Tamjan, zastara i razrešenje

Nepuna dva meseca pošto se domaća javnost pomirila s činjenicom da će slučaj bivšeg igumana manastira Hopovo Ilariona proći neslavno kao i slučaj vladike vranjskog Pahomija, u priču o pedofiliji u okviru Srpske pravoslavne crkve umešao se, potpuno neočekivano – jedan ministar. Učinivši do sada nezamislivo, ministar pravde Dušan Petrović je 13. septembra, upravo zbog slučaja s Ilarionom, pokrenuo postupak za razrešenje četvoro sudija iz Novog Sada. Samo dan kasnije, spisak predloga za razrešenje proširen je i imenima trojice sudija Vrhovnog suda Srbije. U obrazloženju odluke ministar je naveo da je upravo zahvaljujući njima Ilarion 3. avgusta 2007. oslobođen svih optužbi za „bludne radnje sa dečacima“. Navodno, novosadske sudije su odugovlačile proces i nisu preduzele adekvatne procesne radnje tokom zakazivanja ročišta, zbog čega je slučaj zastareo. Odgovornost za zastarevanja postupka stavljena je na dušu i sudijama Vrhovnog suda, koje su odluku o postupku protiv Ilariona donele još u aprilu, da bi u međuvremenu „zaboravile“ da je napišu.

O predlozima ministra pravde trebalo bi da odlučuje Veliko personalno veće Vrhovnog suda, odnosno Visoki savet pravosuđa, ali bez obzira na njihove odluke, moglo bi se reći da je Petrović učinio do sada nezamislivo: konačno je prekinuo ćutanje države o onome što joj se pred nosom događa i o čemu više ne ćuti nijedna država koja drži do sebe. To, istina, neće doprineti da se Ilarion, Pahomije i njima slični odjednom nađu iza rešetaka, ali će svakako pomoći da nadležni konačno shvate da crkva nije virtuelna zajednica bezgrešnih anđela, već institucija koju čine ljudi obavezni pred božjim, ali i ljudskim zakonima. Na nekim drugim mestima, ta činjenica odavno je prihvaćena, iako je i tamo bilo potrebno mnogo vremena.

AMERIČKA BITKA: Iako je pedofilije u crkvi oduvek bilo, prava revolucija u njenom tretmanu dogodila se u januaru 2002. kada je „Boston gloub“ objavio tekst o gresima lokalnog sveštenika Džona Gogana, koji je tokom 30 godina seksualno maltretirao više od stotinu dece. Slučaj nije bio nepoznat, ali ovaj put akcenat je bio na činjenici da je Gogan za „kaznu“ premeštan iz parohije u parohiju. Biskup Bernard Lo, koji ga je tako „kažnjavao“, bio je toliko kritikovan u javnosti, da je u ime iskupljenja predao nadležnima spisak s više od 80 imena sveštenika koji su takođe bili zainteresovani za dečake. Ozbiljna akcija mogla je da počne… Inače, u tom trenutku, Gogan je već bio u zatvoru. Pošto je njegovim žrtvama na ime vansudskih nagodbi platio deset miliona dolara, Vatikan je verovatno izgubio strpljenje, pa ga je 1998. raščinio i dokaze protiv njega predao sudskim organima. Osuđen na desetogodišnju zatvorsku kaznu, Gogan je najpre trpeo zlostavljanje čuvara, da bi ga 2003. ubio zatvorenik koji je u detinjstvu i sam bio zlostavljan.

