Strogo kontrolisano betoniranje rupe

Oko podne 27. septembra policija je odgurala desetak aktivista inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ sa trga ispred zgrade Geozavoda. Ništa nisu objašnjavali već su samo vukli, gurali i mrko gledali – postoje snimci na Jutjubu. Oterani odatle, aktivisti su se pomerili u Karađorđevoj ulici ka parku na dolaznom peronu autobuske stanice, baš kod izbegličkih šatora. Uskoro je počelo okupljanje demonstranata i protivnika izgradnje „Beograda na vodi“. Policija je zatvorila sve prilaze Hercegovačkoj ulici i savskoj obali gde je trebalo da se održi svečanost postavljanja kamena temeljca za „Beograd na vodi“. Počela je i kiša, sitna i temeljna.

Teško je proceniti koliko je okupljenih bilo na protestu tog 27. septembra. Organizatori su procenili da ih je bilo dve hiljade, a vlast je rekla da ih je bilo 300… Sa parkiranog kamiona čule su se muzika i kritike na račun najkontroverznijeg projekta aktuelne vlasti. Demonstranti su duvali u pištaljke, tapšali govornicima, vikali da je grad naš, da se desila izdaja i onu najpopularniju parolu o premijeru Vučiću.

ŠPALIR U HERCEGOVAČKOJ: Po sredini Hercegovačke ulice, bez kišobrana, stajalo je desetak redara. Kod zgrade Geozavoda bilo je parkirano nekoliko crnih automobila i sve je vrvelo od policije. Kod drveta se fotografisala grupa nasmejanih sredovečnih ljudi. Neki su imali bele kišobrane sa oznakama Srpske napredne stranke (SNS). „Okini tri puta, za svaki slučaj“, dovikivao je jedan devojci sa fotoaparatom.

Stariji gospodin je prišao čoveku u odelu i počeo skoro da se dere na njega: „Znate li vi koliko je ljudi ostalo iza kordona?! Pošaljite nekoga po njih, organizujte ih. Ne znaju šta treba da rade, molim vas!“

„Čekaj, čijih ljudi?“

„Pa naših!“

Jedan aktivista SNS-a je otišao u pravcu kordona.

Ispod strehe, prišao mi je čovek u civilu i tražio ličnu kartu. Pokazao sam papirnu akreditaciju koju je novinarima izdala marketinška agencija „New moment“ koja propagandni posao radi za projekat „Beograd na vodi“. „Gde radiš?“ „Aaa… Vi ste malo liberalniji, jelda? Pa, kakvo će biti vreme?“, napravio je fazon policajac u civilu. Praznu priču je prekinula kolona od stotinak ljudi koja je pored nas hodala ka zgradi Geozavoda. Među njima, obučen u trenerku, maskirnu jaknu sa kapuljačom i u patikama, išao je i predsednik opštine Obrenovac i, od skoro, član SNS-a Miroslav Čučković.

„Dečko, ako si sa naprednjacima, ajde tamo, napred. Nemojte da zaostajete“, prišao mi je drugi policajac u civilu, ali već sam imao „zaštitu“ onog prvog. „A, dobro, dobro. Nisam znao. Reko’, ako si sa naprednjacima moraš ići napred“, izvinjavao se policajac kroz smeh.

„Joj, dvadeset godina gledam kako prolaze. Prvo su bili crveni, SPS-ovci. Oni su bili drčni“, komentariše prvi policajac novu grupu koja ćutke hoda po mokroj ulici. „Onda oni otporaši sa crnim knjižicama i pesnicom; oni su bili još gori. Pa sad ovi… Obrati pažnju, svi ovi drže kišobran u desnoj ruci“, odgovara policajac na pitanje po čemu se naprednjaci razlikuju od ostalih. Na ćošku Hercegovačke i Karađorđeve je već gužva. Članovi SNS-a su zbijeni ispod kišobrana i nekoliko balkona hotela Bristol. Izvesni momak razgovara sa policajcem. Kaže da ne zna kakav je plan, kad će premijer da stigne, kad će kamen temeljac, ništa… „Mi smo tu samo da…“, pa pokaza dlanovima kao da tapše. Još dodaje da je šteta što je ružno vreme: „Sigurno bi bilo više ljudi.“

