Strateška pitanja lične vlasti

Nekoliko hiljada ljudi je ovih dana širom Srbije, mada uglavnom u Beogradu, prilično nervozno. Njihov život narednih godina zavisi od odluke koju treba da donese Aleksandar Vučić, a koju nikako da donese, razvlači je, evo, već dva meseca. Ali oni zbog svog nezadovoljstva neće organizovati ulični protest ispred Predsedništva, naprotiv. Oni su već vlast ili bi da uđu u vlast, a od Vučića im zavisi na kojoj poziciji će ubuduće biti.

Republička izborna komisija je 5. jula saopštila konačne rezultate parlamentarnih izbora, dok je Narodna skupština verifikacijom mandata konstituisana 3. avgusta, kada je počelo da teče ustavnih 90 dana za izbor Vlade Srbije. Predsednik i potpredsednici parlamenta, međutim, nisu izabrani, niti su formirana radna tela, uključujući skupštinske odbore, što je ostavljeno za neki drugi put. I, naravno, logično je zapitati se zašto izborna lista naprednjaka sa osvojenih 188 od ukupno 250 mandata nije odmah završila taj posao. Kao i što nije van pameti postaviti pitanje zbog čega ni vlada, s obzirom na takvu većinu, ne da još nije izabrana, već Vučić posle više puta ponovljenih izjava o poslednjoj nedelji avgusta sada to pomera za nedefinisanu budućnost, odnosno „potrebno mi je vremena, ali svakako će biti pre 3. novembra, što je ustavni rok“. Ova pitanja, koja se svode na – zašto Aleksandar Vučić oteže – imaju dakle svakog smisla? Ali i mogući razlozi za to otezanje uopšte nisu besmisleni. Što bi se reklo, svako zašto ima svoje zato.

Kazati da predsednik Srbije oteže jer mu se tako može predstavlja lenjost razmišljanja i svođenje najmoćnijeg čoveka u državi na impulsivne reakcije, na teranje inata, na iracionalno u njemu, što može biti samo deo, ili delić, istine. Vučić o zaista važnim stvarima mnogo razmišlja, pažljivo planira, trudi se da sagleda i „celu šumu“ i „svako drvo“ i da analizira što je moguće više unapred. Da li su tako donete odluke uvek u opštem interesu, druga je tema, ali za interes njegove vlasti, njenog održavanja i jačanja i kontrole nad većinom procesa i mehanizama, to je od ključne važnosti. I, na kraju krajeva, neophodno. Bez maltene opsesivne posvećenosti strategiji, ali i svakom detalju, niti bi Vučić bio tu gde jeste, niti bi SNS imala moć kakvu ima, niti bi mu protivnici bili tako slabi. Potcenjivanje Vučića, propraćeno „analizama“ koje se svode na ono željeno, siguran je put u poraz. Pa i bolje ga je preceniti nego potceniti. U svakom slučaju, u njegovom fokusiranju i na dugoročnu strategiju i na svaki detalj nalazi se odgovor na pitanje zašto Srbija još nije dobila novu vladu, zašto parlament nije do kraja formiran, zašto one hiljade ljudi još čekaju na svoje (novo) mesto pod suncem.

KAKO USREĆITI STRANCE

To što neko ima strategiju i plan kako da je ostvari i što se trudi da vodi računa o svakom detalju ipak nije garancija da će sve ispasti kako je i želeo. Skupština bez opozicije, sa Pokretom slobodnih građana, DJB, DSS, SRS i UDS (šta to beše) ispod onog minimalnog cenzusa od tri odsto, otežava i aktuelne postizborne kombinatorike.

Koga uzeti u vlast, a od koga na mišiće praviti opoziciju, kada se baš sve svodi na SPS, Šapića i manjine. Srpski parlament će, neizbežno, biti jedan od retkih u Evropi, a kakvih uopšte nema u EU, gde ili ni formalno neće postojati opozicija ili ćemo uz vlast imati još samo „provladinu opoziciju“, što socijalisti kažu „državotvornu“, konstruktivnu, pri čemu celu predstavu neće videti samo onaj ko ne želi da je vidi.

I tu u prvom redu mislimo na strance, to jest na zapadne vlade. Zapadnjaci će takav parlament javno smatrati demokratskim predstavništvom građana Srbije, čiji sastav u velikoj meri odražava realnost raspoloženja u društvu, ali samo ukoliko i dokle im to bude politički odgovaralo. Pri čemu uopšte nije isključeno, štaviše, to treba očekivati, da državni zvaničnici iz EU i SAD nastupaju uglavnom pomirljivo prema srpskom stanju stvari, sa nekim vrlo odmerenim primedbama, ali da kritičko sečivo dodatno zaoštre tamošnji mediji, uticajni instituti, nevladine organizacije, pa čak i poslaničke grupe levice i centra u Evropskom parlamentu, i da tako drže batinu nad glavom zvaničnog Beograda, kojom će snažno udariti ako ovaj odstupi od njihovih interesa, državnih i ekonomskih. Pri čemu ne mislimo „samo“ na Kosovo, relacije sa Rusijom i tretman zapadnih investitora, već i na sve dominantniji problem odnosa sa Kinom, gde je Srbija već napravila koji korak više nego što Amerikanci i mnogi u EU smatraju za svoj interes.