Kako bilo, američka i svetska javnost počela je burno da reaguje tek 2002, četiri godine pošto je Gogan osuđen, i to ne toliko zbog njegovih postupaka, već pre svega zbog načina na koji je crkva tretirala njegov slučaj: činjenica da jedan sveštenik može decenijama nesmetano da zlostavlja decu, upućivala je na zaključak da takvih neotkrivenih slučajeva ima još mnogo. Do marta 2002, samo dva meseca pošto je kardinal Lo prijavio druge grešnike u crkvi, 55 sveštenika bilo je raščinjeno, suspendovano ili prisiljeno da se penzioniše – u roku od godinu dana, utvrđeno je da je samo u bostonskoj dijecezi bilo 552 slučaja svešteničkog zlostavljanja, a žrtvama je na ime nagodbi isplaćeno čitavih 85 miliona dolara. Istovremeno, više državnih tužilaca zatražilo je od crkve podatke o svim prijavljenim slučajevima svešteničkog zlostavljanja, a čitava stvar rezultirala je brojnim sudskim procesima i svakodnevnim uvećanjem broja žrtava koje su progovorile: nezvanični podaci kažu da je, zaključno s julom 2007, crkva za nagodbe sa žrtvama isplatila čak dve milijarde dolara.

Pojedinačnih prijava i procesa bilo je, naravno, i pre te 2002: neki sveštenici su osuđeni (sveštenik Gilbert Got iz Lujzijane na čak 20 godina zatvorske kazne), neki su se nagodili, ali je većina ipak završavala u centrima specijalizovanim za rehabilitaciju zabludelog sveštenstva. Takođe, crkva se u više navrata oglašavala povodom pedofilije u svojim redovima, a 2001. pastvi se tim povodom, opširnim pismom (na 120 stranica) obratio čak i tadašnji papa Jovan Pavle II. Posle skandala 2002. godine, američki kardinali su na sastanku s papom bili oštro opomenuti na ono što čine, uz upozorenje da je „zlostavljanje koje je izazvalo ovu krizu u svakom pogledu za osudu“ i „užasan čin u božjim očima“.

Sve to ipak bi bilo uzalud, da se nadležni državni organi nisu dosetili i odlučili da crkvene velikodostojnike tretiraju kao ljude, a ne kao božje izaslanike na zemlji. Naime, sve do famozne 2002, zakoni u skoro polovini američkih država dozvoljavali su sveštenstvu da ostane nemo na slučajeve zlostavljanja, tj. da ne prijavljuje ono što su obavezni da prijave svi ostali. Osvešćivanje je usledilo zahvaljujući slučaju Džona Gogana, a sve je više bilo onih koji su bili saglasni s advokatom Džefrijem Andersonom i njegovom tezom da „zlostavljanje neće biti zaustavljeno sve dok sveštenici ne čuju zvuk zatvorskih rešetaka“. Prema nezvaničnim podacima, takvih je u SAD do sada bilo dvadesetak, što je izuzetno malo imajući u vidu broj onih koji su optuženi za zlostavljanje (vidi okvir „Statistika greha“). Ipak, činjenica da ih ipak ima, smatra se velikim uspehom u državi koja je do pre nekoliko godina, baš kao i Srbija, uglavnom ignorisala pedofile u mantijama.

SEKS, KRIMINAL I VATIKAN: Skoro istovremeno kad i u SAD, velika bitka protiv crkvene pedofilije počela je i u Francuskoj, a i tu je bila neophodna pomoć same crkve. Naime, iako je u Francuskoj tu i tamo bilo slučajeva sveštenika optuženih i osuđenih zbog pedofilije, francuska katolička crkva često je bila kritikovana zbog ignorisanja većine takvih dela – poštovalo se, naime, vatikansko uputstvo iz 1962. o obavezi skrivanja slučajeva pedofilije, odnosno pravu crkve da interno rešava problem, kažnjavajući sveštenike po svom nahođenju. Međutim, posle nekoliko uzastopnih prijava pedofilije, na konferenciji francuskih biskupa u novembru 2000, prvi put je javno osuđena sve češća pojava seksualnog zlostavljanja maloletnika, istaknuto je da počinioci moraju da odgovaraju pred civilnim sudovima, kao i da „nijedan biskup ne sme ostati pasivan… a još manje sme prikrivati svoja saznanja“.

