Sumrak na bulevaru kioska

Pokazalo se da je Zeleni venac sve vreme zapravo bio tu, skriven od građana iza načičkanih kioska, zatrpan gomilom odbačenih novina koja se svake noći uvećavala, množeći oko sebe gubitnike, đubre i prašinu. Kad su preko noći uklonili čudan niz kioska, na kojima se prodavalo od hrane za sitne životinje do krofnica, od starih knjiga do odeće za trudnice, na najprometnijem mestu Beograda izronio je plato na kojem se može igrati i mali fudbal.

Ko je god video Zeleni venac u špicu zna koliko je taj prostor sve vreme bio potreban. Sada već čovek može da se skloni od kiše dok čeka prevoz koji može da vidi, a da ne stoji na samoj ulici. Jer, barikada od kioska branila je uspešno plato za čekanje od pešaka, istiskujući ljude na samu ulicu na kojoj se autobusi ionako jedva mimoilaze.

PRAVILA I BIZNISMEN: Priča o invaziji kioska zapravo je priča o pravu na prostor, o pravu na slobodu da se biraju mesto, vreme i osoba kojoj ćete disati u vrat.

O istom pravu (na privatnost i mir), na koje i nije moralo da se čeka više od godinu dana, reč je i kada je drugo žarište našeg grada u pitanju – zemunski kej.

U Zemunu još od februara traje prepucavanje između opštine i vlasnika privremenih objekata na javnim površinama, u ovom slučaju vlasnika objekata na potezu od restorana Venecija do hotela Jugoslavija. Vlasnici 50 objekata dobili su rešenja o poništenju odluka o postavljanju privremenih objekata koje im je Opština Zemun dodelila u vreme saziva Srpske radikalne stranke. Ova akcija, koja će trajati od 15. marta do 15. maja, samo je opštinska primena odluke koja je donesena na nivou grada Beograda, tačnije plana koji se odnosi na uslove i načine postavljanja privremenih objekata na javnoj površini. Taj plan se u svim delovima grada primenjuje od početka januara ove godine, a njegova prva faza zapravo se odnosi na temeljnu inspekcijsku proveru postavljenih objekata.

Postoje, verovali ili ne, precizna pravila o postavljanju svih tih trafika, kućica za prodaju i za stanovanje, svakakvih arhitektonskih frankeštajna i nabudženih rugoba, tih dozidanih trafika po sredini autobuskih stanica, u slučaju da su travnjaci već popunjeni. U ovoj fazi reševanja problema inspektori će naložiti uklanjanje svih objekata koji ne ispunjavanju neki ili nijedan uslov za postavljanje objekta i, naravno, u slučaju rada bez dozvole.

„Većina dozvola za privremene objekte izdata je po planu iz 1997. godine, a u gradu je haos koji se očima vidi. Lično smatram da je najveći skandal od svega što je SPS dozvolio pripremu i prodaju hrane u tim privremenim objektima koji nemaju ni vodovod ni kanalizaciju. Mi smo usvojili novi plan koji treba da revidira broj kioska i reši taj problem u celini. Doneli smo odluku o izmenama uslova za dobijanje dozvola i najpre će inspekcija detaljno proveriti sve takve objekte po celom gradu. Očekujemo da njihov broj bude prepolovljen“, kaže za „Vreme“ Miloš Aligrudić, član gradske vlade zadužen za inspekcijske poslove i upravu.

Da izdvojimo nekoliko najvažnijih pravila iz uputstva za inspektore, ne računajući objekte koji su postavljeni/sazidani bez dozvole ili se nalaze u zaštićenim zonama: kiosk mora da se koristi striktno za namenu za koju je registrovan, vlasnik mora lično da ga koristi i strogo je zabranjeno izdavanje u zakup trećem licu, nije dozvoljeno da se objekat ne koristi duže od mesec dana.

Drugi deo akcije, međutim, nije razrađen. U toj fazi treba utvrditi uslove konkursa koji će biti raspisivani po opštinama za postavljanje novih objekata.

Miloš Aligrudić kaže da tek treba „rasplesti ovu priču“. Ne postoje, naime, objedinjena pravila na nivou grada koja bi regulisala dodelu dozvola, izgled kioska, mesta na kojima će se nalaziti. O tome u Skupštini tek treba da se dogovore. Beograd ne poznaje licitaciju, kao recimo Novi Sad ili Niš, već isključivo konkurs, tako da tek treba utvrditi kriterijume po kojima će se birati prvi među jednakima. Budući da je taksa koja se pri dodeli plaća opštinama fiksna, ne postoji mogućnost za „ko daje više“ ili „koji je lepši“. Pri tom, pokušaj da utvrdimo ko sedi u „komisijama“ pri opštinama i odlučuje o ovome – ostao je bez uspeha, iz jednostavnog razloga što ni to nije utvrđeno na nivou grada, a u opštinama se takva „tela“ formiraju po potrebi. Aligrudić kaže da je Zavod za zaštitu spomenika, čija bi uloga u svemu ovome trebalo da bude veoma važna, „budi-bog-s-nama sa svojim idejama“, i da su, primera radi, odobrili postavljanje reklamnih prozora „grand kafe“ na samom početku Knez Mihailove ulice koja je zaštićena zona.

