Dok se ministri odbrane smenjuju, vojska je sve siromašnija i zbunjenija. Jedino se priče o reformama ne menjaju
U petak 16. aprila, u Skupštini Srbije i Crne Gore raspravljaće se o promeni čelnika dva najvažnija resora u Savetu ministara: odbrane i spoljnih poslova. U trenutku nastajanja ovog teksta, tri dana uoči sednice, još nije izvesno da li će doći do najavljene smene Borisa Tadića i Gorana Svilanovića, ni ko će zauzeti njihova mesta. Po ranije najavljenom planu, Svilanovića je trebalo da zameni lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, dok na Tadićevo mesto čeka Prvoslav Davinić, nacionalni koordinator Pakta za stabilnost. Međutim, razmirice unutar i između vladajućih koalicija Srbije i Crne Gore, koje su izbile na videlo u poslednji čas, prete da osujete predložena rešenja, tako da nije jasno da li će Crna Gora insistirati na jednom od dva pomenuta resora – na šta po Ustavnoj povelji ima pravo – u kom slučaju bi novi ministar odbrane postao Vukašin Maraš, dok Draškovićevo imenovanje zavisi od zasad neizvesne podrške poslanika iz Srbije.
Trapav način na koji je najavljena Tadićeva smena (za vreme zvanične posete Rumuniji) predstavlja dobru ilustraciju uticaja nesređenih političkih odnosa na vitalna pitanja bezbednosti. Međutim, bez obzira na to kako se kadrovske nedoumice budu razrešile, novi ministar odbrane suočiće se odmah sa dve neprijatne činjenice. Prva je da mnogo hvaljena reforma oružanih snaga, koja je u stvari počela tek nakon što je Tadić pre malo više od godinu dana postao ministar, nije odmakla mnogo dalje od spiska lepih želja. Drugi problem je besparica, koja je toliko drastična da ugrožava minimalno funkcionisanje postojećih ljudskih i materijalnih resursa. Uz to, ova dva problema su vezana u svojevrstan Gordijev čvor: ovakva kakva je, vojska je glomazna i preskupa za održavanje, a za reforme treba para… I tako u krug.
KEROZIN NA KAŠIČICU: Koliko je besparica pritisla VSCG, lako je uočiti već po tome što i visoki oficiri sve češće glasno jauču zbog toga, što ranije nije bio običaj. Tako general Vladimir Starčević, komandant Vazduhoplovnog korpusa, u najnovijem broju lista „Vojska“ izjavljuje da je stanje u Ratnom vazduhoplovstvu „alarmantno“ i upozorava da su zbog dugogodišnjeg nedostatka mlaznog goriva i rezervnih delova ugroženi moral, ali i životi pilota. Starčević kaže da je RV kao borbeni vid vojske „na kolenima“ i kao razlog za to navodi višegodišnji ekonomski embargo, stalne restrikcije goriva i nedostatak rezervnih delova, što za posledicu ima smanjenje časova naleta za pilote i nedovoljnu obučenost. „Zbog tri-četiri miliona evra, koji su potrebni za gorivo, možemo sutra zbog loše obučenosti da izgubimo avion koji vredi bar deset puta toliko. Pošteno govoreći, svaki let naših pilota počinje da bude pravi izazov sa aspekta bezbednosti. Niti mogu niti smem više kao komandant, ukoliko nam gorivo bude davano na kašičicu, da odobravam takve letove“, rekao je on. General Starčević nije rekao, ali sigurno zna, da se u stručnim krugovima uveliko postavlja pitanje da li reformisana VSCG uopšte treba da ima ratno vazduhoplovstvo, s obzirom na to da je veliki deo kapaciteta uništen tokom NATO bombardovanja, a ono što je ostalo zastarelo je nekoliko generacija. Sem toga, zajedno sa državom suzio nam se i vazdušni prostor, tako da mlaznjak jedva može da leti koji minut a da ne zabasa na tuđe nebo.
Mornarica nije u mnogo boljem stanju, i predmet je natezanja između Srbije i Crne Gore oko toga da li nam je potrebna i ko će da je izdržava. Kada je reč o kopnenoj vojsci, tu se bar ne postavlja pitanje opstanka, ali je sve drugo problem. Prema nedavno objavljenim podacima, opet iz časopisa „Vojska“, prosečna starost vojnog vozila je oko 25 godina, veća od prosečne starosti civilnih kršina koje kloparaju našim drumovima. Problem je i u strukturi tih vozila: imamo višak zastarelih teških oklopnjaka koji se jedva kreću, a manjak savremeno opremljenih brzih transportera i borbenih vozila.
REFORMA DORUČKA: Ljudski faktor je, naravno, najvažniji od svega, i tek se tu otkriva dubina naše bede. Prema podacima koje je u autorskom tekstu nedavno izneo general u penziji Sreten Čupić, prosečna generalska plata u VSCG-u je 530 evra, oficirska (od potporučnika do pukovnika) je 380, dok je podoficirska 250 evra. U Generalštabu je registrovano više od 22.000 molbi za rešavanje stambenog pitanja. Otprilike polovina od tog broja su podstanari, dok preostala polovina živi po adaptiranim vojnim objektima ili kod roditelja i rođaka. Kada se ovi podaci ukrste sa činjenicom da su od tri prethodnika Branka Krge na mestu načelnika Generalštaba dvojica optužena za ratne zločine, a treći za špijunažu u korist strane sile, svaka priča o održanju morala vojske postaje apsurdna.
Lavina kritika koja se poslednjih dana obrušava na odlazećeg Tadića, a koja dolazi sa krajnje desnice, teško će pomoći da se stanje popravi. Paradoksalno je da nekadašnje perjanice Miloševićeve propagande sada okrivljuju Tadića za sumorno stanje u armiji, kao da ju je on vodio kroz četiri izgubljena rata i deceniju sankcija i izolacije. Uz to, zamera mu se da je u Ministarstvo kao savetnike uveo strane špijune, dezertere i svakojake sumnjive tipove. U stvari, Tadiću bi se pre moglo zameriti što nije radio dovoljno, nego što je radio loše. On sam je u nedavnom intervjuu izjavio da je „reformi bilo onoliko koliko se moglo bez para“, čime je prilično dobro ocrtao suštinu problema. „Sve što je Tadić uradio moralo se uraditi,“ kaže za „Vreme“ vojni analitičar Aleksandar Radić. „Stavljanje Generalštaba pod kontrolu Ministarstva odbrane je nešto što je svuda u svetu normalno, jedino je kod nas bila obrnuta situacija. Isto važi i za Upravu bezbednosti, odnosno sadašnju Vojno-bezbednosnu agenciju.“
Tadić odlazi u trenutku kada su mnoge stvari koje je započeo još u formi planova i elaborata. Naša zemlja još nema osnovne praktične i teorijske parametre, kao što su strategija odbrane, vojna doktrina i zakon o vojsci. Sem toga, stanje nedovršenih reformi proizvodi organizacionu i administrativnu zbrku: u kopnenoj vojsci, svih pet načelnika uprava su u svojstvu izaslanika, što znači da su neka vrsta vršilaca dužnosti; imamo višak neraspoređenih oficira, od kojih su četvorica generali. „Kad se sve sabere i oduzme, najradikalnija reforma u vojsci koju je Tadić sproveo je reforma doručka“, kaže Radić. „Pojačao je kalorijsku vrednost obroka, izbacio konzerve, mleko u prahu i onu odvratnu zamenu za čaj, a uveo prašku šunku i jogurt.“ I to je nešto, ali do postrojavanja za ručak ima još mnogo da se radi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
