Sto dana ogorčenja

Srbija je ponovo doživela još jednu strašnu, okrutnu lekciju. Četiri bebe su preminule od velikog kašlja tokom ove sezone. Ove neizrecive tragedije posledica su, u svakom od četiri slučaja, vrlo složenih medicinskih okolnosti, ali su otvorile i niz neugodnih pitanja. Neugodnih? Teško da uopšte postoji pravi pridev, ali je ionako svejedno jer smo od njih, a i od lekcije koju pitanja otvaraju, vrlo brzo okrenuli glavu. Ovaj tekst je o tome. O tim pitanjima. Dakle, ne morate da ga čitate. Nećete valjda sad o tome? Razmišljajte o nečemu drugom. Ima važnijeg posla nego što je smrt odojčadi. Imamo mi većih problema. Imamo i opasnijih neprijatelja koji nam rade o glavi. Neki su daleko, neki su na vlasti, neki su bili, a neki tu, među nama. Ima i neprijatelja, ali to ne sme da se pominje, bolje tako, da se ne prizove i ne dozove, nikome od toga nije dobro, niti će biti bolje, a ne zna se ni da li će urednik to uopšte pustiti, onih nekih koji su – u nama samima.

Strašna vest o žrtvama pertusisa može se zaista posmatrati kao važna lekcija iz koje će srpsko društvo izvući pouke, preispitati uzroke zaraze koja je donedavno bila istrebljena, unaprediti kalendar vakcinacije i zakonski okvir u kome se imunizacija sprovodi, podstaći jednu novu, razumnu, plansku i dvosmernu kampanju vakcinacije, razmatrati razne oblike celoživotnog obrazovanja i čitavog niza mera borbe protiv antinaučnih pokreta kroz otvoreni dijalog, bez prisile, kroz učenje i širenje civilizacijskih vrednosti. Može se ući u sve to sistemski, bez velikih ulaganja, osim malo razuma, malo kolektivnog dogovora, malo saosećanja, sada kad smo, na fatalan način, kroz smrt odojčadi, spoznali kakva opasnost preti od teorija zavera i antivakserskih formalnih i neformalnih organizacija.

Može se, naravno, tome prići i na sasvim drugi način pa se upitati: nećemo valjda sad da menjamo društvo zato što su tamo umrle neke četiri bebe? One bi ionako… (autor ipak nema srca da citira dalje). Ali, zar ćemo zbog jednog ili četiri usamljena slučaja, koja je lako demistifikovati, prećutati ili zamagliti, da diramo u naše tradicionalne, hrišćanske vrednosti, da slušamo neke tamo što propagiraju SZO, Davos ili ne daj Bože Evropu, možda čak i nauku koja je, to svi znamo, propala stvar Kolektivnog Zapada sad kad se vrši najveći eksperiment nad ljudima u istoriji, da dopustimo da se ovaj slučaj iskoristi kao izgovor da se ograniči naše pravo da svako tvrdi kako je Zemlja ravna, da prodaje sumnjive suplemente, leči na daljinu i pouzećem, sa popustom na količinu. Nećemo valjda svega toga da se odreknemo samo zato što….

Može se, naravno, kao u ovom tekstu, tim pitanjima i propuštenoj ovoj lekciji, mada to nije po pravilima lepog novinskog izveštavanja i mada autoru koji je naučni novinar to inače nije manir, neka i za to čitalac bude upozoren, cela stvar posmatrati sasvim pristrasno. I sa neprikrivenim ogorčenjem.

GDE NAM JE OVOG PUTA SAUČEŠĆE

Mada autor teksta tvrdi da razume antivaksere, njihovu pravnu i istorijsku motivaciju, njihovu kulturu nepoverenja i razočaranja sistemom, kao i podložnost teorijama zavere i manipulaciji raznih lobi, spin i Mi grupa, ne može da ne misli na njih (sa ogorčenjem) pred podacima Ministarstva zdravlja kako je prošle godine više od 1300 dece obolelo od velikog kašlja, bolesti koje nije bilo pre bujanja antivakserstva. To smo, inače, saznali nakon što je prošle nedelje, u RTS intervjuu kod medicinske novinarke Ane Stamenković koji je krenuo neobičnim tokom, dr Vladislav Vukomanović iz Instituta za majku i dete neočekivano rekao da su od ove bolesti četiri bebe preminule, a jedna se nalazi na respiratoru. Vest o nevinim žrtvama pertusisa par dana je privlačila pažnju svih naših medija, izazvala iskreni šok i brigu te, naravno, proizvodila gledanost i nove klikove, podstakla zabrinute roditelje da tragaju za odgovorima i uzgred, pokrenula još jedan rat između antivaksera i pobornika nauke (koji se, inače, bez pauze vodi tamo negde na društvenoj margini). No, budimo iskreni, kad smo već ogorčeni – ove strašne smrti po običaju nisu izazvale saosećanje. Nije bilo ni krivca, pa ni fenomena moralne panike. Bila je to obična panika (Da li su moja deca zaštićena? Koji lekovi pomažu? Šta kaže horoskop?).

Ne postoji nešto takvo kao što je kolektivna krivica, ali u Srbiji smo posvedočili smrti četiri bebe, a Srbija sa smrću bar ima iskustva, zna se šta treba a šta ne činiti, kako plakati i kako to snimati, ali ovde, zapazite, nismo čuli bilo kakvu izjavu saučešća ili veću osudu kako od odgovornih funkcionera koji upravljaju zdravstvenim sistemom, tako i kod opozicionih prvaka, intelektualne elite, akademije, ljutih kolumnista i slobodnih podkastera. Niko čak nije ni pitao gde nam je ovog puta saučešće. Autor ovog neprimerenog teksta sada već nije ogorčen, samo sleže ramenima, kako to? Možda jer ljubavi odavno nemamo, a sad saznajemo da kašalj itekako umemo da sakrijemo.

