Strana iskustva i domaća praksa

„Ideja da se napravi Savet za nacionalnu bezbednost je fantastična i ja je pozdravljam“, kaže za „Vreme“ Zoran Dragišić sa Fakulteta za bezbednost, poznati stručnjak za to polje. „Treba samo da bude praćena i političkom voljom i konsenzusom da taj budući savet radi u javnom interesu“. Samo to…

Dragišić zna kuda cilja: tela te vrste postoje u mnogim zemljama i rade sa različitim uspehom. Uspeh je u funkciji upravo političkog konsenzusa oko: percepcije sadašnjih i budućih pretnji nacionalnoj bezbednosti; prioriteta ciljeva; i prihvatanja osnovnog pravila igre – da je nacionalna bezbednost iznad partijskog interesa i političkog spletkarenja, dakle nešto iznad zloupotrebe u banalnoj borbi za vlast.

JEDINSTVO KOMANDE: Iskustvo starih i prevejanih država kaže da je najbolje u takvim telima praviti ravnotežu izvršne, zakonodavne i sudske vlasti; da je posebno važno imati nezavisnu kontrolu podataka koje službe bezbednosti dostavljaju, ali i budžetskih sredstava koje troše pod velikim crnim ogrtačem tajnosti u „interesu nacionalne bezbednosti“.

Sjedinjene Američke Države imaju Savet za nacionalnu bezbednost kao telo odgovorno predsedniku, a koje vodi savetnik za nacionalnu bezbednost. Taj savet (NSC) ima ogromna ovlašćenja, ali i njemu za vrat dahću Predstavnički dom i Senat, dakle ceo Kongres sa svojim potkomitetima za ovo i ono: nacionalnu bezbednost, spoljnu politiku, ali i finansije. Ispostavilo se više puta da je ovaj poslednji najopasniji, jer se iz potrošnje budžetskih sredstava najjasnije vidi čime su se nebrojene službe bezbednosti ustvari bavile. Britanci, kao najiskusniji u tim poslovima, imaju složen, godinama dograđivan i veoma uravnotežen sistem formulisanja strategije nacionalne bezbednosti (unutrašnje i spoljne) u koji su uključeni svi vidovi vlasti i gde jedni kontrolišu druge. Razlika između SAD i Britanije je u stilu: dok Amerikanci sede pred kompjuterima, Britanci se radije okupe oko nečijeg kamina uz viski i razmotre stvari. To, naravno, ne znači da su efikasniji; samo im je lepše dok traće novac poreznih obveznika na budalaštine…

Ali, vratimo se Srbiji. Dan-danas su poslovi državne bezbednosti (osim Zakona o BIA iz 2002) manje-više regulisani Zakonom o osnovama državne bezbednosti iz bivše (prethodne i nekadašnje, rekao bi Milošević) SFRJ. Pa smo tako imali: Savet za zaštitu ustavnog poretka iz vremena pokojnog Staneta Dolanca; pa Vrhovni savet odbrane, donedavno; pa Đinđićev Savet za državnu bezbednost, na koji ćemo se vratiti. Na svakodnevnom praktičnom i operativnom planu najvažnija je bila savezna koordinacija službi, jednom nedeljno na nivou načelnika i/ili zamenika. Tamo su se sravnjivala i razmenjivala saznanja, koordinisale akcije i operacije (da neko nekome ne stane u tanjir) i odatle su stizale manje-više uopštene informacije državnom vrhu (dnevne, nedeljne, mesečne itd.). Po sećanjima ljudi koji su tamo sedeli, bilo je to efikasno telo – u odnosu na postavljene zadatke, naravno.

Milošević je stvari pojednostavio: Vrhovni savet odbrane postao je formalnost koju su Crnogorci koristili da tamo gunđaju, na opštu ravnodušnost ostalih članova; sve informacije od bilo kakvog značaja išle su Jovici, pa Slobi, kanalima slobodnim od bilo kakve kontrole. Vojne službe, II i XII Uprava (obaveštajna i bezbednosna) bile su u sklopu tog istog neformalnog sistema: princip adinonačalija ili jedinstva komandovanja. Kako je Milošević i u konsultacijama s kim (osim Mire Marković) donosio procene pretnji i iz njih izvodio strategiju nacionalne bezbednosti – doznaće se jednoga dana. Zanimljivo je da je 1997. Jovica Stanišić stekao titulu „savetnika za nacionalnu bezbednost“; kažu da mu na pamet nije padalo da referiše novom ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću (kao što nije ni prethodnom, Zoranu Sokoloviću), nego je tom titulom dobio prečicu ravno do Šefa. Kako je sve to završilo – znamo.

