Stigmatizacija, najveći neprijatelj mentalnog zdravlja

Internet pretraživači doneli su nam mnogo nevolja. Jedna od najvećih među njima svakako je masovno samodijagnostikovanje. Svako danas ima po nekoliko mentalnih poremećaja i zna kakva mu terapija treba. Knjige s receptima za samopomoć izrazito su popularne, a sad su tu i razgovori s veštačkom inteligencijom.

Jedno vreme se smatralo da bi najveće napore trebalo uložiti u prevenciju, da su zaštita i očuvanje mentalnog zdravlja jednostavniji, efektivniji i dostupniji nego tretmani za potpuno razvijeni mentalni poremećaj. Prošlo je tek manje od četvrt veka otkad je Svetska psihijatrijska asocijacija objavila da je najveći problem u oblasti zaštite mentalnog zdravlja zapravo stigmatizacija – naša tendencija da nekoga svedemo na jedno svojstvo i potpuno zanemarimo ostatak njegove ličnosti.

OMILJENE ŽRTVE RAZLIČITIH KULTURA

Ne bi trebalo imati iluzije: svako od nas nekoga stigmatizuje. Poneki pripadnik svake većinske grupe “obeležio” je nekoga i ispoljava svoju netrpeljivost, makar prepričavajući viceve. A vicevi su gotovo bezbrojni: o susednim narodima ili gradovima, starcima, crncima ili Jevrejima, plavušama, advokatima… Među njima su, naravno, i vicevi o osobama s psihotičnim poremećajima ili mentalnom zaostalošću, te o profesionalcima koji s njima rade.

Postoji, međutim, i jedna velika razlika među svim pomenutim grupama i “etiketama” koje one nose. Istraživanja u oblasti sociologije mentalnog poremećaja pokazuju da nema kulture koja psihotične osobe ne izdvaja i ne tretira negativno. Mada svaka grupa i epoha imaju poneku omiljenu žrtvu, jedino “ludaci” tu ulogu imaju u svim društvima i svim epohama.

Ovaj problem ne mora da vam bude u centru pažnje da biste bili izloženi njegovom dejstvu. Svaki kontakt s medijima pokazuje da malo tema privlači savremenu javnost kao “ludilo”. Na primer, prilikom dodele “Oskara”, od 1954. do danas, svake godine je među nominovanima za najbolji film, scenario ili glumu bilo barem jedno ostvarenje koje se bavilo ovom temom. Slična je situacija s informativnim programima, gde se o mentalnom zdravlju prečesto izveštava senzacionalistički i neusklađeno s preporukama i profesionalnim normama.

Sve ovo ne bi moralo da bude tako opasno – odnosno moglo bi da bude stvar ličnog senzibiliteta – da se, u istoj toj epohi u kojoj su ljudi radi da neprekidno gledaju “ludake” na televizijskim ekranima, zaštita mentalnog zdravlja ne nalazi na kraju liste nacionalnih i internacionalnih prioriteta. Više od 70 odsto svetskog stanovništva živi u državama u kojima jedan psihijatar opslužuje preko sto hiljada stanovnika, a skoro dve petine država nema politiku za zaštitu mentalnog zdravlja. Ostaje nam, naravno, i zadatak da utvrdimo koliki je procenat zemalja u situaciji kakva je naša: da su takve politike usvojene, ali da se njihova načela i preporuke primenjuju samo u vrlo maloj meri.

IZOPŠTENOST, DISKRIMINACIJA, OBESPRAVLJENOST

Definicija stigme kaže da ona služi tome da neku osobu ili grupu odvojimo od sebe i pokažemo da su on ili ona lošiji od nas. Prava opasnost ovog procesa sadržana je u tome što smo svi mi skloni da etikete tretiramo kao definicije i da ih – iako one ne bivaju eksplicitno potvrđene i proverene – koristimo kao moćna objašnjenja. Kad o njima razmislimo, jasno je da su besmislene usled svoje neosnovane pretenzije na status univerzalnih sudova, u kojima jedno svojstvo objašnjava celinu: neke osobe, na primer, izdvajamo po tome što imaju izrazito jake strahove i nazivamo ih “fobičarke”; šta god da “fobičarke” budu osetile ili doživele u budućnosti, mi ćemo lako sebi objasniti samo zahvaljujući tome što smo ih smestili u tu kategoriju.

Lako se može desiti da odbijemo svako alternativno tumačenje i ne damo da ikad više izađu iz te kategorije.

Posledice toga mogu biti strašne. Gotovo 70 odsto pacijenata izjavljuje da nakon psihijatrijske hospitalizacije nikad ili retko nailaze na spremnost drugih da prihvate njihova osećanja tuge, očajanja, besa ili frustracije. Jedna hospitalizacija vodi izopštenosti, samoći, ćutanju: niko više neće dozvoliti da mu govorite o svom unutrašnjem životu ili će na svaki vaš pokušaj da otpočnete ličnu priču prosto reći ili makar pomisliti: “Ma, pusti ga, šizofreničar”. U “niko” treba ubrojati i članove porodica i supružnike, pošto istraživanja pokazuju da, zbog straha da bi i sami mogli biti stigmatizovani, i oni često odlučuju da prekinu kontakt s pacijentom.

