Svedok-saradnik i kontrola štete

Mora biti da im nije bilo lako, čim je trajalo šest radnih dana… Dejan Milenković Bagzi nije nimalo glup, a Jovan Prijić nije nimalo naivan. Bagzi je svestan da nije ista vrsta svedoka-saradnika kao Čume, Đura Mutavi, Vuk i Škene (mada je i Škene više od običnog svedoka-saradnika, na neki način). Bagzi je, naime, u posedu saznanja koja bi – ako se po njima dalje pažljivo postupa – prevazišla značaj sadašnjih predmeta u Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala beogradskog Okružnog suda. Zašto? Zato što su ti predmeti uglavnom i skoro do kraja rasvetljeni i bez Bagzijeve pomoći i u tom smislu je adv. Rajko Danilović u pravu kad smiruje oduševljenje oko Bagzijeve uloge u njima. Ipak, Dejan Milenković – ako mu se prihvati ponuda da bude svedok-saradnik – može sasvim izvesno da rasvetli čitav niz važnih detalja, karika koje u lancu dokaza nisu ključne, ali su veoma zanimljive iz raznih drugih uglova posmatranja.

NOVO SVETLO: Kao prvo i pre svega: Bagzi Milenković je akter prvog, neuspelog, atentata na premijera Zorana Đinđića, na autoputu kod hale Limes. To znači da on može da kaže sa kime je to planirao, čija je to ideja bila i kako su se stvari odvijale. U javnost su već procurile informacije da je Bagzi rekao kako je atentat na premijera bila ideja Milorada Ulemeka Legije: navodno je Legiju svrbelo to što je na vidiku rasvetljavanje njegove uloge u Ibarskoj magistrali, ubistvu Ivana Stambolića i ostalim zločinima; „haške“ i ostale „patriotske“ priče bile su samo pokriće. Teorija deluje kao veoma verovatna: takvi kao što su Legija i Duća Spasojević ubijaju isključivo iz razloga lične koristi, razloga krajnje banalnih, kao što su krajnje banalni motivi najvećeg broja krivičnih dela. Može se slobodno očekivati da će Bagzi, ako se pojavi pred sudom u svojstvu svedoka-saradnika, detaljno i iznova objasniti incident kod Limesa, sa dosta novih detalja.

Kao drugo, Bagzi će biti u prilici da objasni gde su se Duća Spasojević, Kum Luković i on kretali između 17. i 27. marta 2003. Tih deset dana nedostaju od trenutka kada ih je Saša Pejaković Pele iz JSO-a iskrcao iz auta „negde kod Žarkova“, pošto su pobegli iz Putinaca, pa do trenutka kada su u sukobu s policijom poginuli Duća i Kum, a Bagzi „iskoristio gužvu i pobegao“ (izveštaj Kriminalističke policije s lica mesta; navodno je Bagzi to potvrdio). Njihovo kretanje u tih deset dana moglo bi da baci svetlo na moguće neotkrivene saučesnike, jatake i pomagače i da doprinese daljoj borbi protiv organizovanog kriminala. Osim toga, Bagzi bi morao da zna šta je bilo sa velikom količinom gotovine i dva pištolja „bereta 9000“ koje su oni imali sa sobom, kao i odakle im ta puška koja je nađena na licu mesta.

Kao treće, Bagzi bi morao da objasni gde je bio od 27. marta 2003. do juna 2004, kada ga je grčka policija, postupajući po informacijama naših službi, uhapsila u Solunu. Iz Meljaka je Bagzi nekuda otišao; nekako je stigao u Grčku i to je potrajalo; sa nekakvim pasošem je morao da pređe bar dve granice (najkraći kopneni put); nekakvim parama se izdržavao usput i po Grčkoj; s nekim se u Grčkoj družio (grčka policija u jednom je trenutku nadzirala 160 različitih Bagzijevih kontakata tamo); nešto je u Grčkoj i radio, nešto veoma zanimljivo za Interpol i našu policiju. Konačno, kada je krenuo u naš konzulat u Solunu, bio je bez ikakvih dokumenata, ali pun para; šta je i s kim namerio da uradi u tom konzulatu? Zašto nije poneo dokumenta? Zato što je imao dogovor da tamo kupi nova? Znajući reputaciju tog konzulata i konzula-žerana (consul–gerant; privremeni konzul, nepotvrđen u Skupštini SCG; imenuje ga ministar do potvrde), biće da je tako bilo. Pošto je Grčka jedna od važnih stanica na putu heroina ka Zapadnoj Evropi; pošto je heroin bio glavni posao Dućin i Legijin – Bagzijev boravak i kontakti u Grčkoj od velikog su značaja za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala u ovom delu Evrope.