Zahvaljujući tome, odnosno dokazima koji su zbog te odluke prikupljeni, već u februaru 2001. na 16 godina zatvora osuđen je Žan-Lik Hekner, mlađi sveštenik koji u periodu od 1992. do 1998. zlostavljao sedmoricu dečaka. Malo potom, sveštenik Rene Bisej osuđen je za silovanje i seksualno zlostavljanje 11 maloletnika na 18 godina zatvora. Ono što je privuklo više pažnje od te dve presude, bila je presuda biskupu Pjeru Pikanu za koga je utvrđeno da je znao za Bisejeve grehe – prvi put u poslednjih 150 godina, visokorangirani predstavnik francuske crkve osuđen je za neko krivično delo. Istina, presuda je podrazumevala samo tromesečnu suspenziju s mesta biskupa, ali se revolucionarnom smatrala činjenica da su na sudu izneseni sadržaji koji su do tada smatrani „profesionalnom tajnom“. Rezultat svega toga jeste dvadesetak sudskih sporova protiv sveštenika optuženih za pedofiliju.

Za razliku od SAD i Francuske, nadležni u drugim državama još su prilično rezervisani spram sveštenstva – čak i u slučajevima smrti žrtava, strože presude teško se donose, a izvođenje dokaza traje godinama. Ipak, ne može se reći da u zatvorima širom sveta nema sveštenika pedofila – u svakoj većoj katoličkoj zemlji, odnosno njenim zatvorima, ima ih po nekoliko. S druge strane, broj prijavljenih slučajeva stalno raste, baš kao i broj žrtava koje otvoreno optužuju ovog ili onog sveštenika.

Što se katoličanstva tiče, jedina evropska „crna rupa“ jeste Italija gde se još poštuju srednjovekovna pravila – Vatikan tu i dalje uživa svojevrsni imunitet, pa se optuženi sveštenici uglavnom ne procesuiraju pred civilnim sudovima. Primera radi, kada je u maju 2007. na državnoj televiziji trebalo da bude prikazan BBC-jev film Seks, kriminal i Vatikan, čitava stvar dobila je političku dimenziju, a posle višednevnog prepucavanja između različitih konzervativnih i liberalnih stranaka, rešeno je da se posle filma predstavnicima crkve ponudi identična minutaža kako bi izneli svoju stranu priče. Ništa čudno, ako se ima u vidu da se BBC bavio upravo pedofilijom, odnosno već pomenutim vatikanskim dokumentom iz 1962. kojim je uspostavljen zavet ćutanja o zlostavljanju dece. Takođe, pažnja je posvećena i tajnom dokumentu koji je 2001. potpisao tadašnji kardinal, a sadašnji papa Jozef Racinger – do 2001, svi slučajevi pedofilije rešavani su unutar pojedinačnih dijeceza, da bi posle Racingerovog pisma biskupi bili obavezni da ih čuvaju u apsolutnoj tajnosti i da ih prijavljuju direktno Vatikanu. Srećom, Italija je za sada jedna od retkih država u kojima nadležni potpuno ignorišu pedofiliju u crkvama. U Hrvatskoj su samo u poslednjih godinu dana zabeležena dva takva slučaja, a svog prvog optuženog sveštenikapedofila ima čak i Slovenija.

Posle svega, postavlja se pitanje da li je moguće da u svim tim državama greše jedino katolički sveštenici. Odgovor je svakako negativan, ali borba protiv slučajeva pedofilije u drugim verskim zajednicama tek predstoji: eksperti čak smatraju da je „manjak“ prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja maloletnika pri crkvama drugih veroispovesti zapravo rezultat prevelikog fokusa na katolike. Oni ipak tvrde da će suočavanje s tim problemom biti znatno lakše, pre svega zbog toga što ostale religije nemaju takvu političku „težinu“ kakvu ima Vatikan.

ĆUTANJE JE ZLATO: Nasuprot katoličkim državama, one pravoslavne daleko su od otvorenog obračuna s pedofilijom u crkvi. Tačnije, na prvi pogled reklo bi se da pedofilije u pravoslavnim hramovima zapravo i nema – poneki slučaj u Grčkoj, dva neslavno završena u Srbiji i to je otprilike to. Međutim, na internet sajtu međunarodne nevladine organizacije koja se bavi zaštitom žrtava zlostavljanja pravoslavnog sveštenstva, navodi se dvadesetak imena optuženih i osuđenih pravoslavnih sveštenika, uglavnom angažovanih u SAD, kao i priličan broj imena sveštenika protiv kojih postoje prijave. To, naravno, dokazuje ono što se zna, ali o čemu se uporno ćuti: da su čestiti pravoslavni sveštenici, kao i njihova katolička braća, skloni „igranju“ s dečacima, ali da u čestitim pravoslavnim državama, kakva je Srbija, nadležni o tome ne govore i da s tim u vezi ne preduzimaju ništa.