Upravo su u toj neusaglašenosti i stihijskom odlučivanju vlasnici objekata sa Keja oslobođenja, koji su čak organizovali i dan štrajka glađu, našli prostora za svoj protest. Smatraju da je postojala mogućnost da se pronađe mnogo bolje rešenje od rušenja, preciznije trajno rešenje u vidu zakona. Kako je više puta istaklo Udruženje vlasnika privremenih objekata, čiji su članovi protestovali između ostalog i gađajući jajima zgradu Opštine Zemun dok im je navijačku podršku u basu pružao podmladak SRS-a, problem je što će prvo da ruše, a onda da ponovo daju dozvole, dok vlasnicima koji bi s novim pravilima mogli da se usaglase niko neće nadoknaditi štetu.

„Vlasnici tih objekata su biznismeni, a ne proletarijat koji nema od čega da živi. To su oni koji su imali da plate onoliko koliko je bilo potrebno onima kojima je trebalo, kad su te dozvole tako ad hok izdavane“, kaže Aligrudić.

KO ĆE VIŠE I GLASNIJE: Ovih dana na Keju oslobođenja uveliko se ruši. U blizini restorana Venecija ostali su još samo Burence i par drugih brvnara. Grupa penzionera posmatrala je iz prikrajka jednog od vlasnika kako ubacuje sačuvane prozore i šut u kamion, i komentarisala.

„Kej više nije mesto koje služi za odmor, on je komercijalizovan toliko da tu nema više ništa od prijatne šetnje pored reke. Dođem da se nadišem čistog vazduha, a uguše me izduvni gasovi mercedesa koje gilipteri voze po samom keju. Onda, isti taj u crnoj kožnoj jakni koju ne skida ni zimi ni leti zakrči kej da iznese gajbe u svoje kafanče, iz kojeg toliko trešti muzika da ne mogu samu sebe da čujem. Svaki gazda ima svoju muziku, pa se takmiče ko će da je pusti jače. Pa kakav je to odmor, molim vas? Mogu samo da se nerviram“, žali se Zemunka Dragana Mladić, penzionerka koja živi u soliterima na početku Karađorđeve ulice.

Gospođa Mladić kaže da su se ona i njene komšije zabrinuli kada su vlasnici objekata predviđenih za rušenje počeli da protestuju. Bojali su se da se Opština Zemun ipak nekako ne nagodi s njima.

„Sve se ja slažem da hoće da zarade za život, neka i treba. Ali, da ja imam samo crkavicu, kako ti biznismeni na keju kažu, pa ne bih ulagala u nešto tako sklepano kao ti objekti, što mora kad-tad da propadne. Ne razumem o kakvom oni povraćaju kapitala govore, pa okupirali su kej poslednjih nekoliko godina, bog te pita koliko su puta okrenuli pare koje su uložili! Da se mi razumemo, nisu ta deca siromašna, svako to može da vidi, dovoljno je da pogledate kakva kola oni parkiraju po keju, a da uopšte ne ulazim u to šta o njima govori njihovo ponašanje“, dodaje ova sugrađanka.

Beograd ima 60.000 privremenih objekata. Prema procenama naučnika iz Instituta za urbanizam i arhitekturu Srbije, oni zauzimaju oko 800.000 kvadratnih metara javne površine i oko 1,6 odsto raspoloživog poslovnog i proizvodnog prostora grada.

Isto tako, Institut je prošle godine procenio da je vrednost tih zaposednutih javnih površina od 40 do 160 miliona maraka ili, još konkretnije, da grad zbog neorganizovanosti u ovoj oblasti gubi čak i do 300 miliona maraka godišnje.

Aligrudić kaže da se ovoliko dugo (godinu i po dana) čekalo na hvatanje u koštac s problemom jer je „bilo ružno da se odmah s tim krene“. Da se poslužimo, umesto komentara, konstatacijom Instituta za urbanizam od prošle godine – uprava Grada mogla bi da iskoristi sredstva koja ubire od kioska za izgradnju zajedničkih objekata za prodaju i adaptiranje poslovnih prostora čime bi se trajno rešio ovaj problem.

A da dodamo za kraj – u Parizu se kiosci postavljaju u pasažima, u Budimpešti su izrađeni jednoobrazno i predstavljaju ukras grada, u Grčkoj je zakonom o kioscima predviđeno da u njima rade isključivo socijalno ugrožene kategorije ljudi…