Kao četvrto, Dejan Milenković bio je svedok i saučesnik u čitavom nizu ubistava, otmica i drugih teških krivičnih dela Zemunskog klana. Neki od tih zločina sadržani su u optužnici protiv Zemunaca i JSO-a po predmetu „Zemunski klan“, ali neki nisu odmakli dalje od neuspešne istrage. Izgleda da je Dejan Milenković u posedu informacija o nekim teškim krivičnim delima upravo te vrste. Tu su se u onom izvesnom delu javnosti pojavili i prvi znaci nervoze…

SUŠTINA STVARI:Očigledno sinhronizovano i očigledno se oslanjajući na podatke iz istog izvora, izvesni mediji počeli su da svode opseg budućeg mogućeg svedočenja Bagzija Milenkovića u okvire nekome prihvatljive. Čim se pojavila vest da se Bagzi kandidovao za svedoka-saradnika, krenula je priča o tome kako, eto, on ima detalje o „četiri-pet“ ubistava, ali ni o jednom „sa političkom pozadinom“, bože sačuvaj. Reč je, očigledno, o pokušaju kontrole moguće štete koja bi mogla nastati kad Bagzijevo svedočenje, ako ga bude, procuri u javnost – kao što su i ostali iskazi svedoka-saradnika procurili. Neke su novine, međutim, smatrale za shodno da istaknu kako, eto, Bagzi, nasuprot očekivanjima čaršije, nije pomenuo ni Čedu, ni Bebu.

Tu dolazimo do te suštinske razlike između Bagzija i drugih svedoka-saradnika: Bagzi očigledno zna nešto izvan postojećih predmeta u Specijalnom sudu, nešto politički potencijalno eksplozivno i delikatno. Da je tako bilo je sasvim jasno u septembru 2004. kada je „Vreme“ došlo do junskih razgovora između Bagzija Milenkovića i njegovog tadašnjeg advokata Biljane Kajganić (videti „Vreme“ od 9. septembra 2004). Po podacima do kojih je „Vreme“ došlo, Bagzi Milenković je Jovanu Prijiću pričao o mnogo većem broju ubistava od četiri-pet; po nekim izvorima čak 22; po drugim 14-15. I to ne bi bio problem da Bagzi nije Prijiću pomenuo ključno ime: Momir Gavrilović Gavra. E, tu smo sada na suštini stvari: na partijskoj liniji i doktrini DSS-a – da je Gavra ubijen po nalogu Zorana Đinđića. To su Koštunici govorili njegovi „savetnici“ sve dok nisu dobili u ruke MUP i BIA; posle je ispalo da nisu u stanju da dokažu ni to sa Gavrom, ni da je Koštunica bio prisluškivan, ni da su hteli da ga hapse u Sablji. I šta ćemo sad?

Trebalo je po svaku cenu nešto izvesti, pa je još u junu 2004. Bagziju ponuđeno da kaže da su Gavru ubili Čume i taj neki Teča, a za račun DOS-a. Bagzi je to odbio, uprkos argumentaciji Biljane Kajganić, koja je, jadna, verovala da to niko ne sluša. Ispalo je da slušaju organi vlasti, a po propisnom sudskom nalogu… Sada Biljana Kajganić treba da se odluči oko nekoliko stvari: pre svega, da li je „Vreme“ izmislilo taj razgovor ili ko ga je izmislio – BIA, UBPOK ili Specijalno tužilaštvo? Gđa Kajganić, naime, tvrdi da je sve to „monstruozno podmetanje“; istovremeno, ta ista gđa Kajganić tvrdi da je reč o „razgovoru klijenta i advokata, prema zakonu ti razgovori su zakonom zaštićeni i ne mogu biti predmet interesovanja specijalnog tužioca“ („Kurir“ od 11. jula 2005, str. 5). Bilo bi dobro kada bi se gđa Kajganić već jednom odlučila: da li je tog razgovora bilo ili nije bilo; pa, ako ga je bilo, da li je on zaštićen privilegijom profesionalne tajne? A ako ga nije bilo, čemu onda potezanje profesionalne tajne? Uzgred: ako advokat telefonom nagovara klijenta da počini krivično delo – e, onda to nikako nije zaštićeno profesionalnom tajnom. Policija je slušala Bagzija, a ne Biljanu Kajganić; ona je upala u tu operaciju samoinicijativno, sa svojom ili nečijom idejom da Bagzi optuži one za koje sam kaže da nisu krivi. Sada gđa Kajganić tvrdi da je reč o „zaveri“ iz političkih razloga da se ona uništi; kaže da je Bagzi, jadan, zloupotrebljen, a ona mu je „život spasla u dva navrata“; ko biva Bagzi je „primoran“ da kaže ono što govori Prijiću, a da se „preko Bagzijevih leđa brane“ svi: BIA, UBPOK, Specijalno tužilaštvo i pisac ovih redova; samo ne kaže od čega se mi to branimo… Desilo se da je Treći opštinski sud odbacio krivičnu tužbu Biljane Kajganić protiv ovog autora, a za krivično delo klevete, ali je prihvatio parnicu za naknadu nematerijalne štete. Na raspravi je gđa Kajganić tvrdila kako je sve ovo samo deo opšteg političkog progona protiv nje, pa je navela i da je na pravdi boga otpuštena sa mesta generalnog sekretara Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove, još 2000. godine. Provera je pokazala da je otpuštena zato što je raspisala konkurs za nabavku kompjuterske opreme skrojen tačno po meri jednog ponuđača, a iza leđa tada odsutnog ministra. Ona je otpuštena, a konkurs ponovljen. Gđa Kajganić osetila je potrebu da, tragom gen. Miroslava Miloševića, načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, kaže i kako je, eto, jadan Bagzi primoran da podrži „tanku optužnicu“ protiv Đinđićevih ubica…

