Teorija drugog strelca

Pokojnog Zorana Đinđića poredili su s pokojnim Džonom Ficdžeraldom Kenedijem i pre, a naročito posle njegove tragične i prerane smrti. Ta poređenja bila su neizbežna, ali svakom poređenju dođe kraj i to je – između ostalog – pitanje dobrog ukusa. Zvezdana Jovanovića, potpukovnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti, nije ubio nikakav domaći Džek Rubi (uprkos obilju takvih likova); nikakav filmski amater Zapruder nije snimio trenutak ubistva; nikakva Vorenova komisija nije beznadežno zamutila stvar. Valja se nadati da neće doći ni do beskrajnog umnožavanja raznih teorija zavere koje, evo punih četrdeset godina, pune Kongresnu biblioteku u Vašingtonu D.C.

Iz više raznih razloga, međutim, čini se da je takva nada tanka. Pre svega, postojeća sklonost teorijama zavere ovde je uspešno ohrabrivana i podsticana već petnaestak godina; postignuti su zapaženi rezultati, a broj onih koji se u ime zdravog razuma bore protiv teorija zavere sve je manji. Osim toga, običaj da se politika vodi i putem intriga i dezinformacija nažalost se odomaćio i kod postoktobarskih vlasti, pa razni štabovi za specijalne operacije i crnu propagandu spadaju s nogu od posla. Dodamo li tom redovnom stanju rastuću nervozu oko krize Vlade i raspad vladajuće koalicije sa mogućnošću vanrednih izbora, dobijamo pozadinu na kojoj se sada i ubistvo Zorana Đinđića iznova problematizuje.

VERUOVIĆEVA VERZIJA: Prvo su neke novine gromopucateljno objavile da je „Đinđića ubio neko iz Vlade“. Bio je to pozorišni pirotehnički grom koji je samo pucnuo i zasmrdeo u svrhu neke unutrašnje političke intrige čiji smisao izmiče i javnosti i analitičarima; uostalom, kao da je to bio jedini takav grom… Onda je Milan Veruović, lični pratilac Zorana Đinđića, teško ranjen u atentatu, za Radio B92 u ponedeljak ispričao svoj doživljaj tog događaja. Veruovićeva verzija – kako će se to, plašimo se, ubuduće zvati – važna je iz više razloga. Naime, on je najbliži neposredni svedok atentata: stajao je uz Zorana Đinđića u trenutku kada je premijer ubijen, da bi u skoro istom trenutku bio i sam pogođen. Milan Veruović, kad stvar svedemo na suštinu, kaže da je na premijera Đinđića i njega pucano sa dva različita mesta; dakle da Zvezdan Jovanović nije bio jedini strelac. To čini svu moguću razliku, jer je cela priča o rasvetljavanju tog zločina zasnovana na teoriji o samo jednom strelcu.

Koji su razlozi za Veruovićevu verziju? On, kao prvo, od početka govori kolegama da je čuo dva pucnja: jedan prigušeniji za koji veruje da je bio hitac koji je pogodio njega; i drugi, mnogo jači, za koji veruje da je bio hitac koji će usmrtiti Zorana Đinđića. Opisujući trenutak atentata, Veruović kaže da je Zoran Đinđić bio oko metar ispred njega, napred desno; kaže da je premijer pogođen spreda ili zdesna, a on s leđa; to znači da Zvezdan Jovanović nije mogao da pogodi obojicu; drugi policajci kažu da su na licu mesta nađena tri projektila kalibra 7,62 X 51 mm NATO (.308 Winchester; civilni naziv): dva koja su pogodila Veruovića i Đinđića (tim redom) i jedan koji se zabio u zid zgrade Vlade Srbije. Taj treći projektil ušao je oko deset centimetara u zid, načinivši relativno pravilnu okruglu ulaznu rupu i deformisao se toliko da ga nije bilo moguće balistički izveštačiti (tragovi polja i žljebova na košuljici zrna bili su neprepoznatljivi). Relativno pravilna okrugla ulazna rupa značila bi da je projektil ušao u zid pod pravim (ili skoro pravim) uglom; opšti pravac izveden iz tog pravog ugla vodi u smeru kuće u Ulici admirala Geprata, odakle je po optužnici pucao Zvezdan Jovanović, koji je prvim metkom pogodio Veruovića, a njegov drugi hitac je promašio. Policajci ne veruju da je treći metak posledica rikošeta jednog od dva prethodna hica: pri rikošetu (odbijanju od čvrstog predmeta) projektil znatno gubi na kinetičkoj energiji i ne bi bio prodro tako duboko u zid, a i ulazni ugao bio bi drugačiji.