Izdvajam se iz gomile i gledam ka kordonu i protestantima koji zvižde. „Joj, ako nas ovi pojure…“, komentariše jedan iz SNS-a buku sa drugog kraja ulice. U masu me ljutito vraća neki ćelavi: „Ajde, vrati se ovamo. Gde ćeš? Nemoj da ponavljam sto puta.“ Novinarsku propusnicu krijem ispod jakne. Stiže i nekoliko ljudi sa transparentima: „Za generacije koje će stići, Beograd na vodi treba podići!!!“, „Živkoviću, ne teraj investitore“, „beoGRAD budućnosti“, „Ja želim Beograd na vodi! A ti?“ itd. Već je skoro 15 časova i krećem ka obali Save. Duž cele leve strane Hercegovačke ulice stoje ljudi i kisnu. Redari ne daju da se ide desnom stranom. Ka reci idu grupe ljudi u odelima. Pokazujem novinarsku propusnicu i prelazim prugu ka kafiću SavaNova.

DOČEK U KAFANI: U „promotivnom štandu“ SavaNova je već gužva. Stigli su ministri, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, poslanici SNS-a… Novinarskih kamera je bilo bar dvadeset. Na ulazu stoje dve visoke devojke obučene u zastave Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, konobari dele piće, na velikom stolu ispred ulaza je stotinak uređaja sa slušalicama za simultano prevođenje. Podeljeno je samo dvadesetak.

Na terasi sa druge strane kafića je gradonačelnik Beograda Siniša Mali – sa nekim čovekom pravi plan o dolasku delegacije. „Odmah na ulazu je kamera B92, a kad to završi stiže ovde, na Pink“, referiše čovek. „Dobro. Je l’ ima neko da dočeka Alabara?“, užurbano se raspituje gradonačelnik.

Kiša nečujno natapa crne stolnjake na barskim stolovima ispred kafića, preko biciklističke staze. U vodi su dva čamca rečne policije. Preko reke, na keju kod spomenika stradalim u logoru Staro sajmiše, stoji pedesetak ljudi. Drže kišobrane i gledaju ka SavaNovi. Isto radi i stotinak ljudi na mostu Miladina Zarića. Tviter javlja da je most zatvoren za pešake i saobraćaj.

„Koji su ovi gore?“, razgovaraju dvojica u odelima gledajući ka mostu.

„Pa valjda naši. Ne verujem da bi ih tu pustili da nisu.“

„Misliš zbog jaja i to?“

„Ma jaja su ništa. Bio sam u Pioniru kad su nas gađali kesama u koje su se prvo ispišali.“

„Valjda ovi ne znaju za tu ideju.“

Odjednom je počelo komešanje. Na stepenicama je jedna gospođa u čizmama sklanjala okupljene sa prolaza: „Sklonite se, treba ljudi sad da uđu.“ „Evo ga! Evo ga!“, panično viče novinar B92 Filip Čokanović. Bez kišobrana, u pratnji obezbeđenja, stigao je premijer Aleksandar Vučić. Nakon što je mahnuo ljudima koji su aplaudirali sa mosta, srdačno se pozdravio i sa novinarem B92 pa stao ispred njegove kamere. Pre nego što je počeo intervju, žena u čizmama mu je dala naočare.

Posle razgovora, premijer u pratnji gradonačelnika Malog sišao je na kej, na „Savsku promenadu“. „Neću kišobran, Suzana. Neka kisnem“, odgovorio je premijer preko ramena onoj koja mu je dodala naočare i pravila prolaz, a onda pozvao i novinara da ga prati. „Ajde, Filipe! Nećeš da kisneš?“ Hoće. „Vidiš kakav je kvalitet ovog drveta, Filipe? Zašto mi to nismo imali do juče?“

foto: fonet

Na terasici ispod SavaNove, fotografi su gradonačelnika i premijera zaustavili zbog fotografisanja. Mali je pokušao da zagrli Vučića, ali ovaj nije dao: „Nemoj da me grliš! Ti si izgleda navikao“, zasmejao je premijer okupljene aludirajući na gradonačelnikovo zalaganje za održavanje gej parade pre sedam dana.