E, sad: posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije, u novembru 2001, premijer Zoran Đinđić osnovao je Savet za državnu bezbednost kao organ Vlade. Narodni poslanik Žarko Korać (tada potpredsednik Vlade) bio je član tog saveta, a za „Vreme“ kaže: „Svi su sedeli tu: Dušan Mihajlović (ministar unutrašnjih poslova), Nenad Milić (zamenik) i Sreten Lukić (načelnik Javne bezbednosti); Andrija Savić (načelnik Državne bezbednosti i kasnije direktor BIA); Zoran Janjušević (savetnik premijera); ponekad Nebojša Čović. Nije bilo Vojske, jer je bila na saveznom nivou i nije sedeo Milorad Bracanović, jer sam se ja tome usprotivio. Umesto njega sedeo je šef kabineta Andrije Savića Vlado Dragićević (stari udbaški lisac).“ Ispalo je, međutim, kao što se videlo iz suđenja za atentat na Zorana Đinđića, da su stenogrami razgovora Saveta za državnu bezbednost nekako stizali do zemunskog klana: „Ili je neko od nas prenosio, u šta sumnjam; ili je Bracanović predavao podatke, jer su sastanci bili snimani“, kaže Korać. Taj Savet za državnu bezbednost, međutim, pokazao se veoma efikasnim pred, za vreme i posle atentata i akcije „Sablja“; Đinđić, uostalom, ne bi držao neefikasno telo u svojoj vladi. Jedan od učesnika tih sastanaka (želi da ostane anoniman) kaže da se savet povremeno „bavio banalnostima: Cecom, udovicom Ražnjatović; šta ćemo s kućom u Šilerovoj; itd.“, ali da je bio od koristi – kad se sve uzme u obzir. Sticajem okolnosti i neodložnih poslova, taj se savet nikada nije ni vinuo do formulisanja neke nacionalne strategije; imao je preča posla. „Čak i kad je neko iz vojske dolazio, to su bile neke mape Evrope i dosadna, irelevantna geopolitička predavanja“, priseća se naš izvor, koji ne može da sakrije sumnju da je reč bila o zavlačenju i pranju ruku. Dušan Mihajlović priseća se pak u svojim memoarima da se savet, osim opisanim temama, zamlaćivao čak i pitanjem treba li ili ne Bebu Popovića pustiti, kad je već bio zapeo da ide u leto 2003.

JEDNAKI I JEDNAKIJI: U utorak, 5. juna, dok se ovi redovi pišu i dok Karla del Ponte hoda po Beogradu, predsednik Republike Boris Tadić zakazao je i održao konstitutivni sastanak novog saveta za nacionalnu bezbednost, kaže saopštenje. Sadržaj je ostao nepoznat. Bili su prisutni: Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Dragan Jočić, Dušan Petrović, Dragan Šutanovac, gen. Zdravko Ponoš, Rade Bulatović, gen. Svetko Kovač i gen. Zdravko Jelisavčić. Lepo: svi na gomili iz „ministarstava sile“ (gde kod nas spada i pravda), iz Vojske i iz sve tri bezbednosno-obaveštajne agencije (dve vojne i jedne civilne). Ko je nedostajao? Štagod pisalo u Uredbi o osnivanju Saveta, očigledno su nedostajali ministar inostranih poslova (ili načelnik SID-a, spoljne obaveštajne službe, kao zamena), neko iz Vrhovnog suda, predsednica, na primer, kao i neko iz Skupštine Srbije – pa makar i Ivica Dačić, kad je već predsednik Odbora za odbranu i bezbednost. Bez njih troje ceo ovaj Savet ne deluje ozbiljno. Vrhovni sud mora da bude prisutan da bi se koliko-toliko otklonile sumnje u zakonitost metoda, sredstava i rada službi. Bez Ministarstva inostranih poslova nemoguće je formulisati strategiju nacionalne bezbednosti u celini. Parlament bi morao da ima u tom budućem Savetu bar dva člana: iz Odbora za odbranu i bezbednost i iz Odbora za finansije.

Ima tu još otvorenih pitanja koja će takva ostati dok se ne donese novi zakon o službama bezbednosti. Kako „Vreme“ saznaje, planira se ukidanje SID-a (Služba za istraživanje i dokumentaciju; spoljna obaveštajna služba MIP-a) i spajanje obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i u civilstvu i u Vojsci u dve agencije – BIA i neka buduća vojna. Ostaje takođe i pitanje statusa članova budućeg saveta: hoće li biti svi jednaki?

Bogoljub Milosavljević, bivši profesor Policijske akademije i stručnjak za pitanja bezbednosti, podseća na neka iskustva iz susednih država: „U Hrvatskoj šefovi službi učestvuju u radu tela za nacionalnu bezbednost, ali bez prava glasa: političari odlučuju na osnovu informacija koje oni pružaju i objašnjavaju.“ On smatra da treba što pre doneti zakone o Savetu i o službama bezbednosti, da bi se izbegla različita tumačenja i pravne paralize. Zoran Dragišić upozorava da će novi Savet biti „izuzetno značajan za budućnost samo ako njegovi članovi budu posvećeni strategiji nacionalne bezbednosti koja bude formulisana“. Ustav to nije regulisao, ali je sve to moguće urediti zakonima, kaže on, inače „postoji opasnost od blokade iznutra“. „Nije tu Hag glavni, kako se nekima čini“, kaže Zoran Dragišić. „To će proći i Srbija nastavlja da živi i posle Haga: nas čekaju mogući veliki rizici i opasnosti, pa neko mora da formuliše naše opcije, prioritete i strategiju u odnosu na procenu mogućih budućih pretnji. Zato je važna politička volja da se Savet uzdigne iznad stranačkih trvenja. Mene brine što tu nema Ministarstva inostranih poslova. Da nije Vuk Jeremić razlog? To ne bi bilo dobro.“

Žarko Korać, na osnovu svog iskustva u sličnom telu, postavlja praktična pitanja: „Tu će se morati znati ko određuje dnevni red: da li će savet zadavati poslove službama, ili će to biti rutinski sastanci na kojima službe serviraju šta imaju, pa još tako da ispadnu strašno pametne? Sad imaju još i Vojsku, čije će službe da im serviraju šta hoće, bez ikakve kontrole. Osnovni problem biće nezavisna kontrola rada službi i nezavisna kontrola kvaliteta njihovog proizvoda i poštovanja zakona. Zato treba u taj savet uključiti i Vrhovni sud i Skupštinu i spoljne poslove, ovako ili onako.“

Dodaćemo: i Ministarstvo finansija sa ovlašćenjem da preispita svaki operativni trošak službi. Da se ne bi opet desilo da kupe kuću i imanje nekom haškom optuženiku, pa da to uknjiže na svog radnika i posle se iznenade odakle im kuća…