Svi vole Šormaza

U nedelji u kojoj je savetnica predsednika izjavila da u Srbiji ima 700.000 gladnih, ministar zdravlja odlučio da upregne kičmu opravljenu u Nemačkoj na čišćenje srpskog blata, ministar trgovine se još jedom zgrozio nad činjenicom da je cena benzina u Srbiji najveća u regionu, a ideja o prodaji Telekoma ozbiljno dovedena u pitanje, glavna medijska zvezda ipak je uspeo da postane – Dragan Šormaz.

Samo u jednom danu, Šormaz je dao intervju većini dnevnih listova, a novinari su temeljno izveštavali o njegovom kretanju po Skupštini – kad je došao, s kim je razgovarao, koliko se vremena zadržao u Predstavničkom domu…

Jedan list bio je posebno ponosan na dostignuće svog paparaca koji je uspeo da otkrije s kim je Šormaz bio na ručku. Svaki detalj o njegovim kontaktima postao je bitan jer bi mogao pomoći u odgonetanju dileme koja je potresla političku scenu Srbije – čije stranačke redove će nekadašnji ugostitelj iz Smedereva ojačati nakon što mu je Demokratska stranka Srbije (DSS) oduzela člansku kartu.

DESNO: Prema prvoj verziji, Šormaz bi svoje intelektualne usluge, energiju i patriotizam mogao ponuditi naprednjacima. Predstavnici Srpske napredne stranke (SNS) su demantovali navode da je ceo aranžman već unapred dogovoren, ali se pokazalo da ipak nisu spremni da zbog mira u „opozicionoj porodici“ ne ispune eventualnu Šormazovu žarku želju da im se pridruži.

Lider naprednjaka Tomislav Nikolić najpre je ocenio da odnos SNS-a sa DSS-om ne može ništa da poremeti, s obzirom na sporazum o saradnji, potpisan sa ciljem raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Zvezdi nedelje je, ipak, uputio i pouku: „Zameriću Šormazu ako pređe u neku stranku iz vlasti, jer sve dok se ne narušava odnos snaga vlasti i opozicije to je u redu“, rekao je Nikolić. U kasnijim intervjuima, Nikolić je ipak uzeo u obzir mogućnost da se Koštunica naljuti, ali je dodao da lideru DSS-a „to ne bi zamerio“. Njegova dodatna tvrdnja – da naprednjaci žele da privuku birače DSS-a, dovela je do „kontranapada“ u vidu izjave portparola DSS-a da je SNS suparnik DSS-u, te da je jedini zajednički cilj dve stranke raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Usledilo je Nikolićevo „spuštanje lopte“ i poziv na novi sastanak na kome bi trebalo da se otklone problemi u komunikaciji stranaka koje imaju sporazum o saradnji. Moguće je da je do izlaska ovog broja „Vremena“ španska serija na koju sve više liče odnosi između naprednjaka i narodnjaka dobila i neki novi nastavak.

Priča o najnovijem otpadniku DSS-a, koji je odlučio da preko medija drži lekciju dugogodišnjem stranačkom šefu, ipak, ima i drugi potencijalni tok. Sam Šormaz je više puta izjavio da je dobio poziv od jedne stranke članice vladajuće koalicije. Već pomenuti paparaci su ga „ulovili“ na ručku sa Draganom Markovićem Palmom, liderom Jedinstvene Srbije, ali obojica su demantovali špekulacije da su razgovarali o mogućem kadrovskom jačanju Markovićeve partije. Iskustvo je, međutim, pokazalo da je saradnja sa vladajućom koalicijom moguća i na drugi način – kao i da je vladajućoj koaliciji takva saradnja ponekad potrebna.

VLAST: Odluka o tome da li će Šormaz zadržati poslanički mandat, ili će uspeti pokušaj DSS-a da aktivira njegovu blanko ostavku i u Skupštinu uvede Dragana Daničića, predsednika stranačke omladine, zavisi od Administrativnog odbora, odnosno od volje vladajuće koalicije. Sudeći po izjavi Nenada Konstantinovića, predsednika Odbora, sve su šanse da Šormaz i dalje uživa u poslaničkim privilegijama. Konstantinović je, naime, rekao da će Odbor razmatrati ostavku Šormaza samo ako je on lično podnese ili ovlasti nekog da to uradi u njegovo ime.

foto: tanjug

Na prilično provokativan način, Šormaz je objasnio da su male šanse da se to desi: poslanik sa velikim koalicionim potencijalom (hoće ga i vlast i opozicija) poručio je da će se mandata odreći samo u slučaju da Koštunica lično poželi da sedne u poslaničku klupu.