Sve ovo utiče i na planiranje buduće raspodele vlasti unutar Srbije. Zapadnjaci, vlade i biznis, treba da u velikoj meri budu zadovoljni, Rusi ne smeju biti previše ljuti, a mora se održati slika vođenja potpuno samostalne i „baš me briga šta kažu ambasade“ politike.

KOSOVO I SOCIJALISTI

U novoj raspodeli karata unutrašnje moći mora se brižljivo voditi računa i o Kosovu, rešenjima ka kojima se ide i što široj podršci u domaćoj javnosti koju vlast za to mora imati. Bez obzira na komotne dve trećine mandata u parlamentu za naprednjačku listu, kojima se u teoriji omogućava izglasavanje bilo kakve odluke po bilo kom pitanju, od, recimo, podrške zakonodavnog doma Vučićevom planu za Kosovo (što dosad nije bila tema skupštinske debate jer sam plan poslanicima nikad nije predstavljen), do potpisa na „sveobuhvatni plan normalizacije odnosa“ sa Prištinom i promene Ustava. Naprednjaci potpuno sami, ili sa manjinama, u tu politički rizičnu operaciju ne mogu da uđu. Na stranu očekivana takozvana bočna podrška u delu civilnog sektora i manjeg dela vanparlamentarne opozicije, pa i umirivanje vrhuške Srpske pravoslavne crkve multimilionskim donacijama usred pandemije, za SNS je vrlo poželjno da još neko iz pozicije vlasti, donosioca odluka, taj teret ravnopravno podeli.

Naravno, Dačić i Šapić bi i iz uloge „državotvorne“ opozicije mogli da podrže ono što im Vučić zatraži, ali kolika bi im bila cena za to? Takođe, da li bi Dačić u slučaju gubitka vlasti, pod uslovom da uopšte ostane lider SPS, mogao da ubedi sopstvenu partiju da se „podmetne“ oko Kosova? Najsigurnija podrška se dobija time što bi pomenuti dobili mesta u vladi. Za interese SNS, što manje to bolje.

Ovde nije zgoreg podsetiti na podudarnosti u delu biračkog tela SNS i SPS, radništvo i penzioneri, ali i karijeristi, uglavnom konzervativno orijentisani, i da bi eventualni udar socijalista na naprednjake zbog „izdaje Kosova“ mogao da napravi značajnu štetu. Dačić se, naravno, zaklinje da se to neće desiti, ali… Em se i ranije zaklinjao na sve i svašta, em ukoliko bi otišao sa čela partije, nateran ili oteran, zakletve automatski više ne bi važile. Sve ovo, udruženo sa fijokama punim dosijea o raznim ljudima u vrhu SNS i oko njega, otežava odlazak SPS u opoziciju. Imaju i naprednjaci opciju jednako brutalnog odgovora na eventualno buntovništvo socijalista, kao i mehanizme lukrativne kupovine lojalnosti – ne daš im mesta u vladi, ali im daš javna preduzeća i praviš s njima koalicije na lokalu. Međutim, sada je valjda jasnije zašto je za pravljenje novog dila, ili pripremu rata, sa SPS ipak potrebno vreme.

SVE SE TIČE 2022.

Sve što Aleksandar Vučić sada radi u tesnoj vezi je i sa predsedničkim izborima 2022. godine, kao i sa vrlo važnim beogradskim, koji bi trebalo da se skupa održe. Sastav nove vlade biće deo strategije za pobedu, što ubedljiviju, na tim izborima. Ujedno, ključni politički zadatak te vlade, i budućeg premijera, biće da maksimalno doprinese novom Vučićevom trijumfu. A lestvica je baš visoko podignuta. Na glasanju za predsednika Republike održanom 2. aprila 2017, Vučić je kao kandidat SNS, kojeg su u startu podržali svi koalicioni partneri, uključujući SPS, dobio dva miliona glasova i 55 odsto podrške izašlih birača. Opozicioni kandidati nisu uspeli da izbore drugi krug, ali su, pa i kad iz jednačine sklonimo Vojislava Šešelja i Miroslava Parovića, osvojili zbirno oko 1,3 miliona glasova, najviše Saša Janković, Luka Maksimović i Vuk Jeremić. Sveukupno, to je bio ozbiljan izborni rezultat opozicije, iscepkane na više relevantnih kandidata. Vučić ima obavezu da na sledećim izborima bar ponovi prethodni rezultat, da ni po koju cenu ne ostavi utisak slabljenja podrške građana, pre svega zbog svoje pozicije „nedodirljivog“ i prema spolja i iznutra. A čeka ga pakleno težak posao, pandemija virusa korona i ekonomski problemi, pritisci da se konačno prione na kosovsko pitanje, najave da će se relevantna opozicija ovog puta okupiti oko zajedničke ličnosti i, uz sve to, dilema da li može bar da ponovi, ako ne i premaši, prethodni izborni rezultat bez podrške SPS i Šapića. Tu imamo isti princip kao kod Kosova – podrška će biti sigurnija ako obojica budu zadovoljni mestom u novoj vladi ili oko nje.