JEDINO REŠENJE

U međuvremenu, ipak su mnogi ljudi u Srbiji, više hiljada njih, čija su deca obolela od velikog kašlja ili su ga i sami dobili, neizbežno razmišljali o lekciji sa koje je Srbija opravdano izostala. Imali su, nažalost, za to iskustvo punih sto dana, koliko traje uporni, podmukli, a na momente i opasni kašalj, čiji razorni napadi, sa karakterističnim zvukovima njakanja i borbe za vazduh, posebno tokom središnje, takozvane paroksizmalne faze, malom bolesniku onemogućuju da diše, jede i spava. Napadi u stadijumu zacenjivanja (convulsivum), kada pri svakom izdisaju nastaje nekoliko uzastopnih iskašljaja, mogu da budu tako strašni da dovedu do polomljenih rebara, složenih komplikacija sa pneumonijom, hospitalizacije, a kod najmlađih pacijenata, koji su očigledno najosetljiviji, i do smrtnog ishoda. Borba sa ovim čudovištem, tokom više nedelja, pretvara se u agoniju gde je svaki udah nagrada, a svaki napad uragan gušenja, borbe za život i straha koji postane veći od života.

Lekovi protiv kašlja, inače problematična vrsta medikamenta, kod pertusisa nisu ni od kakve pomoći. Ustaljeni protokoli naših pulmologa podrazumevaju, ako se bolest dovoljno rano otkrije, neku kombinaciju snažnih antibiotika i kortikosteroida, ali u principu, mada bolest izaziva bakterija, antibiotici ne mogu da zaustave kašalj, mada utiču na intenzitet i sprečavaju bakteriju da se dalje prenosi. Za bolest se dugo zna, u Kini je nazivaju “stodnevni kašalj”, na Kolektivnom zapadu whooping, zbog karakterističnog tona, a kod nas “magareći kašalj”, iz istog razloga. U lekarskom žargonu naziva se “pertusis” po imenu Bordetella pertussis, što je naziv za izazivača bolesti – inkapsuliranu, aerobnu, gram negativnu štapićastu bakteriju koja luči toksine zbog kojih u organizmu nastaju gorepomenuti grozni simptomi bolesti.

I bez toga, a i bez ovog neprimerenog teksta, za pertusis, naizgled, postoji samo jedno rešenje –vakcina. No, to nije rešenje. Vakcina protiv ove bolesti nije ni blizu efikasna kako bismo možda želeli, zaštita koju ona pruža se gubi posle nekoliko godina, zbog čega se u kalendaru vakcinacije praktikuje čitava serija revakcinacija tokom odrastanja. Ako je vaše dete vakcinisano, to ga ne štiti od ove opake bolesti. Jedina zaštita koja postoji (i koja je delovala godinama) zapravo je – kolektivna vakcinacija. Samo kad je u jednom društvu obuhvat imunizovane dece izuzetno visok, bolest ne može da se širi, a bez zaraze nema ni smrti. To je srž problema. Možda o tome niste razmišljali ni tokom kovida, ali problem sa antivakserima je samo u tome što je to jedna duboko sebična pozicija – biti antivakser ipak znači misliti samo na svoje interese, na svoje “pravo” da ne vakcinišeš sebe i svoje dete (mada je vakcina za pertusis zakonski obavezna), na svoje rizike, a ne na zaštitu za celu zajednicu, koju čine i najnemoćniji.

Upravo zahvaljujući opštoj vakcinaciji, većina pedijatara videla je pertusis tek nekoliko puta u karijeri, a godišnje se javljao po jedan ili dva slučaja. Studenti medicine su godinama sa snimaka slušali kako ova bolest zvuči. I onda smo, najpametniji kakvi smo, rekli kako “nema veze tih 400 godina istorije nauke”, mi znamo najbolje, vakcine su zlo. Neće ti promoteri SZO i Davosa da mi određuju šta može u moje telo. I sledstveno, obuhvat vakcinacije je opao sa neophodnih 95 na 85 odsto populacije, a pertusis se vratio. Retko koja stvar toliko je isključiva – razumno ili ništa. Nažalost, ponekad za glupost nema milosti. Zablude i budalaštine su svuda, dok je čoveka, biće i gluposti, ali malo ima tih situacija gde su tako fatalne.

Uzgred, malo gde postoji društvo koje sve svoje predrasude plaća po tolikoj ceni, malo gde se nerazum plaća životom. Posle kovida, to je uz nasilje i banalizaciju sa kojima inače živimo, postala naša redovnost, pojava obična, protiv koje se niko ne bori, koja je vlastima zgodna kod zatreba, opoziciji nedovoljno antirežimska, intelektualcima trivijalna, Akademiji neudobna, podkasterima nekomercijalna, a svima samo dosadna kao svrab koji nesmetano rađa svoje gorke plodove.

I sada smo počeli da tu našu novu, svakodnevnu estradizaciju logike i odricanje od civilizacijih vrednosti, koja medijima donosi gledanost, prodavcima magle profit, a propovednicima pseudonauke političke mandate, zaista plaćamo životom, i to životom najslabijih među nama, onih koji u njega još nisu ni ušli. Vaše je pravo, vaša volja, vaš izbor samo na vama, ali tamo negde jedna beba se bori za život. Hvata dah.