Kako izgledaju i šta simbolizuju paradne uniforme država bivše Jugoslavije
Proces raspadanja SFRJ, mahom krvav (uz jedan časni referendumski izuzetak), priveden je kraju i svet je obogaćen sa šest novih balkanskih država. Uz priče o vekovnoj mržnji i starim, neizmirenim računima, nije bilo vremena za razmišljanje koliko će sve to koštati i preko čijih leđa će ići plaćanje. Važnija pitanja su bila na dnevnom redu, pa je svako posegnuo u slavnu prošlost, dalju ili bližu, da bi pronašao osnovu za osmišljavanje onoga bez čega države ne može biti – zastave, himne, grba. I vojske, naravno, i vojničkog odela koje mora biti takvo da se konačno razlikujemo jedni od drugih. Što se tiče „klasične“ borbene odeće, za buduće članove NATO pakta alijansa daje tehničko-taktičke zahteve, pa tu nacionalna suverenost i maštovitost ne pomažu mnogo. Razlike dolaze do izražaja samo kod paradnih, svečanih uniformi, važnih za nacionalnu samobitnost jer je počasna garda ono što se pamti, što pleni pažnju pri svakoj ceremoniji sa koje slike odlaze u svet.
STANJE STVARI: Ritmom osamostavljivanja, sve nove države su menjale i svoje uniforme. Istina, Slovenija je i u tom pogledu opravdala one osobine koje su joj se pripisivale u vicevima: iako je bila prva republika koja je postala nezavisna, ponašala se racionalno i skromno. U projekat novih uniformi ušla je oprezno, a pažljivim studiranjem, bez mnogo senzacionalnih izmena u odnosu na bivšu SFRJ (promenjeni su boja, oznake i činovi), napravljena je nova uniforma modernog izgleda.
U Hrvatskoj je proces bio mnogo burniji. Novina koja je izazvala najviše pažnje bila je lična predsednikova garda, koja je potpuno odgovarala pompeznoj prirodi Franje Tuđmana. Fantastične uniforme bile su pokušaj uspostavljanja tradicije koja nije postojala jer Hrvatska ranije nije imala ni vojsku ni gardijske jedinice, pa su elementi kostimografije preuzeti iz srednjovekovne Mađarske. Peruške na glavama gardista i kičaste odore više su izazivale smeh nego što su ulivale poštovanje i osećaj ponosa. Kao i mnoge druge stvari iz Tuđmanove zaostavštine, jedinica koja je bila u sastavu hrvatskog gardijskog zbora posle Tuđmanove smrti diskretno je gurnuta pod tepih. Početkom 2001. gardijski zbor je ukinut i osnovana je pet puta manja jedinica, počasna zaštitna bojna, koja je dobila drugačije, „normalnije“ uniforme.
U Bosni i Hercegovini je gardijska jedinica, po zahtevima stranih upravljača, sastavljena od vojnika iz sve tri konstitutivne zajednice. Ima gorke ironije u činjenici da dojučerašnji krvni neprijatelji danas moraju da marširaju zajedno. Jedinica postoji od 29. februara 2004. i prvi komandir je bio Srbin, ali svečana uniforma, koja mora biti potpuno nova, još nije dizajnirana. Ako se imaju u vidu „bezlične“ registarske tablice automobila u Bosni, sigurno će i uniforma garde biti potpuno neutralna, bez ikakvih obeležja koja bi mogla sugerisati na nacionalno poreklo. Entitetske počasne jedinice će nastaviti da postoje, ali će imati manji značaj i koristiće se samo za lokalne proslave.
Srbija je i u ovom segmentu na začelju kolone – jedino ona, od svih bivših jugoslovenskih republika, još uvek koristi i vojničke i svečane uniforme bivše vojske. Istina, prilikom skorašnje posete Borisa Tadića Crnoj Gori sačekali su ga pripadnici počasne jedinice crnogorske vojske koja je formirana samo za tu priliku, obučeni u svečane uniforme bivše zajedničke vojske SCG. Počasna jedinica će do daljeg koristiti postojeće svečane uniforme sa oznakama Vojske Crne Gore, a kao stalna formacija tek treba da se formira, jer zvanično i ne može postojati bez vojske, koja još nije konstituisana. Intrigantno je pitanje statusa i porekla počasne jedinice obučene u potpuno drugačije uniforme, koja se videla prilikom proslave crnogorske nezavisnosti. Branko Bogdanović, član saveta Vojnog muzeja, kaže da je paradoks to što od svih novonastalih država jedino Crna Gora može imati istorijske reminiscencije jer poseduje tradiciju i ranije je imala svoju vojsku. Međutim, dizajn tada viđene crnogorske uniforme je prilično slobodan, sa nekim elementima pseudonacionalne crnogorske tradicionalne nošnje, ali kompletna uniforma izgleda bezlično. Niti ima mnogo veze sa starim perjanicima, niti je srećno rešenje moderne uniforme za XXI vek. „Moglo bi se reći da je reč o neuspelom rešenju nečega što ne znamo šta je“, kaže Bogdanović. Ostaje da se vidi da li je i ta jedinica poslužila samo za trenutnu upotrebu, ili je reč o dizajnu koji će biti trajno usvojen.
