Testiranje formule

Posle poziva Slobodana Miloševića socijalistima da glasaju za Šešelja, i određivanja Bogoljuba Bjelice da umesto Mirka Marjanovića bude zastupnik predsednika SPS-a, Socijalistička partija se zaplela u mrežu unutrašnjih sukoba, a među analitičarima je počelo da se spekuliše koliko će socijalista poslušati Slobodana Miloševića i koliko će Šešelj profitirati.

Pored dvojice favorita (Koštunica i Labus), za analizu je važan i Šešelj, čiji su birači i do sada često prolazili ispod radara istraživača javnog mnjenja. Ili će Šešelj privući socijaliste, pa će izlaznost biti velika ali glasovi tako raspoređeni da nema pobednika s apsolutnom većinom u prvom krugu, ili će socijalisti biti razbijeni i deprimirani pa će tzv. izlaznost biti opasno niska. Eventualno formalno uključenje 900.000 kosovskih Albanaca u izborni spisak može povećati potreban broj glasova za validnost izbora i do nekih 450.000 glasova, a pobedniku treba 225.000 glasova više da bi prešao crtu (polovina izašlih plus jedan).

Šešelj očito smatra da može da udvostruči saldo tako što će politički koristiti dosadašnje efekte koje je u javnom mnjenju Srbije ostavio haški tužilac i u svoj izborni arsenal direktno uvršćuje – stenograme s haškog suđenja Slobodanu Miloševiću (zajedno s Bogoljubom Bjelicom promovisao specijalno izdanje „Srpske slobodarske misli“).

Socijalisti su svojevremeno demonstrirali sa zahtevom da državna televizija ne prekida direktan prenos haškog suđenja, ali nisu uspeli da ostvare svoj zahtev. Sa strane „haške stranke“ bilo je periodičnih manjih ili većih pritisaka na izveštače kako bi se iznudila njihova angažovanost na strani tužilaštva, ali, interesantno, iz tih redova nije bilo jasnih zahteva da se to suđenje, kao poučno, prenosi radi ozdravljenja nacije. To Šešelju može biti signal da „haška partija“ nije zadovoljna političkim efektima haškog suđenja pa će, očito, nastojati da ga što bolje iskoristi.

Procene da bi Šešelj mogao da udvostruči svoj polazni rejting i da možda neće biti sasvim inferioran u predsedničkoj trci nije, zasad, bitnije uticala na već rasplamsalu političku borbu u DOS-u niti na karakter predsedničke trke.

Drašković, Ilić, Šešelj, Obradović, Živojinović, Ivković vode kampanju od mesta do mesta. Koštunica formalno počinje kampanju 5. oktobra, ali i on i Labus, po logici funkcija koje obavljaju, koriste tzv. državnu propagandu – informacije o njihovim redovnim aktivnostima neminovno će uticati na birače.

Još nekoliko kandidata, što samostalnih, što stranačkih (NRS), najavljuje kandidaturu.

U međuvremenu, ulazak na scenu najavljuje ekspremijer Milan Panić, predsednički kandidat iz 1992. godine, koji počinje da prikuplja potpise za kandidaturu.

Predsednik Narodne stranke „Pravda“ Borivoje Borović odustao je od kandidature za predsednika Srbije iako je njegov izborni štab obezbedio potpise i ostale formalne uslove za nju.

GLAVNA DILEMA: Očito je da su predsednički izbori neka vrsta artiljerijske pripreme za parlamentarne izbore i da se glavna rasprava ipak vodi o profilu ekonomske reforme, socijalne pravde i državne i ustavne konsolidacije, kao i o metodama, brzini, doslednosti, održivosti i zakonitosti sadašnje politike – a i o kredibilnosti glavnih aktera. To će ipak, bez obzira na bočne uticaje haškog i drugih slučajeva, odlučiti izbore.

Guverner NBJ Mlađan Dinkić kaže da je siguran da će neposredno posle predsedničkih veoma brzo uslediti i parlamentarni izbori, pošto već sada neke stranke ucenjuju premijera. On još stavlja do znanja kako je Labusu dosta i Đinđića i Koštunice. Ipak, značajan deo Labusove kampanje je reformski tim koji je u sastavu srpske vlade (ministar finansija Đelić je direktni učesnik kampanje, kao i guverner Narodne banke Jugoslavije Dinkić). Oni propagiraju reformski paket dopunjen nekim njudilovskim elementima (saobraćajni koridor 10, treći operater mobilne telefonije, itd…).

