Aleksandar Vučić je operacijom Savamala dugoročno definisao svoj beskompromisni politički put, koji svoj zenit doživljava danas. Toksična i konfliktna retorika, medijska kontrola, nesamokritičnost, bahatost, isključivost, praćeni ogromnom količinom straha i udvorištva jasni su obrisi autoritarnosti i jednoumlja. Ti metodi i maniri su učinkoviti za vođu i njegovu partiju, ali su neizdrživi građanima Srbije.
SAVAMALA – NOVI POLITIČKI PUTOKAZ
Otkud igra na pokeraški blef „sve ili ništa“, koji se uobičava kada nemate ništa a želite sve? Rizik je na prvi pogled suprotan Vučićevoj poziciji legalno izabranog predsednika sa apsolutnom vlašću i opozicijom koja je opasna kao čivava na sedativima.
Vučić je, odobrivši Savamalu, uspostavio nova pravila igre i podvukao nove crvene linije naprednjačke vlasti, koje se neprestano podebljavaju. Sebi je tada projektovao večnu vlast, utemeljenu na autokratiji.
O opciji „ništa“ nije razmišljao, kao ni mnogi pre njega. Da je „ništa“ mogući epilog, nije ni Gorica Gajević skrenula pažnju Slobodanu Miloševiću, ni Srđan Šaper Borisu Tadiću. Možda je trebalo da Vučić Maksa Vebera zameni Ničeom, on je ponešto pisao o moći.
Teoretičar Džon Miršajmer metaforički je relacije u međunarodnim odnosima adaptirao kroz priču o čekiću i ekseru, nadovezujući se na Marka Tvena. Čekić, kao sinonim političke moći, može ekser zakucati na dva načina: onoliko koliko je potrebno i koliko je moguće. Znamo koji je Vučićev izbor.
KRAJ FLERTA SA INTELEKTUALCIMA
Usledio je i kraj flerta sa intelektualcima „kruga dvojke“ koje je, vođen potrebom da ga svi vole, godinama očajnički želeo. Koliko očajnički? Dovoljno da prigrli najgore đake prethodne vlasti, po sistemu „daj šta daš“. Vesić, Mali, Trivanka, Krle, roker i štreber DSS-a Bakarec i Mladenović, te 90 odsto aparature Mlađana Dinkića za koje nikada niste čuli, pod šinjelom nove političke mame Zorane Mihajlović.
BRAĆA U NARUČJU
Odbacivši ljutito „elitu“, na način svojstven nezrelim srednjoškolcima kojima devojka odbije poziv na sladoled, Vučić se ponovo obraća isključivo svojim privremeno zapostavljenim drugovima iz rovova, grli ih, uz pokoju mangupsku kragnu. Vojnici ne čitaju protestantsku etiku, ne vladaju konverzacijskim ruskim, a još manje razlikuju dobar francuski „Pomerol“ od „Medoka“. Oni nisu idealni špalir za Johanesa Hana i svetske državnike, Doing lista im je kao Morzeova azbuka.
Za vojnike SNS-a nema mesta u tehnokratskim kancelarijama Ane Brnabić, ali ih ima svuda po Vučićevim Potemkinovim selima modernosti Srbije.
Završavaju poslove i bez njih bi se piramida vlasti brzo srušila. Ovi partijski gerilci koji seju strah po srpskim gradovima, varošicama, opštinama, održavaju stranku na izbornih 60%. Njihova dirljiva ljubav uhvaćena TV kamerama na mitinzima „Budućnost Srbije“ nije ipak oročena prijateljstvom i uzajamnim poverenjem, već surovim interesom. Trajaće dok traje mandat. Previše je Aleksandar inteligentan i obrazovan da to ne zna.
SVE ILI NIŠTA
Sam je stvorio Jutku, Babića, Gašića, Radojičića, Dragoljuba Simonovića, i druge znane i neznane kabadahije, baje iz džipova, kriminalnih krugova, građevince, kumove. „Dete je poraslo i osamostalilo se“, reče Tomislav Nikolić. Sve ih je teže kontrolisati u pubertetu vlasti jer se tata bavi važnijim stvarima. Deca sve češće greše. Ukoliko jedno pusti da ode niz vodi, sva će se vode uplašiti, a kamo onda lojalnost? Zato ih brani.
Jutka i Simonović su pali, ali ne kao seksualni napasnik i potencijalni ubica, već kao „žrtve medijske torture“. Bata Gašić, nakon turobne epizode sa klečanjem, nagrađen je za jednogodišnje strpljenje – pozicijom šefa BIA, na koju se u ozbiljnim državama dolazi višedecenijskim angažmanom u struci.
Pošto, kaže, „nije vozio automobil“, Zoran Babić otišao je na kiparsko sunce umesto da izjavi saučešće samohranom udovcu Stanike Gligorijević, Velimiru, koji je poslednjom crkavicom platio autopsiju i šlepovanje automobila svoje ubijene supruge.
Niko ne sme da takne nelegalno podignut objekat na Kopaoniku, koji se povezuje sa nekim neformalnim bogovima Kosova, dok se njihova imena kroz šapat spominju ne samo tamo, već i u ostatku Srbije.
Nebojša Stefanović je i dalje ministar policije, dok se u Beogradu svakodnevno dešavaju ubistva. Osumnjičeni za teška krivična dela oslobađaju se uz kauciju kao da su ukrali limenku koka-kole, dok se protestanti hapse i procesuiraju ekspeditivno. Za to vreme, njegov otac spominje se u kontekstu malverzacija u vezi sa hotelom „Šumadija“.
To je taj talog mučnine i agonije u kome živimo, koji ljude neprestano primorava da preispituju ostanak u Srbiji. Ništa nije strašno dok ne postane lično, zar ne? Nama Srbima solidarnost nikada nije bila jača strana, ali smo je uvek od drugih očekivali. Sve dok neko Vaš, ne daj bože, prođe kao Stanika, dok vaša devojka ne bude Marija Lukić, i dok neki zalutali metak ili automobil pri brzini od 200km/h ili Molotovljev koktel ne zaluta pod drugim vektorskim uglom.
Njihov sistem se pokazao savršenim za organizaciono-vaspitnu partijsku hijerarhiju, ali je postao destruktivan za sve ostale, posebno za demokratiju. A kada se zavrnu slavine sa licemernog Zapada, kojeg sve ovo nimalo ne zanima, ta struktura biće sve slabija.
Partijski aparat se odavno odmetnuo od naroda, izigravajući rimske patricije, umesto da bude uslužna služba koja od nas treperi. U igri na „sve ili ništa“ vlast jasno zna šta je njihovo ništa, zato i igra po ovakvim pravilima. Znamo li mi obični građani? Koja je donja granica tog „ništa“ u koje svaki dan zurimo i trpimo ga?
Autor je urednik magazina „Vitraž“
