foto: tanjug / zoran žestić
U društvenom kontekstu koji svakodnevno boje nesumnjivo diktatorski maniri predsednika Aleksandra Vučića, sve više raspolućena Srbija na zagovornike i protivnike dijaloga, na zagovornike i protivnike bojkota, vidi za sada jedino vruću jesen
U vreme kada je letnja fijesta praktično svuda u svetu na vrhuncu, sred avgustovskih najvrelijih dana, u Srbiji se i dalje odigrava večito sudbonosni izborno-politički program, dok izraz „brčkanje u moru“ služi samo za jetko i zlurado obračunavanje vlasti sa opozicijom. Gorući dani protekle nedelje zvanično su počeli u petak, dan kada su se naveliko iščekivali utisci, kako i nalaže pravilo Čatam hausa, sa druge runde dijaloga o izbornim uslovima između vlasti i opozicije. Sudbonosne odluke nisu donete, najavljen je nastavak pregovora, a u javnost je prenesen utisak o konstruktivnijoj atmosferi između dva suprotstavljena tabora nego što je to bilo tokom prve runde razgovora.
U subotu su se događaji ubrzali pošto su izbili incidenti na redovnim protestnim okupljanjima u Beogradu. U sukobu između obezbeđenja zgrade Predsedništva i demonstranata povređen je demonstrant i podignut nivo adrenalina – od opozicije se traži hitan prekid daljih pregovora sa vlašću, bojkot izbora, pa i ustanak (naravno, sve na društvenim mrežama, ali tu i leži deo javnog mnjenja).
Odmah sutradan, u nedelju, predsednik države obratio se javnosti.
Udarni, jednosatni termin koji je odabrao na nacionalnoj frekvenciji, naravno, iskoristio je i za svoje masovne narodne „blagovesti“. Ipak, u najglasnijem i često ponavljanom refrenu upadljivo je stajalo to kako će posle ovog incidenta sa demonstrantima u obezbeđenju Predsedništva ubuduće biti samo žene i devojke. Žene, naravno, obučene za taj posao. Žene i devojke, kaže predsednik Vučić, pa da sad vidimo demonstrante, hoće li i na žene nasrnuti? Od građanskih protesta koji mesecima uporno traju i očito iritiraju predsednika, smicalica u vezi sa „fizičkim obračunom“, pa još sa ženama isturenim u prvi plan, jeste jedino što je predsednika tim povodom zaintrigiralo. Demonstranti su u njegovom govoru „lažovi“, degradirani na nivo uličnih nevaljalaca. Predsednik im je bacio rukavicu u lice i poručio da će im u inat dati još širi prostor za njihove mangupluke, da će i presedan napraviti i ukloniti ograde ispred Predsedništva kako bi mogli slobodno da priđu zgradi, da će moći i prozore da razbijaju ako žele, ali u zgradu neće moći da uđu, jer „kućni red“ se poštovati mora.
Značajan prostor u svom govoru predsednik je ostavio i za svoja redovna predizborna obećanja i najavu novih velikih investicija za kanalizaciju, vantelesnu oplodnju, nove železnice i nove puteve, a za pažljive prebirače njegovih govora, ovoga puta sa ciljnom grupom smeštenom u Zapadnoj Srbiji. Pominjući Užice i poimence sva sela koja će jednoga dana biti povezana auto-putem i imati novu fabriku, Vučić je ovoga puta „podigao“ Zapadnu Srbiju na noge. Opoziciji je dobacio da će im dati sve što traže, ako treba i sami da urede biračke spiskove po svojoj želji, daće im i novac za kampanju, ali šta im sve to vredi kad, kako on često voli da kaže, ta ista opozicija pobediti nikad neće.
GDE JE TU DIJALOG?
Višegodišnje iskustvo u vladavini Aleksandra Vučića dosad je pokazivalo da se dijalog u Srbiji uvek završi kao puka forma. Samo godinu dana nakon pokretanja unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, u stručnoj javnosti se postavljalo pitanje da li je on uopšte postojao pošto nikakvi zaključci nisu proistekli iz njega. Tada se moglo čuti i mišljenje da reč dijalog više ne bi ni trebalo da se upotrebljava jer to što se pod njim podrazumeva pouzdano ne vodi ničemu.
S druge strane gledano, započeti dijalog između vlasti i opozicije o predstojećim izborima i postizanju fer izbornih uslova može se smatrati uspehom iako još uvek sasvim formalnim. „Dijalog je naš uspeh“, rečeno je i na protestu „1 od 5 miliona“ održanom nekoliko dana pošto je na Fakultetu političkih nauka započeo panel o izbornim uslovima između predstavnika vlasti i opozicije, uz posredstvo civilnog sektora. „To je dokaz da naša šetnja svake subote nije uzaludna, to je dokaz da popuštaju pod pritiskom i da su svesni da nam ne pada na pamet da odustanemo“.