Po toj verziji događaja, sa kojom se neke Veruovićeve kolege slažu, Zvezdan Jovanović imao je zadatak da „počisti“ Veruovića i omogući „čist hitac“ hipotetičkom drugom strelcu. Odakle je gađao drugi strelac, ako ga je, to jest, bilo? Milanu Veruoviću čini se da je drugi strelac gađao iz Birčaninove ulice, kroz prolaz između zgrade Ministarstva inostranih poslova i zgrade Ministarstva železnica. Izvesni policajci koji su više puta ispitivali lice mesta i okolinu kažu, međutim, da je to veoma teško i malo verovatno, s obzirom na ugao pogodaka; osim toga, niko nije čuo pucanj u toj zoni. Zgrada na koju Veruović sumnja – u Birčaninovoj – sedište je Hidrometeorološkog zavoda i Ministarstva lokalne samouprave. Tadašnji ministar Šabić rekao je da su gornji spratovi bili u rekonstrukciji, ali i da je zgrada bila pod neprekidnim obezbeđenjem Vlade. Ti isti policajci ističu da to ne znači da Veruović ne govori iskreno o onome šta je doživeo; oni kažu da je on verovatno pogrešno protumačio ono što je čuo.

Kao dopunska osnova za sumnju javljaju se izjave osoblja Vlade Srbije koje se u trenutku atentata našlo u čajnoj kuhinji zgrade u Nemanjinoj 11: oni kažu da su čuli pucanj toliko jak da su poskakali sa stolica u kafeteriji. Prostorija o kojoj je reč ima stalno zatvorene prozore i klimatizaciju; to znači da je pucanj morao biti jak; mnogo jači nego da je ispaljen iz Ulice admirala Geprata, 184 metra daleko. To potvrđuje utisak Milana Veruovića o mnogo jačem pucnju; on, uostalom, tvrdi da je nekoliko policajaca prisutnih u dvorištu Vlade imalo isti utisak. To bi bile neposredne osnove za sumnju da su bila dva strelca.

Posredne indikacije zasnivaju se na onome što se zna o taktici snajperista JSO-a i drugih oružanih snaga kod nas (Vojska i policija): svaki put kada je to taktički moguće koriste se dva tima snajperista (strelac i pratilac-osmatrač); ponekad i tri. Taktičke okolnosti bile su na strani zaverenika: imali su službene legitimacije, značke i uniforme po želji; mogli su da se infiltriraju na čitav niz pozicija bez problema sa svedocima, kao i da se u opštoj gužvi posle atentata udalje odeveni u policijske uniforme.

TAJNA HRVATSKE GRANICE: Ostaje još jedan detalj, „zanemaren u trijumfalizmu oko hvatanja Zvekija“ (jedan izvor „Vremena“): slučaj lica koje je 11. marta uveče peške prešlo granicu iz Bajakova (Hrvatska) u Batrovce (SCG); na ovoj strani granice dočekali su ga jedan visoki oficir Jedinice za specijalne operacije u uniformi i sa službenim vozilom i jedan lokalni funkcioner BIA i s njim se odvezli u nepoznatom pravcu. Sutradan uveče to isto lice ispraćeno je natrag preko granice. Milan Veruović pominje taj slučaj, ali uz jednu omašku: to lice imalo je ispravan pasoš. MUP Hrvatske je – po molbi MUP-a Srbije – proverio taj slučaj i izvestio ovdašnje kolege o identitetu tog lica, ali i još jednog koje je htelo da pređe granicu te noći, ali je odbijeno zbog neuredne putne isprave. Na tome je ostalo; možda nije trebalo, jer u tim stvarima koincidencije i slučajnosti se ne priznaju bez temeljite provere. Taj događaj je nesporan, ali i neistražen do kraja – koliko je poznato.