Ponekad i skaču jedni drugima u usta, kad, na primer, Labus govori o pola miliona novih radnih mesta, a Narodna demokratska stranka hvata za reč Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju u republičkoj vladi, povodom njegove izjave da će bez posla ostati 400.000 radnika, „što je pravi učinak takozvanih reformi i jasan signal da građanima s ovakvom vlašću ne predstoji ništa dobro“. Vlahović se odmah potom ispravlja i kaže da su ti radnici praktično već izgubili radna mesta, ali da će reforma otvoriti novih milion mesta.

DSS preko vlade u senci pak pokušava da tu projekciju dovede u pitanje (Maršićanin kada pita: „Zašto baš 500.000 novih radnih mesta, a ne, recimo, 550.000?“).

Đinđić posle Koštuničine kandidature i procene da će ti izbori u kojima se sučeljavaju Labus i Koštunica biti referendum o Đinđiću, daje specijalnu izjavu u kojoj kaže da biranjem Labusa biramo simbol evropske integracije, ekonomiju kao glavnu temu, pozitivan odnos prema životu, a da se biranjem Koštunice imamo pobedu skepse, pesimizma, sumnji, pasivnosti, ozlojeđenosti, sporosti…

Iz DSS-a na to odgovaraju kritikama na račun Đinđićevog voluntarizma i promocijom programa sopstvene vlade u senci u kojem razrađuju koncept reforme, koji se, na prvi pogled gledano, ne razlikuje bitno od programa srpske vlade, sem u jednom – DSS-ovci veruju da je uslov svih uslova za ubrzanje reforme uspostavljanje vladavine prava i konsolidacija države.

Iz pristupa i jedne i druge strane očito je da se više ne govori samo o hirurškom rezu i ceni koja se mora platiti, već se pomalo traga i za nekom produktivističkom formulom kojom bi se u većoj meri aktivirali raspoloživi resursi – a najveći slobodni resurs je ovde neangažovana jeftina radna snaga.

O tome da će vanredni parlamentarni izbori biti neophodni govore čelnici koalicije DAN, (Mićunović i Čović, koji kaže da su izbori filter a da je Srbiji potrebno filtriranje kako bi se došlo do političke garniture koja će na najbolji način voditi državu). Tu dolazi i izjava Dušana Mihajlovića u kojoj se varira pitanje da li je ova garnitura bila bolja kad je bila u opoziciji ili je bolja sad kad je na vlasti.

Ranije je o mogućnosti da dođe do izbora govorio i Miodrag Isakov iz RDSV-a, kao i sam Labus, koji se parlamentarnim izborima baš ne raduje, ali prognozira da će oni biti neophodni.

Koštunica je u trenutku kada se kandidovao kazao da će tražiti vanredne parlamentarne izbore otvoreno govoreći da između njega i srpskog premijera Đinđića plodotvorne saradnje ne može biti pošto se radi o velikim razlikama.

CENA MANDATA: Dok Đinđićeva strana pokušava da kapitalizuje efekte afere Pavković, pa objavljuje zaključke Anketnog odbora u kome se kaže da je savetnik Prerdsednika SRJ 4. juna 2001. naredio da vojska interveniše u vladinom Birou, Koštuničina strana kao lajtmotiv eksploatiše oduzimanje mandata DSS-ovim poslanicima u Skupštini Srbije. DSS se ponovo obratio Saveznom ustavnom sudu tražeći da on spreči Administrativni odbor da dezavuiše njegovu prethodnu odluku.

Stvar se tu komplikovala novim sporom u DOS-u minus oko obaveznosti članica da podrže Miroljuba Labusa kao zajedničkog predsedničkog kandidata. Članice koalicije DAN uskratile su tu podršku pošto je Labus formalno kandidat grupe građana. Vojislav Andrić, predsednik Izvršnog odbora Nove demokratije, primećuje da se dvadesetak dana „pred izbore ne oseća DOS-ova izborna kampanja“, da „čak i one stranke koje su se opredelile za Miroljuba Labusa to rade prilično stidljivo“.

Na članice te koalicije je vršen pritisak, pa su se pojavile i pretnje da bi mogle biti isključene iz DOS-a i da bi im mogli biti oduzeti mandati.

Nebojša Čović je takve najave okarakterisao kao neozbiljne rekavši uz nedvosmislenu ironiju da isti štos ne može da prođe tri puta i da se ne zna kako će se izaći iz krize nastale zbog sadašnjih mandata. Predsedništvo DOS-a je potom na zahtev koalicije DAN raspravljalo o toj temi i saopštilo da od isključenja koalicije DAN niti od oduzimanja mandata nema ništa.