Sudeći po američkom ili francuskom primeru, ćutanje nadležnih verovatno je inspirisano ćutanjem same crkve – tamo se, naime, pokazalo da u trenutku kad progovori crkva, na pravi način progovaraju policija i sudovi. S druge strane, na osnovu istih tih primera, jasno je i da ni Srpska pravoslavna crkva neće progovoriti sve dok ne bude prinuđena da oštećenima plaća milionske iznose da bi ćutali, odnosno dok se i u njenim redovima ne otkrije neki Gogan. Ono što u međuvremenu najviše zabrinjava jeste činjenica da nadležni u Srbiji zapravo čine sve da bi poštedeli crkvu, odnosno njene optužene predstavnike. Za razliku od slučajeva u drugim državama, gde su sudovi pošteno radili svoj posao ukoliko su imali adekvatne dokaze, slučaj vladike Pahomija i, posebno, slučaj igumana Ilariona, pokazali su da ni svi dokazi i zakoni ovog sveta ne mogu da pokleknu pred sudijskom odlukom da se u susretu s mantijom zažmuri na oba oka.

Posle trogodišnjeg otezanja i zatezanja, Opštinski sud u Nišu je 2006. vladiku Pahomija oslobodio optužbi, iako je navedeno da „određeni stepen osnovanosti sumnje postoji“. Optužnica protiv Ilariona podignuta je krajem 2001, da bi tek u oktobru 2006. bilo presuđeno da zbog tri slučaja „nedozvoljenih polnih radnji“ bivši iguman odleži deset meseci u zatvoru. Novosadski okružni sud potom je preinačio odluku i odredio mu jednogodišnju zatvorsku kaznu. No, u tom trenutku pravoslavno ćutanje zamenjeno je pravoslavnom domišljatošću: Vrhovni sud u aprilu 2007. Srbije vraća predmet na novo suđenje, do jula ne uspeva da sroči svoju odluku i predmet zastareva. Ilarion je, dakle, slobodan. U međuvremenu, tu je i slučaj mileševskog monaha Makarija koji je zbog prijave da je jednog dečaka hvatao „među noge“ (i da je „kad ga je uhvatio među noge, rekao da je to sasvim normalno, da se opusti i da će mu biti bolje“) 2001. privođen u pribojsku policiju. Čitava priča završena je samo privođenjem, pošto to „hvatanje“ verovatno nije bilo dovoljno čak ni za pristojnu istragu.

Sve do istupa ministra Dušana Petrovića, pedofilija u okviru Srpske pravoslavne crkve bila je zabranjena tema za svakog ko se u ovoj državi o nečemu pita – zaboravljajući na činjenicu da crkva nije država u državi, nadležni su uvek imali preča posla ili „važnije“ probleme. Bez obzira na to kako će o Petrovićevom predlogu odlučiti više sudske instance, činjenica da je neko od zvaničnika uopšte i konačno progovorio, mogla bi se smatrati istorijskim korakom. Naravno, mnogo bi bolje bilo da su se istovremeno ili mnogo ranije oglasili i crkveni oci, inače više nego spremni da komentarišu grehove i kvazigrehove svoje pastve i svih koji žive među tom pastvom. Ipak, od SPC-a tako nešto teško da može da se očekuje: sudeći po svemu što njeni predstavnici rade i izgovaraju, vreme u toj instituciji teče nešto sporije nego u ostatku univerzuma, pa se tu (po slobodnoj proceni) broje poslednje godine XIV veka.

Za žrtve svešteničkog zlostavljanja, pa i za Srbiju kao takvu, sreća je da bar Dušan Petrović ima validan kalendar.