Ovakav stav vodi do značajne obespravljenosti psihotičnih osoba. U Engleskoj ih je zaposleno manje od 10 odsto. Pacijenti su diskriminisani i kad su u pitanju putovanja, a neke zemlje, na primer SAD, eksplicitno odbijaju da izdaju vizu osobama koje pate od mentalnih poremećaja. Isto je sa iznajmljivanjem stanova, protivljenjem porodica potencijalnih bračnih partnera, lečenjem od somatskih bolesti…

Kao najstrašnije može izgledati to da neke izrazito desničarske vlade koriste opštu sklonost stigmatizaciji psihijatrijskih pacijenata da bi sprovodile programe koje nazivaju eutanazijom. Tako postoji nešto dvostruko bolno u tome što je, s jedne strane, tokom dvadesetog veka 250.000 pacijenata ubijeno samo zato što su bili pacijenti, a da se, s druge strane, još nije pojavio nijedan holivudski reditelj koji bi snimio film A-produkcije o tome kako su, na primer, gasne komore nacisti prvobitno napravili da bi u njima ubijali psihotične i mentalno zaostale, ili da je prisilne sterilizacije bilo i u drugoj polovini dvadesetog veka (na primer, u Švedskoj do 1974. godine).

ZAČARANI KRUG SAMOSTIGMATIZACIJE

Uprkos svemu ovome, mislim da je stigmatizacija najpogubnija po same stigmatizovane osobe. Ne samo da se radi o milionima ljudi nego u njihovim životima to može da traje i po nekoliko decenija. Već je dugo jasno da osobe kojima zajednica pripiše sekundarnu devijaciju ubrzo počnu da se ponašaju u skladu s njom. Pošto osoba s, na primer, etiketom narkomana više ne može da uspostavi kontakt s većinskom grupom – čiji pripadnici sebi laskaju da su “normalni” – ona počne da komunicira isključivo s onima koji imaju istu etiketu kao i ona, kao i da usvaja ponašanje koje od nje očekuje većina, što se potkrepljuje nagrađivanjem za to što igraju stereotipnu ulogu devijanta, odnosno kažnjavanjem kada pokušaju da se vrate konvencionalnim ulogama. Na taj način, stigma može da intenzivira devijantno ponašanje i uništi nečiji život namećući trajnu izolaciju, a da “primarna devijacija” nije morala da bude ni izdaleka tako opasna i sveobuhvatna. Ili, mada je to verovatno vrlo redak slučaj, čak nije morala uistinu ni da postoji. Konačno, možda se baš iz ovih razloga za pomoć obraća samo 26,7 odsto osoba koje imaju mentalne poremećaje, odnosno nešto manje od polovine onih koji boluju od shizofrenije, najtežeg oblika ovog problema.

Otkud potiče ovakva potreba društva da stigmatizuje pripadnike različitih manjinskih grupa? Najosnovniji odgovor na to pitanje polazi od pretpostavke da je strah od ludila, zapravo strah od sfere iracionalnog, jedan od najjačih ljudskih strahova. Psihotična stanja, pa čak često i nepsihotični poremećaji, izazivaju u ljudima asocijaciju na gubitak kontrole nad sopstvenim postupcima i unutrašnjim sadržajima. Ovo nas plaši više nego somatska bolest – koja takođe uključuje gubitak kontrole nad nekim funkcijama i oblicima ponašanja – zato što je naša mentalna sfera, a pre svega naše uverenje da smo razumna bića, homo sapiensi, jače narcisistički zasićeno od onih naših funkcija koje doživljavamo kao više biološke.

Ovo objašnjenje nastavlja se pretpostavkom da jedan od mehanizama odbrane koje smo naučeni da koristimo u takvim situacijama jeste projekcija. Tako mi taj strah da bismo i sami mogli doživeti gubitak kontrole nad svojim umom projektujemo u druge, pri čemu su “obeleženi pacijenti” (ili “devijanti” uopšte) najjednostavnija meta. Kad ubedimo sebe da je problem u njima i potpuno ih izolujemo, to nam daje ne samo doživljaj superiornosti već pre svega bezbednosti, sigurnosti da to nama nikako ne bi moglo da se desi.

IMA LI PROTIVOTROVA

Ovde je posebno važna uloga profesionalaca. Pripisujući, što svesno što nesvesno, lekarima, psihoterapeutima ili psiholozima različite oblike moći, pacijenti često smatraju da mi bolje od njih razumemo šta se u njima dešava. Uostalom, to i jeste suština medicine, da nije tako, niko nikada ne bi odlazio na preglede i konsultacije. Mi smo toga takođe svesni, inače naša komunikacija s pacijentima i članovima njihovih porodica ne bi sadržala toliko stranih reči, šifara, brojeva. Upravo zahvaljujući tim zapažanjima, dodatno mistifikujemo svoj posao i implicitno podižemo svoj značaj i moć, a proporcionalno tome, pacijenti počnu da usklađuju svoje živote s našim ocenama, predviđanjima i etiketama.

Uprkos naporima, vremenu i novcu, procenjuje se da je stigma prema osobama s mentalnim poremećajima u stalnom porastu (makar u zapadnom svetu). Ponovo, osnovni razlog za to je senzacionalističko prikazivanje u medijima i filmovima. A jedini efikasan lek zapravo je protivotrov: omogućiti ljudima da upoznaju pacijente, razgovaraju s njima, čuju da su njihove potrebe i želje potpuno identične kao i u svih drugih ljudi. Pošto je nama, iz nekog misterioznog razloga, nemoguće, ili neprihvatljivo, da rizikujemo, da skinemo sebe s pijedestal i one koji pate prihvatimo kao ravnopravna ljudska bića, moraćemo da čekamo na to da nas oni tome poduče.

Autor je psiholog

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!