Sumrak carstva džinsa

„Novi Pazar je sad ko izduvan balon – sav smežuran“, kaže Munir Poturak, potpredsednik Sandžačke demokratske partije. Kao i gomile neprodatih farmerki u magacinima širom ovog grada, raste i osećaj ekonomske neizvesnosti i socijalne nesigurnosti. Proizvodnja stoji, firme se zatvaraju, radnici ostaju bez posla. Do nedavno ovaj grad džinsa, obuće i nameštaja bio je sinonim uspešne privatne inicijative velikim delom zahvaljujući i sivoj ekonomiji devedesetih. Preduzetnički optimizam nije mogao da pomuti ni državni reket, ni rat u okruženju. Sada je i samim Pazarcima teško da se naviknu na svoju novu svakidašnjicu.

Bisa, koja je sa svojim suprugom pokrenula porodičnu proizvodnju džinsa i tekstila, kaže da nikada nije bilo gore otkako su počeli sa radom pre više od deset godina. U njenoj prodavnici na gradskoj pijaci, musterije dugo odmeravaju, ali retko kupuju izloženu robu. Zato ona neprodata stoji na lageru. „Ne možeš da je se rešiš“, dodaje. Slično je i u gradskim buticima. Cene farmerki su spuštene iako nije sezonsko sniženje. Pazarske leviske se mogu naći za samo 650 dinara.

Obim prodaje se prema procenama privrednika sveo na manje od pola. Čak ni nedeljom na veliki pazarski dan, kada je cela Srbija znala da dođe u Pazar po robu, biznis ne ide. „Sa obe strane (pijačnih uličica) vidiš prodavce i farmerke, a u sredini prazno. Nema kupaca. Sve je to mrtvo, i tako već godinu i po dana,“ kaže Muharem P., zamenik direktora jedne tekstilne privatne firme.

Pad trgovine odrazio se na proizvodnju. Muharemovi radnici rade nekoliko dana, pa nekoliko dana odmaraju. U Bisinoj firmi su već dva meseca na odmoru. „To je praktično prinudni odmor,“ kaže.

MARKETING I BREND: Masovni otkazi vise u vazduhu ne samo tekstilcima, već i obućarima i majstorima nameštaja. Prema podacima Privrednog vijeća Partije za Sandžak, pet hiljada radnika je ostalo bez posla od januara ove godine. Mnogi su dva puta otpušteni: prvi put iz propalih državnih firmi, a sada i iz privatnih u kojima su našli uhljebljenje.

Privatizacija velikih društvenih preduzeća takođe doprinosi rastućoj nezaposlenosti. Dževad Ćorović, koji predstavlja radnike u Upravnom odboru nedavno privatizovane fabrike trikotaže Raška Novi Pazar, ni sam ne zna da li ima posao. Od januara ne radi i nije primio platu, a sa kolegama je krenuo u bitku za socijalna prava. Staž i invalidsko osiguranje nije im plaćeno od sredine devedesetih, a neizvesno je da li će im ono biti nadoknađeno i na koji način. „Bez para za penzijsko mi fabriku ne damo“, kaže Dževad.

Mnogi radnici iz nelegalnih kućnih radionica odavno su digli ruke od penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Socijalna revolucija, slažu se mnogi u ovom gradu, je na pomolu. Trgovački i proizvodni bum je tokom devedesetih sačuvao srednju klasu u Novom Pazaru. Međutim, sada se ona ubrzano topi i nestaje. Većini stanovništva je problem zraditi samo za hranu i račune za kuću.

Fevzija Murić, predsednik Stranke za Sandžak, je privatni stomatolog. Od Nove godine, kada je sve „žestoko stalo“, kaže, često radi na veresiju. Krizu oseća i Murat Globić, trgovac u centru grada. Jedino idu baterijice, kasete i jeftini satovi. U mesec dana jedva da proda jedan parfem, i to original, kako kaže. Sad skupljaju prašinu na polici, a nekada ih se prodavalo dosta i za dan.

