Stenogram najavljenog zločina

Na nastavku maratonskog suđenja Nebojši Ranisavljeviću za otmicu 20 putnika u Štrpcima, 13. maja ove godine pred većem Višeg suda u Bijelom Polju predsednik sudskog veća dr Vukoman Golubović izneo je činjenice koje ovaj zločin star više od devet godina stavljaju u novi kontekst i potvrđuju pretpostavke da su najodgovorniji ljudi u Srbiji znali da će se tragedija dogoditi. Sudija Golubović je prezentovao izveštaje koje je sačinio Sektor za odbrambene pripreme i zaštitu ŽTP Beograd u čijem potpisu stoji ime Mitra Mandića, direktora tog sektora, a koji se odnose na događaje od 27. februara 1993. godine. U dopisu koji je pomenuti Mandić uputio tadašnjem generalnom direktoru ŽTP Beograd Miomiru Miniću 1. 02. 1993. godine stoji: „Ovih dana, tačnije 28. 01. 1993. godine obavešten sam od šefa Sekcije STP Užice Živanića da će pripadnici srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd–Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš.“

I bi tako. Dvadesetoro ljudi je oteto iz voza broj 671 na relaciji Beograd– Bar 27. februara u Štrpcima, na teritoriji koja je bila pod kontrolom bosanskih Srba: 18 Muslimana, jedan Hrvat i jedan crnac. Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, tog dana je vozom putovala naoružna grupa s četničkim obeležjima, voz je nasilno zaustavljen u Štrpcima, sačekala ga je još jedna grupa naoružanih vojnika i oteti ljudi su odvedeni u nepoznatom pravcu. Prema jednoj verziji, oni su pobijeni na višegradskoj brani, a prema iskazu optuženog Nebojše Ranisavljevića, odvedeni su u neku zabačenu napuštenu školu i zločin je tamo izvršen. Crnogorska policija je 1996. godine uhapsila ovog pripadnika paravojnih formacija, ali sudski postupak koji je u maju 1998. godine pokrenut pred Višim sudom u Bijelom Polju do danas nije okončan. Ranisavljević iz Despotovca, star 36 godina, optužen je da je kao pripadnik vojne formacije, grupe od oko 25 naoružanih lica pod komandom Milana Lukića iz Višegrada, učestvovao u donošenju i izvršenju odluke da se napadne putnički voz i da putnici budu opljačkani i ubijeni. Lukić je bio i sâm uhapšen u dva navrata u Srbiji, isporučen je organima Republike Srpske koji su ga oslobodili. Pretpostavlja se da živi u Višegradu, a postoje i indicije da se krije u Beogradu. Zanimljivo je kako su čitav događaj tretirali nadležni iz ŽTP-ovog sektora za odbrambene pripreme i zaštitu. (Vidi okvir: Informacija o zadržavanju vozova i odvođenju putnika u uskrsnici Štrpci.)

Na početku suđenja Ranisavljević je porekao priznanje iz istrage i pred sudom je izjavio da nije kriv i da je za otmicu saznao iz novina. Kako saznajemo od advokata koji zastupaju porodice žrtava, dalja svedočenja su potvrdila prvobitnu izjavu optuženog (jedan od svedoka je ponovio detalj sa crncem: otmičari su pravili šale na njegov račun). U prethodne četiri godine suđenje je najavljivano 14 puta, a tek poslednjih meseci se redovno zakazuju i održavaju sednice glavnog pretresa. U februaru prošle godine, predsednik Komisije Skupštine Crne Gore Dragiša Burzan koja je istraživala otmicu izjavio je da su „dokazi upućivali na to da je organizator zločina negde u dubini Službe državne bezbednosti Srbije“.

Ti dokazi, koliko je poznato, nisu obelodanjeni, ali izveštaj koji je u ponedeljak 13. maja na pretresu pročitao predsednik sudskog veća Golubović ukazuje da su „nadležni republički i vojni organi“ na vreme bili obavešteni o onome šta će se dogoditi. Direktor ŽTP-ovog Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu Mitar Mandić formalno je obavio sve što je bilo u njegovoj nadležnosti: obavestio je direktora, lokalnu policiju, lokalni ogranak DB-a, alarm je došao preko tadašnjeg republičkog ministarstva odbrane do Generalštaba (u to vreme načelnik je bio Života Panić – vidi okvir), sa problemom su verovatno bili upoznati i tada prvi ljudi srbijanske policije Zoran Sokolović i Jovica Stanišić. Lokalni organi DB-a su pohvalili radnike iz nadležnog sektora ŽTP-a i preporučuje se da se vodi računa o tome na kojim mestima rade ljudi muslimanske nacionalnosti. Rešenje problema je potraženo i u kancelariji Korpusa Vojske Jugoslavije u Užicu, kod načelnika Dragoljuba Ojdanića. Međutim, prema postojećem izveštaju s tog sastanka, pimplovanje se nastavilo: Ojdanićeva sugestija bila je da se o ovoj temi razgovara na Vladi Srbije, da se tu reši stvar jer se „ne može računati na permanentnu pomoć vojske“.

Iz izveštaja koji se pojavio na sudu, a dostavljen je iz arhive ŽTP-a, vidi se iz svake rečenice da se problemu pristupalo formalno, mehanički, kao da se radi o popravci minirane pruge, a ne o ljudskim životima. Jedna od najstrašnijih formulacija sa jednog od sastanaka početkom februara 1993. godine jeste da se „potvrđuje o nameri odvođenja putnika iz voza i dodaje se da je to strateška operacija srpske vojske radi stvaranja uslova za razmenu zarobljenika i mrtvih; zaključeno je da bi ovakav postupak srpske vojske bio neprihvatljiv iz više razloga; ova rešenja treba tražiti u dubini bosanske teritorije, stav je MUP-a iz Užica“.

U zemlji u kojoj svako malo neko biva otet ili ubijen, vest o novim elementima u procesu koji traje pune četiri godine, a povodom zlodela od pre devet godina može nekom da zazvuči kao češanje po rani na koju više ne mislimo i s kojom mirno živimo. Medjutim, to su bili ljudi nevini, građani ove zemlje, naše komšije koji su stradali zbog računice zločinaca i neodgovornosti onih koji su vodili zemlju. Otkrivanje i obelodanjivanje istine o čitavom slučaju neće vratiti one koji su izgubili glavu, ali će živima dati mogućnost da budu ponovo ljudi.