Vojislav Koštunica,
21. septembar 2000, „Vreme“ br. 507
Ovih dana ste često odgovarali na pitanje šta ćete prvo učiniti ako pobedite na izborima. Možete li da predviđate i nešto dugoročnije i kažete kako bi država na čijem ste čelu mogla da izgleda na kraju vašeg prvog mandata.
Mislim da bi to bila država koja bi plovila u mirne vode slobodnih i poštenih izbora, koja bi imala novu i odgovornu skupštinu ozbiljno zabavljenu pitanjem kako da se urede odnosi između Srbije i Crne Gore. To bi mogla biti prava ustavotvorna skupština, ili obična skupština koja bi se bavila novim ustavom. To je ono što vidim. Istovremeno, tu državu vidim i bez svih ovih unutrašnjih napetosti između vlasti i opozicije, kao i napetosti između raznih nacionalnih zajednica, između Srbije i Crne Gore, a i odnosi sa Evropom, svetom i posebno našim susedima počeli bi da se normalizuju. Reči koje pronalazim da bih najpribližnije opisao to stanje u državi na kraju nekog mog kratkog mandata jesu – mir i normalizacija.
Zoran Đinđić,
2. novembar 2000, „Vreme“ broj 513
Milošević je očito izgubio sve poluge vlasti koje je držao. Ostalo mu je, izgleda, još ponešto vlasti po nekim džepovima, ostali su neki restlovi. Može li se od tih restlova sašiti novo odelo?
Ne može. Postoji, naravno, opasnost da pojedini delovi tog režima, uz promenjenu funkciju, nastave da deluju, da se prilagode. Mi sada dolazimo u opasnost da interesne grupe pod firmom raznih političkih organizacija počnu da popunjavaju prazan prostor. I da te interesne grupe budu sastavljene od Miloševićevih ljudi tako što bi čak efikasnije nego ranije zadovoljavale svoje interese pod firmom demokratije. Oni su kao neka hidra razbijeni na 30 delova, ali svaki deo može da funkcioniše autonomno. I to je veliki problem. Zato sam da se apsolutno odmah otvore arhive i dosijei. Na primer, fajl bankarstvo, da vidimo šta se tu dešavalo u poslednjih deset godina, gde je novac otišao. Pa fajl – javna preduzeća, vlada i vladine institucije, privreda, građevinsko zemljište… To je jedini način da pohvatamo najkrupnije ribe. Protiv tih krupnih riba koje mogu sto miliona dolara da negde presele, stave na neki sto i kažu – e, sad ti uradi ovo ili ono, još nemamo zaštitne mehanizme. Nažalost, mi o tome mnogo ne raspravljamo jer se više bavimo sistemskim pitanjima.
…Mislim da ćemo pobediti (na budućim parlamentarnim izborima, prim. nov). Ali onda nam sledi druga faza uspostavljanja novog sistema, i tu očekujemo žestoke političke borbe. Naša kampanja bi u principu trebalo da ima tri elementa. Prvi je objašnjavanje ljudima istine o našem postojećem stanju. Moramo da se pojavimo kao hladni tuš pri čemu će ljudima biti jasno da je bolje da se umiju hladnom vodom. Oni jednostavno moraju da znaju u kakvom nam je stanju zemlja i tu nikakve bajke više ne pomažu. Druga stvar je demontiranje sistema privilegija. Moramo na jednoj strani da postavimo pitanje svačije personalne odgovornosti, počev od Miloševića. Da kažemo da se u zemlji završava period korupcije, mahinacija i jednog neregularnog stanja. Treći deo kampanje je da kažemo – šta posle. Ako se u kampanji budemo disciplinovano držali teme i ne budemo izgubili u raspravama oko podele neke vlasti, a imam utisak da i to počinje polako u DOS-u da provejava, ako kompetentno i jednostavno narodu to izložimo, siguran sam da će DOS pobediti i dobiti više od 60 odsto glasova.
Vojislav Koštunica,
14. decembar 2000, „Vreme“ broj 519
Ubrzo posle narednih izbora nova vlada će, kako je najavljeno, početi sa sveobuhvatnim reformama. Postoji li u DOS–u puna saglasnost oko karaktera, brzine i dubine tih reformi? Ima li podele na zagovornike „šok terapije“ i one koji bi da se ide sporije i opreznije? Čini se da su ljudi iz G17 za radikalnije poteze?
DOS i stranke unutar njega, male ili velike, uz sve uzajamne programske razlike, suočavaju se sa velikom odgovornošću. Dobili smo glasove i za to se biračima moraju polagati računi. I to je nešto što u ovoj vladi kakvu imamo čini bitno različitim pozicije stranaka i eksperata. Eksperti mogu koliko sutra napustiti vladu i za veliki deo javnosti oni će i dalje biti eksperti, možda još i veći nego pre što su ušli u vladu. Oni zapravo tu vrstu odgovornosti nemaju. I naravno, zato se ispoljavaju te razlike u stavovima DOS-a i eksperata. One nisu toliko velike jer postoji nešto što je ipak jače i iznad nas, a to su prilike u kojima živimo i zahtevi i očekivanja javnosti. Tome će morati svi da se prilagode. Ko to ne učini neće moći da igra nikakvu značajniju političku ulogu. A zahtevi javnosti su vrlo jednostavni i ja bih ih formulisao ovako: promene, ali da bi se preživelo, a ne da bi se propalo; promene, ali ne na način neizvodljiv sa stanovišta običnog sveta, problema sa kojima se najveći deo građana suočava. Te šok terapije su potpuno pogrešne i neprimerene u većini slučajeva u postkomunističkim društvima. Ovde je posebno ta terapija neprimerena, ako se pođe od toga da je jugoslovensko društvo imalo ogromnu prednost u odnosu na druga socijalistička društva utoliko što nije imalo toliko centralizovanu privredu i etatizovanu poljoprivredu kao druge zemlje. U poslednjih deset godina mi smo opet prošli i iskušenja sa kojima se druge postkomunističke zemlje nisu suočavale – deset godina sankcija i bombardovanje. Sve se to mora uvažavati i svako ko misli drugačije jednostavno je slep i gluv za stvarnost i muke običnog sveta.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