„MILANKA“ I „ATILA„: Nije da se o boljim rešenjima u našoj zemlji nije ranije razmišljalo. Na konkursu za novu uniformu vojske SCG je još 1992. urađen projekat, uz pomoć Srpskog heraldičkog društva, ali su od svega realizovane samo oznake koje su i danas u upotrebi. Za ostatak nije bilo dovoljno para pa je sve odloženo za neka druga, bolja vremena. Na prvi pogled, reklo bi se da naša vojska ima najmanje problema oko definisanja novih svečanih uniformi, jer je iza nje dva veka tradicije. Najbrže rešenje bi bilo da se, poput grba, himne i zastave, dekretom reafirmiše svečana uniforma. Međutim, najpre bi trebalo razmotriti da li se iste uniforme na primeren način mogu koristiti i u XXI veku. Osim toga, problem je i što su nas već mnogi pretekli: u Republici Srpskoj i Makedoniji počasne jedinice su obučene u uniforme koje asociraju na gardijske uniforme predratne kraljevske vojske. Kao svečano odelo tada je služila takozvana dušanka, odnosno atila, koja je dobila ime po caru Dušanu jer su slikari u XIX veku njega i njegovu pratnju crtali u sličnim odorama. Gornji deo gardijskog odela ima šest redova gajtana za zakopčavanje, što je klasična husarska bluza svih zemalja sveta, pa bi korišćenje slične uniforme dovelo do apsurdne situacije da se svečana uniforma naše vojske ne razlikuje značajno od susednih zemalja (slične uniforme se koriste i u Rumuniji i Bugarskoj).
Branko Bogdanović smatra da je gardijska uniforma koja se koristila do 1941. bila lepa i dekorativna, sa nacionalnom crtom i tradicijom, ali da ne odgovara današnjem vremenu. Međutim, može se reći da je sreća što smo u vreme kraljevine imali i svečano i službeno gardijsko odelo. Službeno odelo je takozvana milanka, jednoredna bluza obrubljena zlatom, sa visokom kragnom, tamnoplave boje, i crvenim pantalonama koje se nose uz cipele ili čizme. Ona se kombinuje sa astraganskom šubarom ili šapkom oblika današnje šapke, koja je prvi put usvojena u Srbiji 1881. godine i nema veze sa komunizmom i ruskom vojskom (na šta se pozivaju „poznavaoci“ tradicije i istorije). Tendencija je da ta uniforma bude osnova, jer je elegantna, svedena na lepe oblike i ravne forme, ima dugogodišnju tradiciju iz kraljevine Srbije, a vojnici u njoj neće ličiti na pozorišne glumce. Nema suvišnih, luksuznih detalja, i odgovara našim finansijskim mogućnostima. Osim toga, bitno bi se razlikovala od uniformi u našem okruženju. Branko Bogdanović kaže da vojska sada prvi put temeljno i bez žurbe pristupa problemu, i hoće da oformi stručnu komisiju koju će činiti eminentni članovi koji će na osnovu zahteva, okruženja i finansija odrediti izgled, kroj, materijal i heraldiku. Projekat svečane uniforme biće završen najkasnije do 2010. godine, kada se predviđa i završetak profesionalizacije vojske.
Prvi put posle mnogo godina vojska ima plan koji izgleda racionalno. Sigurno je da će se protiv predloga novih uniformi dići oni isti glasovi koji se podižu protiv novog plana reorganizacije vojske, glasovi dežurnih branilaca tradicije, kafanskih Obilića i profesionalnih patriota koji se po inerciji oglašavaju protiv svega što njihova široka pamet nije sama osmislila. Da li će se ovaj posao dovesti do kraja zavisiće sigurno i od budućih izbora. Ukoliko podrška bude uslovljena samo jeftinom političkom trgovinom, moglo bi se desiti da proces opet bude vraćen na početak i da garda i kroz nekoliko godina ostane poslednji spomenik duha davno umrle JNA.
Osnovu svih novostvorenih armija činili su bivši oficiri JNA koji su se preko noći iz velikih komunista presvukli u nacionalno osvešćene borce. Nemajući vremena da dublje prouče korene, nacionalne istorije shvatili su naivno i folklorno. Očit primer je Republika Srpska i kape Ratka Mladića i njegovih oficira, kao i glorifikacija šajkače koja dolazi od saznanja da je ona nošena u vreme Prvog svetskog rata. Pri tome se zaboravlja, ili se ne zna, što je mnogo češći slučaj, da je originalan naziv šajkače „hrvatska kapa“, jer ona i jeste hrvatskog porekla. Nosile su je šajkaške jedinice u austrijskoj vojsci, a kasnije ih je od njih preuzela srpska vojska, gde je šajkača bila najkraće u upotrebi. Republika Srpska ima i gardijsku jedinicu čije su uniforme skoro potpuna kopija gardijske jedinice Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije.
…Srbija
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