Sada o izvorima, jer svaka informacija vredi onoliko koliko vredi njen izvor. Milan Veruović, „dečko sa ulice“ (jedan kolega), jeste traumiran gubitkom šefa kome je bio odan i teškom ranom koju je zadobio, ali njegov iskaz deluje iskreno. Svedok i treba da govori o onome što je video, čuo i lično iskusio. Svoju izjavu Radiju B92 dao je bez dozvole starešina (disciplinski prekršaj), pa je već u utorak dao i neku vrstu ispravke: nije, kaže, to rekao da bi kojekakve novine dizale tiraž i da bi davao alibi Zvezdanu Jovanoviću; progovorio je da mogući krivci za ubistvo premijera ne prođu nekažnjeni; nije tvrdio da su bila dva strelca, već da ima osnovu za sumnju da ih je bilo i da je taj ugao priče neistražen. Milan Veruović spada u onih „desetak“ radnika primljenih u policiju iz stranačkih obezbeđenja, a da nisu ispunjavali uslove propisane Zakonom o unutrašnjim poslovima, koje radnike pominje izveštaj Koraćeve komisije (za ispitivanje propusta u sistemu obezbeđenja Zorana Đinđića). Po prijemu u policiju nije pohađao kurseve za dokvalifikaciju, kao što smo verovali. To, međutim, nije u ovoj stvari od značaja: sve i da se na njegovom mestu našao apsolutno kvalifikovani profesionalni policajac sa najčistijom mogućom prošlošću, ishod tragičnog događaja bio bi isti. Nema te profesionalnosti koja će nekoga sačuvati od snajperskog metka kad je jednom ispaljen; zaštita od toga počinje na drugom mestu, tamo gde treba proceniti pretnju i obaveštajno raditi prema njoj radi blagovremene prevencije, ali – to je druga priča. Veruovićeve kolege, profesionalci (za razliku od njega), uglavnom dele njegove sumnje. Uostalom, upravo oni su od početka, od 12. marta 2003, govorili o „dve puške“, dve međusobno udaljene snajperske pozicije i kalibru .308 (7,62 mm NATO). Ti su glasovi u međuvremenu utišavani i skoro sasvim utišani.

Ostaje nam ugao vlasti, to jest Vlade Srbije koja je iskazala očekivanu nervozu i iritaciju povodom izjave Milana Veruovića. Treba ih razumeti: samo im je još to trebalo „u ovom trenutku“, što bi rekli njihovi komunistički prethodnici. Milanu Veruoviću su diskretno, ali nežno, iščupali uši i naterali ga da objavi ispravku koja ne ispravlja ništa. Onda su napali novinare (što je uvek najsigurnije i sasvim bezbolno – osim za novinare). „Linija partije“ po pitanju slučaja druga Veruovića bila je da je „traumatiziran“ i uopšte dobar dečko, ama mu se omaklo u afektu. Svi su bili manje ili više nervozni: Đorđe Ostojić, republički javni tužilac, upadljivo; Zoran Živković, premijer, uobičajeno; Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, uvređeno; Žarko Korać, potpredsednik Vlade, nimalo. Naime, Korać je veoma korektno i pošteno odigrao taj segment priče, držeći se „kao pijan plota“ (J.B. Tito) nalaza svoje komisije i više puta upozoravajući da će tek glavni pretres na suđenju atentatorima i zaverenicima dati prave odgovore – što i jeste jedini pravi odgovor.

Da bi se saznao pravi odgovor biće potrebna pažljiva uporedna analiza balističkog i obdukcijskog nalaza jer bez nje nema načina da se razume da li je reč o jednom ili o dva strelca.

Nijedan od ta dva nalaza još nije dostupan javnosti.