Usledili su dugi govori premijera Aleksandra Vučića i predstavnika arapskog investitora Mohameda Alabara pred okupljenima i kamerama. Odzvanjanje njihovih reči sa zvučnika postavljenih na obali Save, remetilo je samo cičanje galebova. Nadletali su obalu i hvatali nešto po vodi, baš kod kafića SavaNova, tamo gde kanalizaciona cev u reku sprovodi izmet.

VREMENSKA KAPSULA: Ispod mosta i duž cele maršrute ceremonije bile su postavljene kamere bez televizijskih oznaka. Uz stazu je bilo parkirano i deset bicikala. „Bugarski su, novi. Ma zbog slikanja su tu valjda“, objašnjavao je neki čovek. Malo dalje, između prolaza napravljenog od građevinskih paravana, izlazilo se pred podignutu pozornicu pored koje su cupkale tri hostese. Hladno je, pada kiša. Na zaravnatom delu, ispred velike rupe gde će se graditi prve zgrade „Beograda na vodi“, stajala su dva radnika u fluorescentnim prslucima. Na leđima im piše „Millennium Team“. Drže lopate i slikaju jedan drugog, nasmejani su. Jedan od njih se baš nalaktio na lopatu, mangupski onako, ali se trgnuo kad je neko iz pozadine dreknuo da se uozbilji. „Gledaj kakva lopata, sunce ti. Sama radi!“, nije ga pokolebala naručena disciplina.

Ispred njih dvojice je kvadratna plitka rupa – tu će da bude kamen temeljac. Prišao im je jedan fotoreporter. „Mićo, ja sam u selu rekao da sam šef, a šta ću sad kad me u novinama vide sa lopatom?“

„Ma kakav temeljac. Ovo je samo formalnost, za slikanje. To posle mora da se vadi“, pričaju njih dvojica dalje. „Ima ovde posla, da. Ma namučili smo se dok smo sređivali ono tamo iza, Hercegovačku i parking. Dan i noć smo radili. Valjda je bio kratak rok…“ Pored prolazi treći radnik razmišljajući naglas: „Pa gde su, čoveče? Stegao nam se beton.“

Ljudi sa mosta počinju da se pomeraju bliže obali. „Je l’ će ovde to da bude?“, dere se jedan sa mosta. „Kako, bre, gore? Kako ćemo da dođemo do tamo? Mi ćemo da skačemo ako treba“, smeje se on.

Uskoro su počeli da dolaze ljudi iz kafića. Neka žena je sklanjala sve sa biciklističke staze: „Ajmo svi tamo, molim vas. Pa dogovorili smo se da RTS ima ekskluzivno pravo da prati dolazak.“ Na stazi se pojaviše premijer i Alabar, pa golferski autić sa natpisom „Anlave“, na kome su sedeli snimatelj, njegov asistent i vozač, krenu lagano da prati dolazak delegacije na mesto gde će se obaviti završni čin ceremonije.

Premijer i investitor su prvo nešto napisali na papiru, a zatim to stavili u limenu kutiju sa poklopcem koja liči na termos. Neko je rekao da je to vremenska kapsula.

Ona dvojica radnika su se ispravila, druga dvojica su dovezla kolica sa betonom, a kada su se rukovali sa svim radnicima, premijer i Alabar su spustili vremensku kapsulu u kvadratnu rupu. Svi su aplaudirali, a iza njih je u oblačno i tmurno nebo poletelo jato plavih balona.

Betoniranje rupe je potrajalo, što je okupljene uveseljavalo. Neki su zaključili da je premijer spretnije lopatao.