Pre dve godine sam u članku za „Ekonomist“ skovao termin Jugosfera. Bila mi je zafalila reč koja bi obuhvatila neka kretanja koja sam uočio tokom prethodnih nekoliko godina u regionu bivše Jugoslavije. Neki su pogrešno razumeli šta sam hteo da kažem, ali većina je ovaj pojam prosto uvrstila u rečnik, tako da mi se čini da je izmišljena reč za nešto za šta su ljudi instinktivno znali da postoji i sa čim su se svakodnevno susretali, ali za šta dotad jednostavno nije postojao naziv.
Za mene je to, naravno, bilo prilično neobično iskustvo, sasvim nevezano za teorije zavere u kojima sam igrao ulogu trojanskog konja u britanskom tajnom planu da se obnovi Jugoslavija. Ipak, takve stvari se dešavaju. Nedavno sam o tome pričao sa nekim ko mi je rekao da je jedan njegov prijatelj pre neku godinu takođe izmislio reč koja se primila. Ta reč je „podkast“ (podcast). Dakle, tako to ide: prava reč, na pravom mestu, u pravo vreme.
Sada, nakon dve godine, priče o Jugosferi me smaraju do bola. Mislim, zamislite da ste izmislili reč „podkast“, a ljudi vas posle dve godine i dalje propituju šta to znači. Ali, kao i podkast, Jugosfera postoji i, kako god je zvali, potrebnija je nego ikad.
Dozvolite da objasnim. Najpre, Jugosfera je jednostavno način da se opiše proces obnavljanja hiljada prekinutih veza na području bivše države. Iz njega je, iz očiglednih razloga, donekle izuzeto Kosovo. To ne znači da se Jugoslavija vraća, i mada smatram da je taj proces blagotvoran, ne mislim da je nepovratan.
Jugosfera je u principu društveno-ekonomski fenomen. Ako hrvatska firma, kao na primer Atlantik grupa, kupi slovenačku Droga Kolinsku, koja inače poseduje neke srpske firme, pa onda proda robu širom bivše Jugoslavije, to je Jugosfera. I još samo da dodam, to sa jugonostalgijom nikakve veze nema.
Ako Regionalni savet za saradnju u Sarajevu, na čijem je čelu Hrvat, svake nedelje organizuje beskrajne skupove svih mogućih profila, od kulturnih radnika i preduzimača do vunovlačara, i to je Jugosfera (Moldavija je tu prisutna samo zato što niko ne zna šta bi s njom). Mogao bih da pričam i o „Farmi“, „Velikom bratu“, o tome ko od muzičara gde nastupa ovog leta, ili zašto je vest o Mladićevom hapšenju prvo objavljena u hrvatskom „Jutarnjem listu“. Dosadno je sve to nabrajati.
Premda sam već rekao da Jugosfera ne znači obnovu Jugoslavije, nisam rekao da nema političke implikacije. Čak sam ubeđen da se u budućnosti može očekivati još veći stepen saradnje među bivšim Jugoslovenima. Ima mnogo presedana: Belgijanci, Holanđani i Luksemburžani su svojevremeno intenzivno sarađivali pod plaštom Beneluksa, sve dok ga Evropska unija nije učinila suvišnim. Drugi primer je Nordijski savet, koji okuplja prirodno povezane skandinavske zemlje, od kojih su neke u EU a neke nisu. Isto to, samo malo drugačije, postoji u vidu Višegradske grupe srednjoevropskih zemalja.
Tome bi se mogao suprotstaviti niz razloga zašto je ovaj projekat teško izvodljiv, možda čak nemoguć. Pogledajte: CEFTA ima problema zbog Kosova; kakva saradnja kad čak ni Bosna ne funkcioniše kao država? Imamo dve države u NATO, jednu u EU, još jedna će uskoro ući, Srbija ima problem sa Kosovom i obratno, itd.
Sad razmislite o sledećem: svet izgleda drugačije kad se gleda iz Brisela ili Londona nego iz Beograda. Često me novinari iz regiona (baš me briga, nazovite ga kako hoćete) pitaju „Kako London gleda na…“ ovo ili ono na Balkanu. Ja odgovaram da „London“ ili šta već, to ne vidi. Naravno, događaj kao što je hapšenje Mladića biva uočen, ali sve manje od toga je ispod radara.
Razmislite o sledećem: evropske integracije su velika tema za bivše jugoslovenske države. Super. Međutim, glavni balkanski problem je trenutno Grčka, i šta će vam bolji dokaz da članstvo u EU nije svje i svja i da ne znači kraj politike. Jeste, važno je izgraditi moderne državne investicije, pod uslovom da ne lažete kao Grci i da ne živite iznad mogućnosti kao Portugalci i Irci, ali to ne rešava sve probleme. Ni Bosna ni Belgija već dugo nemaju vladu, ali na kraju krajeva, Bosanci nisu Belgijanci.
Šta hoću da kažem? Evro je u problemu, Šengen je u problemu, NATO je u problemu, Grčka je u bankrotu, Arapi su u previranju, pa čak je i Kina, o kojoj svi toliko govore, do guše u problemu zbog naglog porasta cene rada i katastrofalne demografske slike uzrokovane politikom jednog deteta.
A sad da vidimo Jugosferu: očajna demografska slika, niska produktivnost, komparativno loša infrastuktura, dugi prekidi u razvoju i obrazovanju kao posledica rata. A sve to na prostoru na kome ukupno živi nešto manje ljudi nego u Šangaju.
Okej, reći će neko, i male države mogu da se razviju. Pogledajte Norvešku, Švajcarsku, Singapur. Samo, problem je u tome što države bivše Jugoslavije nisu i nikad neće biti ni Norveška, ni Švajcarska, ni Singapur. Pre neki dan me je albanska televizija Top kanal nazvala „hladnim posmatračem“ balkanskih prilika. Evo vam sad, bez namere da bilo koga uvredim, jedne hladne opservacije koja ima za cilj da stvari postavi u perspektivu: ako zamislite Evropu kao grad, onda je region bivše Jugoslavije siromašno predgrađe, u kome su glavne ulice donekle sređene, ali po sokacima vrebaju gangsteri, pravi ili maskirani u političare.
Dakle, taj grad ima svojih problema, narod iz predgrađa traži ovo i ono, a sve to košta. U bogatim četvrtima inače besne što lenčuge iz grčkog kvarta ne plaćaju poreze, a još im po gradskim parkovima spavaju Avganistanci i Tunišani, i ne samo što neće da idu, već i oni traže pare.
Mogao bih da još širim ovu analogiju, ali razmislite o sledećem: Srbija, Hrvatska itd. jedva da se po stanovništvu mogu meriti sa nekom kineskom opštinom, a Crna Gora ima stanovnika koliko jedan kineski stambeni blok. Gledano iz svetske perspektive u kojoj je Evropa grad, preostaju vam samo dve opcije: možete da se okupite i iskoristite prirodne komparativne prednosti kao što su zajednička kultura, istorija, jezici (više-manje), tržište itd., ili da sa svojom sve starijom populacijom nastavite da venete, kao umiruće predgrađe iz koga beži svako sa trunkom mozga i talenta.
Nazovite to Jugosferom, „regionom“, „zonom“, jadranskim nečim, nikoga nije briga. Samo, s obzirom na trenutnu situaciju u svetu, nikoga nije briga ni za Balkan kao takav, ako se izuzmu oni koji tamo žive. Po mom mišljenju, saradnja je svima u interesu.
Autor je novinar londonskog „Ekonomista“