Takođe, velika je dilema da li će lista SNS moći da ubedljivo trijumfuje na izborima za Skupštinu grada Beograda bez koalicije sa socijalistima i bivšom vaterpolo zvezdom. Na prethodnim u martu 2018. uspeli su delom i zbog velikog broja stranaka koje su završile ispod cenzusa – kandidovale se 24, a prešle samo četiri, pa je listi „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd!“ sa 366.871, odnosno 44,9 odsto podrške, pripalo 64 od ukupno 110 mandata. Sada ce biti nešto drugačije i sa cenzusom i sa stanjem u opoziciji, a i faktor Gorana Vesića svakako ne doprinosi jačanju podrške – na parlamentarnim izborima u junu broj glasova nije povećan. Ukoliko naprednjaci u Beogradu dobiju manje glasova nego 2018, odnosno ako aktuelna opozicija zabeleži značajniji rast, struktura celokupne Vučićeve vlasti biće ozbiljno narušena i ponašanje SPS i Šapića postaće ključno. Ovo i te kako utiče na aktuelne nedoumice oko formiranja vlade i ostalih institucija vlasti.

foto: dimitrije goll / tanjug

Zbog svega navedenog što sledi do 2022, odluka o premijeru dobija na dodatnoj važnosti. To mora biti ličnost koja ne iritira domaću javnost, ali ni strance, ličnost koja je predsedniku potpuno lojalna, ali ne može baš ni da služi kao predmet sprdnje, neko ko predsedniku neće spuštati rejting, ali da ga ni sebi ne može previše povećati… I time se vraćamo na priču o foto-robotu premijera tehnokrate, kojem alternativa može biti da Ana Brnabić ostane tu gde je, što bi bio signal da Srbiju za godinu i po čekaju i vanredni parlamentarni izbori. Ali o tom potom.

KAKO NAHRANITI GLADNE

U ovom tekstu poslednji, međutim, nikako najmanje važan faktor koji usporava Vučića u ovom periodu jeste neophodnost da što veći broj svojih ljudi učini što zadovoljnijim. A kako namiriti toliko večno gladnih usta? Upravo je u tome važan deo odgovora na dilemu zašto se čak i sa odlukama o važnim mestima u parlamentu oteže – naprednjak koji dobije funkcije u Narodnoj skupštini ostao je bez funkcije u izvršnoj vlasti, to znači da neće biti ni ministar, ni državni sekretar, ni direktor javnog preduzeća. I obrnuto, oni kojima se nameni resor u Nemanjinoj ili preduzeću neće biti na Trgu Nikole Pašića. Slično važi za fotelje u lokalnim samoupravama, ko će ostati u matičnoj opštini, ko se seli u Beograd. Takođe, naprednjake na jesen čeka velika izborna skupština, raspodela državnih funkcija u velikoj meri će uticati na stranačke.

I dok se sve to ne razbistri, svuda traje status kvo. Prilično jednostavno.

A od SNS-a je napravljeno političko čudovište, mreže interesa, kompleksna savezništva i rivalstva, mnogo ljudi ogromnih apetita. Njihov zajednički šef jeste ubedljivo nadmoćan, ali ipak od svih njih i zavisi, od njihove odanosti i njihovog rada, i nije mu cilj da svoju vojsku drži nesrećnom. Pa ih sve treba nekako namiriti, od vrhuške do podnožja hijerarhije, tako da i oni budu zadovoljni i da doprinesu gde treba kako treba. Da se ispuni i lični i neki opšti interes, koliko je moguće… Međutim, mudar vladar će svoje ljude usrećiti tako da budu u svakom trenutku duboko svesni koliko oni od njega zavise. Da je on zaslužan za njihov let, kao i da može da uzrokuje njihov pad. Dakle, da, sasvim moguće je da Vučić delom i namerno oteže sa novom kompozicijom vlasti jer mu se prosto tako može. Jer tako drži ljude pod kontrolom, jer tako onih nekoliko hiljada, koji već mesecima strepe u neizvesnosti, dobro znaju ko je Šef i na pamet im ne pada da ga se odreknu.