Tako je stvorena mogućnost da Šormaz krene putem koji su već trasirali Vladan Batić (takođe nekadašnji član DSS-a, a potom jedan od ljutih Koštuničinih protivnika) i Jovan Damjanović (bivši radikal koji je osnovao novu partiju). Batić je u Skupštinu ušao na zajedničkoj listi sa Liberalno demokratskom partijom (LDP), ali je, nakon ulaska te stranke u Liberalnu internacionalu, napustio prvobitni poslanički klub i postao „slobodnjak“. Isti status – slobodnjaka – ima i Damjanović, kome je Administrativni odbor omogućio da zadrži mandat „jer nije lično podneo ostavku na poslaničku funkciju nakon istupanja iz SRS-a“. Dvojica „slobodnjaka“ već su se oprobali u pomaganju vladajućem bloku u kritičnim situacijama, kao što se desilo u slučaju usvajanja Zakona o informisanju i donošenju budžeta, pa zato logično deluju i procene da bi istu ulogu mogao da odigra i Šormaz.

OSIPANJE: Šta god da odluči čovek kome od 2000, kada je zahvaljujući članskoj karti DSS-a dobio poslanički mandat, ništa u politici te stranke nije bilo neprihvatljivo sve donedavno (prema verziji predstavnika DSS-a, sve do poslednje stranačke Skupštine na kojoj nije dobio nikakvu funkciju) – činjenica je da se nastavlja osipanje partije koja je 2008. izgubila vlast.

„Od 1992. godine do danas gomila ljudi je prošla kroz DSS i svi oni su u pojedinim trenucima bili zagrejani za rad u stranci, a to se uglavnom događalo kada smo bili na vlasti ili kada im se činilo da ćemo biti na vlasti ubrzo“, rekao je Miloš Aligrudić, potpredsednik DSS-a, odgovarajući, u intervjuu „Danasu“, na pitanje o sve brojnijim napuštanjima stranke. Tako je za Radoša Ljušića, koji je prešao u naprednjake, rekao da je u DSS-u „bio privremeno, dok je DSS bio na vlasti“ (Ljušić se, ipak, napuštajući brod koji tone, nije, poput Šormaza, obrušio na Koštunicu, već na njegovog najbližeg saradnika, Aleksandra Nikitovića, zahvaljujući čemu i nije dobio onoliku medijsku pažnju koja je pripala Šormazovim političkim analizama). Aligrudić, koji veruje da je stranka stabilna uprkos odlascima, ima objašnjenje i za demisioniranje Tihomira Arsića (takođe otišao u SNS) za koga kaže da nikad nije ni bio u DSS-u, već je samo voleo da ide na stranačke skupove „i ponešto kaže u toku izborne kampanje, jer mu se ta opcija u tom trenutku dopadala“…

Potpredsednik DSS-a ipak nije pojedinačno tumačio sva napuštanja stranke nakon njenog pada sa vlasti. Još jedan nekadašnji istaknuti DSS-ovac, Dragoljub Kojčić, priklonio se naprednjacima, dok su se neka značajna imena iz vremena Koštuničine vlasti pasivizirala: u javnosti se više, braneći stavove DSS-a, ne oglašavaju Sanda Rašković-Ivić (ambasadorka Srbije u Italiji), Vladeta Janković, Milan Parivodić, Predrag Bubalo… Mediji su beležili i neke kolektivne prelaske članstva na lokalnom nivou, između ostalog i u Srpski pokret obnove.

(NE)LOJALNI PARTNERI: Raskinuta je i ne naročito dugotrajna i prilično neproduktivna saradnja stranke Maje Gojković i DSS-a. Nekadašnja radikalka, sada članica Unije regiona koju je formirao Mlađan Dinkić, iskoristila je priliku da se pohvali kako se politikom bavi na ozbiljan način, te da ne može da zamisli „da neko vodi stranku kao Koštunica“, ali i da se požali da je ponašanje DSS-a na lokalnim izborima, u vreme važenja koalicionog sporazuma sa njenom Narodnom partijom, bilo „krajnje nekorektno“.

Za sada je nejasno opredeljenje Velimira Ilića. Iako priznaje da mu je „trenutno bliži Nikolić“, Ilić nastavlja da uverava javnost da je njegova Nova Srbija i dalje u koaliciji sa Koštunicom, što potvrđuju i zvaničnici DSS-a. Čačaninu je svakako jasno da se za uvođenje dvopartijskog sistema u Srbiji još nisu stekli uslovi (o čemu svedoči, recimo, rezultat Socijalističke partije Srbije na skorijim lokalnim izborima). Zato je sasvim logično da do poslednjeg trenutka razmatra isplativost različitih opcija, kao što su, recimo, pravljenje predizbornog dogovora sa naprednjacima, ili izlazak na izbore sa DSS-om, nakon koga bi bio moguć koalicioni dogovor sa naprednjacima… ali i sa DS-om i partnerima, ukoliko bi njima zatrebali glasovi za formiranje parlamentarne većine.

Pozicija „jezička na vagi“, uostalom, poslednjih godina se već pokazala kao izuzetno isplativa. Nema razloga da se srećnik (mudrac?) koji se na toj poziciji zatekne nakon sledećih izbora „udomi“ lošije od svojih prethodnika. Negde u to vreme biće jasno koliko se Šormaz, dugoročno posmatrano, dobro odlučio između „vrapca u ruci“ i „goluba na grani“.