Na prvom panelu nije bilo očekivanih pregovora vlasti i opozicije, već je, kako je rečeno, opozicioni blok izneo svoje zahteve u skladu sa zaključcima Stručnog tima antivladinih protesta „‚1 od 5 miliona“. Reč je o 42 preporuke u oblastima medija i izbornog procesa, koje bi naredne izbore, kako se smatra, učinile fer, slobodnim i poštenim.
Već posle te prve runde dijaloga, predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas obavestio je Milana Antonijevića i Fondaciju za otvoreno društvo, organizatore okruglog stola o izbornim uslovima na FPN-u, da on lično, kao i SSP, neće učestvovati na narednim sastancima ukoliko ne budu otvoreni za javnost. „Prihvatio sam da sedim sa ljudima koji su me stotine i hiljade puta optužili da sam kriminalac, lopov, fašista, nasilnik“, rekao je tom prilikom Đilas, „sa ljudima koji svakog dana učestvuju u hajci na mene, zbog čega posledice trpim ne samo ja, već i moja deca i prijatelji. Prešao sam preko toga što niste obavestili javnost o skupu koji se održava na fakultetu i na kome učestvuje pedesetak ljudi, te je veliki deo javnosti zaključio da je u pitanju tajni skup na kome je opozicija odustala od zahteva definisanih tokom osmomesečnih građanskih protesta“.
Nakon druge runde dijaloga, gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović, u ime Saveza za Srbiju, rekao je da će Savez bojkotovati izbore ukoliko oni ne budu slobodni. Izneo je i tri konkretna predloga opozicije: hitna smena svih članova REM-a i izbor novih članova, saglasnost oko novih članova RIK-a i smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i članova odbora.
Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija, takođe učesnik dijaloga, ocenio je da ima vremena za popravku uslova za izbore: „Ako govorimo o izbornim uslovima, treba da govorimo o propisima i njihovoj primeni. Ako je vlast spremna da nešto menja, trebalo bi da promeni zakone. (…) Svi drugi razgovori o tome da neko nešto prihvata ili ne prihvata su neozbiljni dok ne bude načisto da li postoji spremnost da se zakoni menjaju, dopunjuju“.
Nasuprot opoziciji koja je aktivni učesnik dijaloga i koja pokušava da pre eventualne odluke o bojkotu iscedi sve mogućnosti koje on nudi, nalaze se analitičari, stručnjaci i deo javnosti koji dijalogu sa vlašću ne daju nikakvu šansu. Sociološkinja Vesna Pešić je u intervjuu „Danasu“ izjavila kako je dijalog o izbornim uslovima vlasti i opozicije obmana naprosto zato što u Srbiji već postoji izborno zakonodavstvo, ali se ono ne poštuje i ne primenjuje.
„Ništa od zahteva se neće ispuniti“, naglasila je Vesna Pešić. „Dok je na vlasti Aleksandar Vučić, nema i neće biti fer izbora, jer u diktaturi slobodnih izbora nema. Očekivati da će on da odustane od kršenja zakona, izbornog ‘mešetarenja’ i već uvežbanih metoda ‘nepobedivosti’ naivno je i pomisliti“.
I jedni i drugi se slažu („iz aviona se vidi“) da je do dijaloga vlasti i opozicije došlo na inicijativu spoljašnjih faktora, sve zarad postizanja sporazuma sa Kosovom. Bojkot izbora jednog dela opozicije nikome ne bi odgovarao, ni stranom faktoru ni Aleksandru Vučiću, pa bi bojkot za njega, kaže Vesna Pešić, predstavljao „moralni šamar“.
U društvenom kontekstu koji svakodnevno boje nesumnjivo diktatorski maniri predsednika Aleksandra Vučića, sve više raspolućena Srbija na zagovornike i protivnike dijaloga, na zagovornike i protivnike bojkota, na zagovornike i protivnike uvažavanja međunarodnog faktora, kivna ujedno i na vlast i na opoziciju, za sada jedino pred sobom vidi neku novu, vruću jesen. Tenzije među neistomišljenicima na svim stranama nesumnjivo rastu, a „vruća jesen“ ovoga puta nimalo ne liči na ispraznu frazu kojom se maše svakog leta. Ako ništa drugo, ono zato što konačna odluka o izborima mora pasti, samo je pitanje kada i na koju stranu.