Muzafer Dragolovčanin, regionalni predsednik Udruženja industrijalaca i preduzetnika Srbije i Crne Gore, kaže da je tržište trenutno najveći problem. Njegovo sužavanje je dovelo do hiperprodukcije džinsa, obuće i nameštaja, a samim tim i zatvaranja firmi. Pazarski preduzetnici su najpre po dolasku KFOR-a 1999. godine pogođeni zatvaranjem Kosova, koje je, kako kaže jedan privatnik, „gutalo robu“. Najnoviji šok predstavlja uvođenje poreza na dodatu vrednost u Crnoj Gori koji uvezenu robu iz Srbije čini skupljom.

Poturak ocenjuje da su biznismeni u Novom Pazaru bili više snalažljivi nego pismeni. Sada je došlo vreme malo pismenijih, a mnogi se u tom vremenu ne snalaze. U isto vreme kada su pazarski preduzetnici započeli proces legalizacije svoje proizvodnje i registracije robnih marki, njihov proizvod se po prvi put na tržištu sreo sa pravom konkurencijom. Pazarske farmerke se sada takmiče sa jeftinim kineskim farmerkama, ali i sa ponudom svetskih firmi kao što su Levis, Diesel ili Replay u buticima u samom centru.

U gradu u kome je kopija originala bila ključ uspeha, duh kopije je ostao i posle uvođenja kaznenih mera za pirateriju. Obavezna registracija robnih marki, a samim tim i smišljanje imena i logotipa firme, predstavlja pravi izazov. U Novom Pazaru ne postoji nijedna firma koja se bavi marketingom. Privrednici se snalaze ko kako zna i ume, a često nemaju sluha za stručni savet koji mogu dobiti u svom gradu.

„Prvo su od mene tražili da im kopiram originale. Onda su tražili da im napravim nešto slično originalu, a kada im odradim originalnu ideju, onda je izdeformišu (insistirajući na promenama)“, Denisa Fetahović, talentovana mlada slikarka i dizajner, opisuje svoje iskustvo sa privatnicima na izradi logotipa.

Ni osmišljavanje imena firmi nije lakše. Emotivna vrednost u očima vlasnika imena ili inicijali dece, braće, sestara ili supružnika ih preporučuje za nazive mnogih firmi i robnih marki u Novom Pazaru. Štaviše, brendovi i politika su isprepletani. Safet Krlić, vlasnik fabrike tekstila, bio je prinuđen da promeni naziv svoje robne marke Casaba u Safe Together kada je uvideo da etnička konotacija imena koči prodaju u delovima Srbije. „Samo nek’ im piše na engleskom.“, nasmeje se Krlić. Sad se roba prodaje kao od šale.

DOMAĆE STRANO TRŽIŠTE: Za Krlića fleksibilnost sa imenom bila je stvar zdravog poslovnog instinkta. I za njega i njegovog kolegu iz ‘kluba uspešnih’ koji su od samog početka razvijali svoje robne marke, Tigrina Kačara, vlasnika modne kuće Stig, proizvodnja na crno i nelegalan rad, a samim tim i nepravedna konkurencija, još predstavljaju jedan od ključnih problema. Prema procenama, crno tržište je još uvek „duplo jače od regularnog“. Ne samo da se na tržište izbacuje neregularno jeftinija roba, već su ti proizvodi kopije novopazarskih modela.

„Kradu modele. Smislim pantalone koje nema niko, a on ukrade moj model i stavi neki svoj znak.“, kaže Krlić. Kačar dodaje da crno tržiše iskopira njihove kolekcije za sedam do deset dana. Krlić vidi perspektivu u generalnom spremanju države i regulisanju tržišta. U nedostatku pravne i tržišne zaštite, nove modele mora da krije. „Imam prodavnicu tu u Pazaru, ali tu nikad ne smem da stavljam nove modele da mi ih ne snime, već ih dajem u radnje u Srbiji“, kaže Krlić.

Sticanjem sertifikata za kontrolu kvaliteta ISO 9001, Kačar je svojoj firmi otvorio put i na tržište Evropske unije. Pored poslovično novopazarskih problema, on se sada hvata ukoštac i sa kvotama Evropske unije na tekstilne proizvode iz Srbije i Crne Gore. I Suljo Badić polaže nade u plasman na tržiste Evropske unije, ali još više u srpsku državu i njen angažman na ukidanje zabrane uvoza mlečnih proizvoda iz ovog dela Evrope. Ulaganjem kapitala zarađenog u Luksemburgu u poljoprivredu na Pešteru želeo je da pomeri granice lokalnog preduzetništva. „Hteo sam da dokažem da se može živeti od nečeg drugog osim od teksasa i šverca“, kaže Badić. Fabriku mlečnih proizvoda nazvao je Ifeta, po svojoj supruzi. Ime u sebi sadrži reč feta te asocira na sir, odnosno kačkavalj koji je pored jogurta njegov glavni proizvod.