NERVOZA MEĐU KROKODILIMA: Ali, proces protiv ovog autora sada je najmanja briga gđe Kajganić. Pošto je Bagzi Milenković Specijalnom tužilaštvu potvrdio autentičnost razgovora koji je „Vreme“ objavilo 9. septembra, gđa Kajganić ima dva izlaza iz svoje delikatne situacije: da i dalje tvrdi kako je taj razgovor „monstruozno podmetanje“ BIA, UBPOK-a, Specijalnog tužilaštva i „Vremena“ – ili da tvrdi kako je zaista postigla dogovor sa ministrom Jočićem i direktorom BIA Bulatovićem da Bagziju obezbedi status svedoka-saradnika ako on zauzvrat optuži Čumeta i Teču da su ubili Gavru za račun DOS-a. Bagzi, međutim, kako saznajemo, kaže da su Gavru ubili neki drugi i za račun nekog drugog, a po nalogu nekog trećeg. Kaže on i još razne druge stvari, ali o tome kad dođe vreme. Bagzijevi advokati, sve do sadašnjeg Ljubiše Radojčića, nisu imali sreće: Biljani Kajganić je, kad je bruka pukla, Jasna Milenković, Bagzijeva supruga, otkazala punomoć i još je tuži Advokatskoj komori zbog naplaćenih 126.000 evra koje je joj je gđa Kajganić izvukla, a bez ikakvih rezultata u odbrani (naprotiv); naredni advokat Aleksandar Đorđević nije hteo da prepusti spis adv. Radojčiću i otimao se dok je mogao; ispalo je da je reč o onom Aleksandru Đorđeviću koji je bio telohranitelj Mire Marković, pa je dogurao do načelnika VI Uprave (obezbeđenje lica i objekata) i koji je sa Goranom Matićem (i Zoranom Mangotićem) pravio julsku državnu bezbednost za Mirin račun (videti: Dušan Mihajlović, „Povlenske magle i vidici“, II tom, str. 80). Advokat Ljubiša Radojčić, na svu svoju i Bagzijevu sreću, ponaša se krajnje razumno i profesionalno. Gđa Kajganić, međutim, sada je sama na svetu: teško da će bilo ko od državnih funkcionera koje ona u telefonskom razgovoru s Bagzijem pominje potvrditi njenu verziju.

Sada je, dakle, jasnija nervoza koja je nastala među „krokodilima“ (Bagzi u prvom iskazu na sudu) kad je bara krenula da presušuje: treba sada kontrolisati štetu koja bi mogla nastati ako i kada Bagzi progovori. A Bagzi će progovoriti pre ili kasnije, kao svedok-saradnik ili optuženi ili osuđenik – ako ga neko pre toga na definitivan način na spreči. Sada veće sudije Kljajevića treba da pročita Bagzijeve iskaze (što je poveliki posao) i da odluči prihvata li Milenkovića kao svedoka-saradnika; ako ga prihvati, onda je samo tehničko pitanje hoće li ga izvesti na pult za svedoke odmah ili kasnije, s obzirom na red vožnje Specijalnog suda; moguće je da Bagzi da svoj iskaz svedoka-saradnika i krajem septembra. Sva je prilika, takođe, i da će Bagzijevo svedočenje biti zatvoreno za javnost, kao i drugih svedoka-saradnika.

A šta ćemo sa stvarnim ubicama Momira Gavrilovića Gavre i sa naručiocima tog zločina? Odgovor na to pitanje biće u rukama Specijalnog tužilaštva, ako je Dejan Milenković Bagzi o tom zločinu dao uverljive i proverljive podatke.