je Srbiji teško, kad je naš narod na mukama, koji govori o našoj prošlosti i sadašnjosti, ali uvek i pre svega o budućnosti Srba i Srbije, g. Rajko Petrov Nogo. Veliki pesnik se pesnički reče, Vidite li auru oko Šešeljeve glave, vidite li kako se preobražava u novoga Stevana Sinđelića koji će dići u vazduh i sebe i hašku nakazu. Svi rekoše, bravo majstore, istupi Mirko Blagojević, ispred Srba iz Bosne, Danas smo se ovde sakupili da u potpunosti podržimo… CIA, satrapi, Koštunica, Tadić…

Bi žensko Nataša koje se reče muški i u jednom dahu, Braćo Srbi i sestre Srpkinje, najgori ljudski izrodi i zlikovci su utamničili našeg predsednika, ovde smo da podržimo srpskog junaka kakav se nije pojavio u srpskoj istoriji, brani prava čitavog pravdoljubivog sveta, svih ljudi sa cele planete… Amerikanci beskičmenjaci i gmizavci… Mi smo ovde da sledimo njegov put, to je jedini put kojim može da ide Srbija, to je jedini put koji nas vodi u srećnu i bolju budućnost. Šta onda bi, onda bi pesma Dragana Čolakovića, crne naočare za sunce, crna gitara, Srce heroja, zauvijek živi, ne mogu da ga ubiju/ Srce heroja kuca glasno, samo za Srbiju… Javi se i braćo i sestre Gordana Pop-Lazić, sa puno ‘artija i ti činjenica, američka administracija seje zlo, gnušamo se ovakvog UN-a i Kofija Anana, ako se nešto desi Šešelju srpski narod krivcima nikad oprostiti neće, majka joj je jednog brata rodila, ali kad je dr Voju upoznala, kad je njegovim putem krenula, drugog je brata dobila…

Mikrofon dođe do Dragana Todorovića, Ovde smo sa srpskim junakom, iščita se i doktor Pravnog fakulteta, lično Lidija najavi šefa tima za odbranu, zamenika predsednika, g. Tomu sa plavom fasciklom Nikolića, Kad vas pitaju kako se na srpskom jeziku kaže čast, otadžbina, sloboda, recite samo Vojislav Šešelj… Vojislav Šešelj je već sada pobedio i ušao u srpsku istoriju, njegovo ime će se sa pažnjom izgovarati, baš kao i ime Milana Tepića, ili Nikole Tesle…

Umetnica Lidija svima zahvali na hrabrosti i dostojanstvu, muški voditelj sve pozva u mirnu i dostojanstvenu šetnju ulicama našeg grada, grunu, To je Voja, to je Šešelj, nasta povlačenje, nizbrdo ka autobuskoj stanici, ka Beograđanki, ko je kuda bacao kamenčiće u dolasku, većina organizovano udari uzbrdo Nemanjinom, zauzeli obe trake, napred razapeli transparent „Sloboda Šešelju“.