„Primetimo i to da vlast nikad ne izlazi iz izborne kampanje, dok je jedina tema opozicije bojkot“
Prilično sam razočaran razvojem situacije, zato što se ovde ne radi ni o kakvim promenama. Mene su uvek interesovale dominantno promene, sistem u kome imate jednak pristup medijima, jednak pristup novcu, ili da mi birači imamo barem onoliko uticaja na to kako će izgledati poslaničke liste koliko i vrhovi partija. Ovde, dakle, nema reformi, nema promena Zakona o finansiranju političkih stranaka, kao što nema ni toga da se uvode nove institucije koje kontrolišu i prate izbore ili da se stare, kao REM ili Agencija za borbu protiv korupcije, menjaju i drugačije definišu. Nema, dakle, priče o profesionalnim izbornim komisijama i administraciji. Kao što je nema ni o tome da imamo neku vrstu personalnog proporcionalnog izbornog sistema gde birate osobu sa imenom, prezimenom i biografijom. Ništa se od toga ne dira. I zbog toga je moj entuzijazam jako, jako pao.
Očito je da se ovde radi o taktičkoj igri i jedne i druge strane, o tome koliko će one izvući pred stavom međunarodne zajednice, pre svega Amerikanaca, kako bi se naredni koraci poput sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine ili načelni dalji činovi izveli u prihvatljivoj demokratskoj formi. Prihvatljiva demokratska forma očito nisu izbori koje bi značajan deo opozicije bojkotovao, kao i dobar deo građana, što je još važnije. Interes da ne odbiju ovu vrstu Čatam haus pravila koja organizuju nevladine organizacije i fakultet s rejtingom imaju i jedna i druga strana. Koliko je iskrena svaka strana u tome, to je veliko pitanje, to je stvar taktike. To je stvar toga koliko će vlast izmanipulisati tim pregovorima, a koliko će se nejedinstvena, fragmentirana i s različitim motivima opozicija držati dosledno.
Primetimo i to da vlast nikad ne izlazi iz izborne kampanje, dok je jedina tema opozicije bojkot. U opoziciji se nisu dogovorili da istovremeno, iako će najverovatnije bojkotovati izbore, imaju i paralelnu izbornu kampanju i da govore o izbornim temama, kao što su, na primer, radno i socijalno zakonodavstvo. Bojkot je ujedno i ogroman rizik zato što on uvek otvara prostor za marginalne grupe koje u regularnim okolnostima nikad ne bi mogle da dođu do parlamenta. Procena o uspešnosti bojkota takođe je veoma velika stvar, pri čemu nikad nemate garanciju da će uspeti.
Za sada, vlast kupuje vreme i taktički čeka opoziciju na greškama. Opozicija se opet previše čvrsto vezuje za rokove, pa kaže – ako ne bude ništa do kraja septembra, mi ćemo u bojkot. A on će taktizirati do kraja septembra tako da i ne bude ničega. Dijalog ove vrste je stvar umeća, igre, ali za to vreme život u Srbiji polako staje i svi se bave samo tom temom.
Dijalog je svakako nužno voditi, on vodi do kakve-takve normalizacije, jer kad s nekim razgovarate u toj formi, onda ipak morate manje da ga vređate. Morate da smanjite taj politički primitivizam i bahatluk, u kome mi sada živimo, taj jezik ulice jer predstavnici građana se gore ponašaju nego obični građani. Dijalog se nužno mora voditi, njega uslovljavaju strani faktori kojima se ne može reći ne, on će se završiti u korist onoga ko bude veštiji taktičar. Vučić za sada otvara marginalnije teme koje njemu odgovaraju, koje uslovno rečeno manje koštaju, a opozicija treba jasno da definiše minimum minimuma i da se bavi golom pragmatikom koja će izbore učiniti normalnim. Istovremeno, ona treba da pokuša da pokaže kako ima šta da ponudi baveći se i drugim velikim temama. A ovaj dijalog je svakako velika igra živaca u kojoj se moraju pokazati i taktička veština i izdržljivost.
Današnja vlast i današnja opozicija imaju pred sobom iskustvo one druge strane. Ali,
kod nas se uvek počinje od slova A i tu pomoći nema jer se u nas ne uči ni na greškama
Sadašnje predizborno stanje stvari obeležavaju bahato predizborno iživljavanje naprednjaka bez ikakvog smisla u sferi kolike-tolike političke normalnosti, na jednoj strani i na drugoj strani, predizborno nemoćna i nesposobna, opsednuta Vučićem, ćepenački „organizovana“ opozicija koja stalno iščekuje boga iz mašine (deus ex machina) koji se iznenada pojavljuje i opozicijske partije postavlja na vladalački tron.
Slobodni i pošteni izbori su stari srpski san. Tačnije rečeno, o tome sanjaju sve partije svake opozicije sve dok ne dođu na vlast uprkos neslobodnim i nepoštenim izborima, a dok su na vlasti, nastoje da očuvaju dotadašnji stepen slobode i poštenja, a bogme i da sledeće izbore učine manje slobodnim i manje poštenim.
