Teorija »zida« i unutrašnji dijalog

U trenutku dok započinjem pisanje ovog teksta, Kosovo se priprema za obeležavanje desete godišnjice svoje nezavisnosti. Srbija, na drugoj strani, ne priznaje samoproglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine. Zvaničan stav Republike Srbije je da je Kosovo i Metohija autonomna pokrajina u njenom sastavu. Srbija će za nešto više od mesec dana imati priliku da obeleži svoj važan datum – obeležiće devetnaestu godišnjicu jednog od najtežih trenutaka koji je doživela u celoj svojoj istoriji – 78 dana i noći neprekidnog bombardovanja čiji su rezultat bili ogromna materijalna šteta, ljudske žrtve i defakto gubitak suvereniteta nad „južnom pokrajinom“. Svako tu, dakle, ima svoja „gledišta“ i svoje „godišnjice“.

Negde između krajnje suprotstavljenih stanovišta Srbije i Kosova glede „kosovske realnosti“ nalazi se tzv. briselski dijalog, odnosno pregovori Beograda i Prištine započeti još 2011. godine uz posredovanje Evropske unije. Ovi su pregovori u aprilu 2013. godine obema stranama „doneli“ Briselski sporazum, kao i niz tehničkih sporazuma u međuvremenu. Od „zainteresovanih strana“ očekuje se da u bliskoj budućnosti, u skladu sa evropskim aspiracijama, potpišu pravno obavezujući sporazum o međusobnoj normalizaciji odnosa. Ostaje, ipak, „gorak ukus u ustima“ da se, i posle skoro dvadeset godina od trenutka kada je rat na Kosovu završen, rešavanje kosovskog problema i dalje nalazi „na stolu“ i da se za njegovim konačnim rešenjem još uvek traga.

Kao korak koji, može se pretpostaviti, predstavlja pokušaj i ima za cilj da pomogne (ili odmogne, videćemo) proces „sveobuhvatne normalizacije odnosa Srbije i Kosova“, od sredine 2017. godine u Srbiji je pokrenut, najpre neformalno, unutrašnji dijalog o Kosovu. Tokom nekoliko poslednjih meseci taj je proces na određeni način formalizovan, ali još uvek postoji čitav niz ograničavajućih faktora koji ga opterećuju. Ostavljajući za trenutak po strani često isticani (suštinski) problem da pokrenutom procesu nedostaje unapred definisani okvir, principi i ciljevi, navešću, jer mi se čine važnim, dve osnovne karakteristike dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga.

Prvo, opšta atmosfera u društvu u kojoj se dijalog pokušava sprovesti je krajnje nezdrava. Društvo u Srbiji, koje je i inače rastrzano političkim, ekonomskim i socijalnim podelama, nije u stanju da svrsishodno i produktivno odgovori zahtevima koje jedan ovakav proces postavlja. Na drugoj strani, upravo zbog nemogućnosti da se vlast i opozicija oko ovog važnog pitanja nađu „za istim stolom“, društvo u Srbiji biva još podeljenije. Unutrašnji dijalog, dakle, umesto da deluje kohezivno, dodatno produbljuje društvene i političke podele.

Drugo, ono što smo do sada imali priliku da vidimo u vezi sa načinom na koji je vođen unutrašnji dijalog, a što se dobrim delom zasniva i na prethodno iznetom problemu podela u društvu, ostavlja utisak da proces definitivno nije i neće biti inkluzivan. U takvoj situaciji otvara se pitanje prihvatanja rezultata dijaloga, kakvi god da oni budu, od strane onih aktera koji nisu bili, iz ovih ili onih razloga, involvirani u proces.

Ono na šta bih ovom prilikom, naročito u kontekstu inkluzivnosti procesa, posebno stavio akcenat jeste jedan krajnje neodređen odnos, onih koji su pokrenuli i vode dijalog pre svega, spram učešća nacionalnih manjina u unutrašnjem dijalogu o Kosovu. Drugim rečima, posmatrani proces, bar za sada tako deluje, zamišljen je i odvija se tako kao da u njemu ekskluzivno pravo učešća ima samo većinska zajednica, jer je, eto, pitanje Kosova „srpsko pitanje“. Suprotno takvom „razvoju situacije“, mišljenja sam da je rešavanje problema Kosova važno za društvo u celini i da je uključivanje nacionalnih manjina u proces izuzetno značajno. Zašto insistiram na tome? Evo zašto.

Bilo da odnose Srbije i Kosova posmatramo, poslužiću se ovde metaforom, kao odnose dveju soba u zajedničkom stanu (što bi odgovaralo poziciji Srbije o tome da je Kosovo njen sastavni deo) ili kao odnose dva zasebna stana koja se, ipak, nalaze jedan pored drugog u istoj zgradi (što bi odgovaralo poziciji Kosova o dve nezavisne države), u oba slučaja kao „faktor razgraničenja“ pojaviće se zid. Zid koji odvaja dve sobe ili dva susedna stana. U situaciji kada su odnosi među stanarima u zajedničkom stanu ili komšijama iz zasebnih stanova loši, jer na obe strane postoji nezadovoljstvo trenutnim stanjem stvari, najveći pritisak trpeće upravo zid. U realnosti, „zid“ koji trpi posledice nesređenih odnosa na relaciji Srbija–Kosovo jesu područja ili regioni koji se nalaze tik uz granicu/administrativnu liniju sa obe strane.

