Teške reči

Nakon što je pre nešto više od mesec dana izazvao opštu pometnju svojom ostavkom, sudija Marko Kljajević je uspeo da iznenadi srpsku javnost. Izašavši iz samonametnute izolacije, bivši predsednik sudskog veća u procesu za ubistvo premijera Zorana Đinđića dao je obiman intervju dnevnom listu „Danas“ i pokušao da objasni zašto je krajem prošlog meseca, u završnoj fazi suđenja, iznenada dao ostavku i pobego u Crnu Goru, ne obavestivši o razlozima ni najbliže saradnike. Nažalost, i posle ovog intervjua, brojna pitanja vezana za stanje u pravosuđu i posebno za proces za ubistvo premijera, ostala su bez pravog odgovora.

Sam Kljajević u intervjuu „Danasu“ kaže da je glavni razlog što je otišao to što „nije više mogao da sudi slobodno“ i da je „bio pod različitim vrstama pritisaka, od porodičnih, pa i političkih, do ličnih.“ Šta sudija podrazumeva pod „porodičnim pritiskom“, zna se već šest meseci: njegov brat Goran, bivši predsednik Trgovinskog suda, uhapšen je na spektakularan način zbog učešća u „stečajnoj aferi“. Kada je reč o političkim pritiscima, Kljajević je bio mnogo manje određen: uglavnom se žali na sitne pakosti koje mu je izvršna vlast priređivala, počevši od problema sa obezbeđenjem i mobilnim telefonom, pa do potcenjivačkog stava nekih ministara o optužnici za ubistvo Đinđića i Specijalnom sudu uopšte. „Natpisi u novinama na koje nisu adekvatno reagovali državni organi kod mene su stvorili osećanja straha i konfuzije. Nijedan državni organ – mislim pri tom pre svega na Vladu i nadležno ministarstvo – nije mi dao podršku“, kaže sudija. Dalje se žali na probleme sa ličnim obezbeđenjem, na to što su optužene na suđenje sprovodili kroz njegovu ulicu, „iako je postojao drugi, pogodniji put“. Ipak, da je hapšenje Gorana Kljajevića imalo presudan uticaj među svim ostalim, potvrdio je u pomenutom intervjuu i sam Marko, rečima: „Jedini razlog za moje povlačenje je pritisak, hapšenje mog brata.“

E sad, ako je to bio jedini razlog, onda svi ostali razlozi koje je Kljajević naveo, a pre svega maćehinski odnos države prema Sudu, ispadaju nebitni. Nažalost, ni sudija ni novinar koji ga je intervjuisao nisu se potrudili da razjasne ovu protivrečnost.

Zatim, teško je složiti se sa sudijom da je ono što se dogodilo njegovom bratu bio „akt državnog terorizma“. To pogotovo važi za sudiju koji je donedavno sudio u predmetima u kojima je državni terorizam u punoj meri pokazao svoje lice: pokojnog Đinđića, Ivana Stambolića i istaknute članove Srpskog pokreta obnove ubila su naoružana ovlašćena lica po naređenju svojih pretpostavljenih. Poistovetiti te žrtve sa ličnim i porodičnim problemima koje je Kljajević naveo u „Danasu“ u najmanju ruku je neprimereno.

Sudija je takođe ostao neodređen odgovarajući na direktno novinarsko pitanje o svom dugom ćutanju. „Sudija nije dužan da obrazloži svoj zahtev za prestanak funkcije“, kaže, ali dodaje da je „od samog početka imao potrebu da objasni motivaciju za svoj odlazak“, te da to „duguje građanima Srbije“. „Nisam hteo da otežam ili da doprinesem otežavanju postupka koji sam vodio“, kaže. Zatim se ponovo vraća na brata, da bi se na kraju požalio da ni njegovo ćutanje „gotovo niko nije tumačio, ili pokušao da tumači dobronamerno“. I tu sudija greši, jer su mnogi u Srbiji bili iskreno zabrinuti za njega i još više za budućnost procesa: problem je bio u tome što se do Kljajevića nije moglo doći.

Drugi deo Kljajevićeve ispovesti „Danasu“ bavi se, na podjednako konfuzan i protivrečan način, dosadašnjim tokom suđenja kojim je predsedavao (mada na jednom mestu kaže da neće komentarisati ništa što je s tim postupkom povezano). Ukratko, Kljajević odbija optužbe da je i sam doprineo da se suđenje rastegne na preko dve i po godine, tvrdeći da se samo pridržavao procedure. „Mogao sam da donesem presudu već na osnovu dosad izvedenih dokaza, ali sam zbog poštovanja zakona smatrao da treba da se sprovedu još neke radnje dokazivanja“, rekao je Kljajević, i dodao da je imao nameru da od „državnih struktura traži dokaze u vezi sa inspiratorima atentata“. Ovo je već čudno, jer je Kljajević tokom dvoipogodišnjeg procesa imao mnogo prilike da te odgovore potraži, ali se uzdržao da to učini. Na primer, odbio je zahtev zastupnika žrtava da se pred sudom razgovara o pobuni Jedinice za specijalne operacije koja je prethodila atentatu, nije insistirao na rasvetljavanju uloge bivšeg zamenika načelnika DB-a Milorada Bracanovića u zavereničkoj grupi, nije izveo na klupu za svedoke Radeta Bulatovića da ga pita u kakvim je odnosima bio sa Legijom…

Umesto toga, dobili smo dugačku i zakasnelu pridiku od sad već bivšeg sudije, pridiku koja ni njemu ni njegovom bratu neće pomoći da osvetlaju obraz. Da je sa svojim optužbama Kljajević izašao pre nego što je dao ostavku, tražeći jasno i glasno da se njemu i njegovoj profesiji vrati ugroženo dostojanstvo, mogao je da računa da će se veći deo javnosti i kolega staviti na njegovu stranu; isto bi se desilo i da je ostavku obrazložio odmah. Ovako, ostaje njegova reč protiv njihove i gorak ukus saznanja da je teret suđenja za ubistvo Đinđića dugo ležao na nedoraslim plećima.