Da li postojeći zakonski okvir omogućava slobodne i poštene izbore? U velikoj meri odgovor je negativan. Da li je na dosadašnjim izborima vladajuća partija poštovala zakonski okvir u kojima su se dešavale izborne radnje? U velikoj meri izbori su bili nelegalni i nelegitimni. Da li se treba boriti za legalne i legitimne izbore? Naravno da treba. Da li je bojkot izbora od strane opozicionih partija primereni put da se dođe do legalnih i legitimnih izbora? Može da bude, ali je malo verovatno. Otuda nije baš primereno da se cela igra stavi na jednu kartu. Ako je opozicionim partijama stalo do izbornog uspeha, neophodno je da čini sve kako bi dobili izbore i u izbornim uslovima koji nisu legalni i nisu legitimni. No, opozicione partije to ne čine ili to slabo rade ili je baš nevidljivo to što rade. A da je moguće dobiti dovoljno glasova birača i u uslovima nelegalnih i nelegitimnih izbora, svedoče im Aleksandar Vučić i naprednjaci.
Ukratko, dovoljan broj glasova, a pogotovu izborna pobeda, u Srbiji se ne osvaja samo sedenjem u foteljama i stajanjem ispred kamera i slikanjem za prve strane čitanih novina. U Srbiji, pokazuje to svaka dublja analiza uspešnih izbornih kampanja, uspeli su oni koji su išli od čoveka do čoveka ili onomad „od vrata do vrata“. U tom predizbornom poslu zastrašuju birače oni koji imaju čime da zaplaše, a razgovaraju i objašnjavaju oni koji znaju to da rade i imaju dovoljno aktivista koji znaju da razgovaraju i umeju da objasne (mislim na neposrednu komunikaciju, a ne onu preko interneta koja je samo prividno neposredna).
Da li bi opozicija dobila izbore za Skupštinu Srbije ili predsedničke izbore kada bi imala medije u svojim rukama onako kako i koliko ih imaju naprednjaci? Moguće, ali je malo verovatno. Da li bi naprednjački kartel izgubio pomenute izbore kada ne bi imao medije u svojim rukama onoliko i onako kako ih sada ima? Moguće, ali je malo verovatno. Drukčije je sa lokalnim izborima.
Na opštem nivou izbora biračka opredeljenja su gotovo potpuno posredovana s obzirom da birači nemaju neposredno iskustvo koje bi im svedočilo o verodostojnosti izborne ponude. U datom trenutku na ta opredeljenja utiče partijska identifikacija, medijska prezentacija i, u našim uslovima, imidž kandidata posredovan izbornim agitatorima. U osnovi dominiraju „emocionalni“ argumenti, odnosno razlozi za izbornu orijentaciju. „Zavodnik“ generiše ljubav „zavedenih“; „zavedeni“ se zaljubljuju u „zavodnika“ i tu je racionalna argumentacija od malog značaja. Ova vrsta „ljubavi“ omogućava zavodniku da kontroliše percipiranu stvarnost (a ne stvarnost kao takvu).
Manipulacija biračkim telom se zasniva na proizvodnji nemoći da se razlikuje istina od laži, stvarnost od nade da će biti bolje, da se razlikuju oni koji su kreatori bedne sadašnjosti od onih kojima se ta uloga pripisuje…
Na lokalnom nivou manipulacija je teža jer se rad, prividni rad i nerad vlasti neposredno opaža i tu posrednici u kreiranju „izbornih slika sadašnjosti i budućnosti“ imaju znatno težu ulogu jer biračima treba da dokažu da su ćoravi jer vide nešto što ne postoji. Nije lako ljude ubediti da je loša lokalna vlast u stvari dobra lokalna vlast, da nema korupcije i podmićivanja, da nema lopovluka, da su stručni oni koji pojma ni o čemu nemaju… Rečju politička patologija je na lokalu vidljivija, a njeni nosioci prepoznatljiviji nego na višim političkim nivoima. Na lokalu se zna ko je ko i kada je kum zaista i samo kum, a rođak zaista i samo rođak a ne akter raznoraznih korupcija.
Partije koje su sada na vlasti bile su u situaciji u kojoj su sada opozicione stranke, stranke koje su sada u opoziciji bile su u situaciji u kojoj su sada naprednjaci.
Naravno da ovo ne treba shvatiti doslovno, bez ostatka. Postoje neke razlike, kadrovske na primer, kod sadašnje opozicije i ondašnje vlasti. Poenta je u tome što današnja vlast i današnja opozicija imaju pred sobom iskustvo one druge strane. Ali, kod nas se uvek počinje od slova A i tu pomoći nema jer se u nas ne uči ni na greškama, a bogme ni na uspesima. Štono reče Dositej, samo „zvona i praporci“.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