Najočigledniji primer „zida“ u koji svako malo neko, sa obe strane i kad god mu je u interesu, bezobzirno „udara“ jesu četiri opštine naseljene uglavnom srpskim stanovništvom na severu Kosova. Ubistvo Olivera Ivanovića poslednji je ukucani „ekser“ u kakvu-takvu stabilnost tog područja. Ovim ubistvom napravljena je ogromna rupa u „zidu“ i na svetlost dana izašlo je sve ono za šta se godinama znalo da je problem – bezvlašće i kriminal, pre svega. Normalizacija odnosa, šta god ona značila i podrazumevala, za sever Kosova je „hleb nasušni“.

U ulozi „zida“, sa druge – „naše“ strane, nalaze se, tako se namestilo, dva regiona u kojima najveći deo stanovništva čine pripadnici nacionalnih manjina – jug Srbije i Sandžak. Oba regiona, zahvaljujući svom geografskom položaju, ali i drugim specifičnostima, izložena su dugotrajnoj nestabilnosti i problemima koji su, između ostalog, posledica nenormalizacije odnosa Srbije i Kosova. Normalizacija odnosa što je moguće pre životni je interes ljudi u ovim područjima.

Što se Sandžaka tiče, region se, u vezi sa onim što se dešavalo u neposrednom okruženju u celom periodu od 1999. godine do danas, suočava sa dva ključna problema – ekonomskim i bezbednosnim. Ekonomski izazovi ogledaju se u činjenici da nakon rata na Kosovu, a zatim i nakon proglašenja crnogorske nezavisnosti 2006. godine, sandžačka privreda ostaje uskraćena i odsečena od svoja dva tradicionalna i najbliža tržišta. Odnosi u okruženju se, dakle, odražavaju na perspektive ekonomskog razvoja. Osim toga, otežano kretanje ljudi i roba uz prateći osećaj nesigurnosti dodatno je uticalo na smanjenje obima ekonomske aktivnosti. Na drugoj strani nalaze se bezbednosni rizici kojima je Sandžak izložen. Porozna granica/administrativna linija u planinskom području (naročito u delu prema severu Kosova), nekontrolisano kretanje ljudi povezano sa vršenjem kriminalnih radnji, šverc raznih vrsta roba, od akciznih do osnovnih prehrambenih proizvoda, samo su neki od svakodnevnih problema. Ne treba, naravno, isključiti ni opasnost od pojave, povezivanja i širenja različitih ekstremističkih i radikalnih ideja i grupa.

U političkoj ravni, odgovor sandžačkih političara na pomenute izazove, ali i na aktuelni unutrašnji dijalog o Kosovu je neadekvatan. Polazeći prvenstveno i samo iz ugla svojih stranačkih interesa i borbe za glasove, namerno se previđaju i ne artikulišu potrebe običnih ljudi. Stav prema kojem je pitanje Kosova isključivo problem Srba i Albanaca koji oni treba međusobno da reše, kao i stav da u unutrašnjem dijalogu ne treba učestvovati, duboko je pogrešan. Jer je, ponoviću nešto što je očigledno, normalizacija odnosa Srbije i Kosova interes ne samo srpskog i albanskog naroda nego i „zida“, kako bi prestali pritisci kojima je izložen.

Konačno, gledajući u pravcu očekivanog raspleta situacije u budućnosti u kontekstu dijaloga Srbije i Kosova gde se, u skladu sa „evropskim agendama“ obeju strana, ali i od strane Evropske unije, sve više govori o rešenju koje bi trebalo da usledi u narednih godinu ili dve, izneo bih lični stav. Naime, insistiranje na „brzom rešenju“ u uslovima u kojima obe strane, ponajviše zbog složenih unutrašnjih prilika, neće biti u stanju da primene budući dogovor vrlo je rizičan scenario za sve „igrače“. Nasuprot takvom pristupu, strategija koja mi, lično, u ovom trenutku deluje optimalnije i izvodljivije podrazumeva sledeće. Prvo, snažno insistiranje na primeni svega do sada dogovorenog u okviru pregovora u Briselu. Drugo, insistiranje, uz pritisak Evropske unije na obe strane, na postizanju dodatnih „briselskih sporazuma“ oko otvorenih pitanja koja nisu obuhvaćena postojećim dogovorima kako bi se olakšao život običnih ljudi sa obe strane. Od ovoga bi koristi trebalo da imaju i ljudi koji žive u „zidovima“. Treće, potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma kojim bi se samo formalizovalo sve ono što je u međuvremenu dogovoreno i sprovedeno. I četvrto, ceo proces bio bi vremenski oročen. Uz sva ograničenja ovog predloga rešenja, ipak mi deluje mnogo realističnije u kontekstu projektovane normalizacije u odnosu na najavljeno „lomljenje preko kolena“. Uostalom, videćemo.

Projekat „Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta“ je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju stav FOD Srbija.