Nekolicina privatnih preduzetnika počela je da otvara nove prostore za lokalnu privredu i postavlja nove standarde u kvalitetu proizvoda. Njihov uspeh, energija i optimizam potpuna su suprotnost sveopštoj atmosferi letargije, dezorijentisanosti i brige za sutra. Ekonomska kriza je već počela da pokazuje svoje kriminalno naličje. U Novom Pazaru se stvorio opasan krug dužničkih odnosa. Manji su od većih pozajmljivali novac za repromaterijal, a dugove vraćali po ostvarenju profita. Nema keša, a dugovi rastu. Sada se, kažu biznismeni, potraživanje ostvaruje na „mnogo ozbiljniji način“. Kasim Zoranić, lider Liberalno-bošnjačke organizacije Sandžaka, upozorava da će egzistencijalna nesigurnost neminovno dovesti do porasta sitnijeg kriminala.

OD SABljE DO SKALPELA: Načelnik SUP-a u Novom Pazaru, Suad Bulić, jako je zadovoljan rezultatima policijske akcije „Sablja“ u ovom regionu. „Oduzeto je mnogo oružja, mnogo droge, rasvetljena su teška krivična dela.“ Međutim nastavlja: „Mogli smo više da smo neke nematerijalne dokaze stavili u prvi plan, a kasnije bismo došli do materijalnih dokaza. Ali, mi smo odlučili da idemo konkretno, da ne bismo sutra imali problema sa kršenjem ljudskih prava. Privodili smo i zatvarali lica samo ako smo imali materijalni dokaz da su izvršila krivično delo, da vrše krivično delo, ili da su učestvovovala u saizvršiteljstvu na bilo koji drugi način.“ Ovakvo objašnjenje ne zadovoljava lokalne političare čiji je sud o „Sablji“ potpuno oprečan.

Ograničena logistika na raspolaganju ovom SUP-u imala je svoj udeo u „Sablji“. „Formirali smo devet grupa, po deset ljudi, to je devedeset ljudi, koji su radili četrdeset dana 24 sata dnevno, a plus moraju da se odvijaju redovni poslovi,“ kaže načelnik SUP-a Novog Pazara i dodaje da je područje koje pokriva SUP Novog Pazara ogromno. Ono pokriva 2500 kvadratnih kilometara uglavnom brdsko-planinskog područja na kome živi oko 200.000 ljudi.

Ekonomski potres u ovom regionu povećao je očekivanja od sledeće faze policijske akcije „Skalpel“ kojoj je na meti finansijski i organizovani kriminal. I pre nego što je akcija krenula punom parom, logističke prepreke dovode njenu efikasnost u pitanje. Načelnik Bulić kaže da SUP Novog Pazara ima na raspolaganju dvadeset kompjutera. Biznismeni svedoče o prisustvu sitne korupcije, a opozicionari – sudeći po akumulisanoj imovini pojedinih biznismena – sumnjaju da se ovi bave samo tekstilom. Zbog delikatnosti prošlih i sadašnjih političkih lojalnosti, tek je proces privatizacije konzerva crva koju se niko još ne usuđuje da otvori odgovorno.

Zidari koji pod vrelim junskim suncem marljivo rade na ogromnim privatnim građevinama samo daju privid zdrave ekonomije. Zapravo, i sam njihov rad je pokazatelj da je sve stalo. Bez poverenja u ekonomski oporavak, kapital se, ono malo što ga ima, ulaže u nekretnine. „Zarobljava se, a ne oploćuje“, kako kaže jedan biznismen. Ekonomska kriza je na čudnovat način spojila Srbe i Bošnjake. Sada su svi podjednako siromašni i svima je teško. Prosperitet Bošnjaka je donedavno bio ispolitizovan od strane siromašnijih Srba. Ali, ostaje bojazan da je siromaštvo klimav oslonac za etničku harmoniju.