Pretnje da bi nedisciplina ostalih u DOS-u minus mogla da bude sankcionisana Velja Ilić, sada već zvanični predsednički kandidat, odbacio je, kao i uobičajeno, bez uzdržanosti: „Voleo bih da vidim toga ko će da izađe i uzme nam mandate. Nisam im ja Koštunica, ni DSS. Ušao bih na taj sastanak i više ne bi održali nijedan…“

USTAVNO PRAVO: Šešelj, kao uostalom i neki drugi kandidati, igra na kartu utiska javnosti da predsednik republike ima neograničena ovlašćenja, kad obećava da će makar nakratko zavesti vanredno stanje, raspustiti skupštinu i raspisati izbore. To ne proizilazi iz slova Ustava, čiji član 89 kaže suprotno: „Narodna skupština ne može se raspustiti za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja“. Sam Šešelj to sigurno zna, mada govori suprotno.

Predsednik SSJ-a Borislav Pelević kaže da će, ako bude izabran, menjati vladu svakih mesec dana dok ne pronađe onu pravu, mada predsednik republike može da predloži mandatara, a vladu bira i razrešava skupština (član 73. stav 10). Predsednik čak nema mogućnost ni da predloži smenu vlade, može da raspusti skupštinu, samo ako to predloži vlada.

Sve u svemu, ne bi bilo loše da kandidati pri predaji kandidature polože i mali test o poznavanju Ustava. Kažu da Amerikanci taj postupak sprovode i u postupku dobijanja državljanstva.

Dragoljub Mićunović kaže da je kada je razmišljao o tome kako se u predsedničkoj kampanji obećavaju brda pogledao šta kaže Ustav, a Ustav kaže da je predsednik dužan da brine o poretku, o poštovanju zakona, da on daje mandat, da je on tu da overi da li su zakoni koje je parlament doneo valjani ili ne ili ih treba još jednom razmotriti, dakle, njegovo je da brine o zakonima, o poretku, o funkcionisanju države, da je on tu kao neka vrsta kontrole izvršne vlasti, i to je sve.

Odustajući od kandidature da ne bi bio optužen za rasipanje demokratskih glasova, Mićunović kaže da je funkcija predsednika, države bilo koje, da štiti zakone, te da je previše i staromodno i neozbiljno i potcenjivački u odnosu na naše biračko telo da se bilo ko nudi kao mesija koji će ovom jadnom narodu rešiti sve probleme: „Niko im ih neće rešiti, ovoj zemlji su potrebni samo dobri zakoni i snaga društva da se tih zakona pridržava. Ako je jedan car Dušan u XIV veku mogao da kaže: ‘Zakon je iznad mene’, onda niko danas ne može da kaže: ‘Ja ću napraviti ovo ili ono od države’. Od države niko ne pravi ovo ili ono, nego građani odlučuju kakav će im biti Ustav kakvi će im biti zakoni, a onaj koji je na vlasti dužan je samo da obezbedi poštovanje tih zakona“.

Kritikujući mesijanski koncept koji se lako obnavlja u našem političkom životu, profesor Mićunović konstatuje da naš problem kao države i jeste u tome što ovde mnogi ne žele da se kontroliše vlast, a ako se ne kontroliše vlast, mi smo onda u divljini.

On smatra da političari ne bi smeli javno da dekuražiraju narod da teži vladavini zakona, niti da govore kako smo mi zemlja u kojoj niko ne poštuje Ustav i zakone, da nam zbog toga i nisu potrebni zakoni koje ionako niko ne poštuje, itd…

Taj pledoaje za vladavinu zakona je deo političkog opusa g. Mićunovića, koji se kao opozicioni poslanik (a i kao predsednik Veća građana Skupštine SRJ) zalagao za suverenost narodne volje, vladavinu zakona i neprikosnovenost parlamenta. Poznato je njegovo često apostrofiranje Miraboa, da će izaći iz parlamenta tek ako ga na sabljama iznesu. U sadašnjim okolnostima u kojima dvojica kandidata različito definišu predstojeće političke zadatke, njegovo podsećanje na zakon moglo bi da znači najavu da će njegova partija na kraju podržati Koštunicu.

To, međutim, nije sasvim izvesno pošto koalicija DAN zadržava pravo da proceni programe kandidata i predstojeće poslove. Čović, na primer, kaže da će oni biti protiv gluposti i samovolje, uz opasku da niko nije vlasnik Srbije ni Jugoslavije.

S mesta na kome se nalazi, Mićunović uviđa dramatični značaj ustavne konsolidacije kao preduslova za brzo priključenje Savetu Evrope. Taj posao je opasno zapeo, uz rizik da se probiju svi rokovi i da srpsko-crnogorski politički akteri izgube renome stečen posle oktobra 2000.

Sad podeljena Crna Gora protiv nesložne Srbije i sve četiri strane (ili ih je možda šest), s jedno sedam-osam nacrta u rukama čekaju da Solana dođe da bi se u finišu izborne kampanje „stvar prelomila“ – dok strazburški voz polazi iz stanice.