Čovek brend, nema šta nije radio, gde nije bio, ali tek kad je raskrstio sa crkvom i partijama podoš’o, zaštitio duvan-čvarke, dobio Ispravu o žigu, i o svom trošku post’o svoj čovek kralj
Vlasnik radnje za prodaju suhomesnatih proizvoda, pršuta itd.; pa u Valjevu, Slavan Batočanin, dobio je, krajem marta, ispravu kojom mu je priznat žig za znak „Specijalitet Valjevskog kraja – Duvan čvarci“. ‘Artija bela, k’o diploma, u vrhu grb, desno, Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose, Zavod za intelektualnu svojinu, Isprava o žigu, registarski broj 50230, Priznat je žig… znak u boji, sa crtežom brkate šajkače koja meša čvarke u raniji, dole levo pantljika u boji zastave, veliki narandžasti plus reljefni žig, dole desno potpis direktora Zavoda, prof. dr Slobodan M. Marković. Kako mu se desio žig, Batočanin obavestio medije, nema u kojim novinama nije bio, na RTS-u 6 zarez 5 minuta, zvao ga i CNN, dogovorio za sutra, ljudi zovu, čestitaju, raspituju se, dolaze lično, sve videli preko satelita…
SVE NA 8 SANTIMA: Čvaraka ima, neka bude, otkad je Srba, odavno, to je sigurno. Postoje mađarski, sremski, bački, biber, šoder i duvan čvarci. Ovi poslednji se proizvode samo u valjevskom kraju, u poslednje vreme i na drugim prostorima. I samo su duvan-čvarci specijalitet, redovni u ponudi kao predjelo u boljim restoranima, još redovniji na slavama, svadbama, drugim veseljima. Moglo bi se reći da su duvan-čvarci otmenija vrsta klasičnih čvaraka, onih tvrdih džologanja koji su se, kao sporedni proizvod koji je jela samo sirotinja, dobijali pri ceđenju masti. Dakle, duvan-čvarci su čvarci koji se dobijaju dužim kuvanjem, prženjem i ceđenjem, dok se ne raspadnu i dobiju zlatnu boju.
Kako, priča slavni Slavan, ubije se svinja, masnija, od nekih dvesta kila, i posle francuske, ili neke druge obrade, sve što ostane, sva masnoća, rebra, glava, iseče se na krupnije komade i stavi u raniju. Ranija se, puna, nalije vodom, to se kuva šest-sedam sati, dok meso ne otpadne sa kostiju i postane kašasto. Onda se sve to bistri, dok voda ne ispari, ostane samo mast, tiha vatra, i mešanje, non-stop mešanje, bitan je trenutak kad se prestaje, u sekundu, sve se, kroz platno, cedi stegama, čvarci se rastresu i usole, postanu rskavi, i gotov pos’o, dva’es kila čvaraka.
Kako doš’o na ideju da ih zaštiti, na brzinu, u radnji mu se pojave dvojica, počnu da se raspituju, da li je to zaštićeno, da li ima sertifikat, bude mu sumnjivo, što da ga kojekakvi preteknu, pravo za Beograd, podnese prijavu, i posle dve godine dobije žig. Smatra da je zaštitio proizvod, sve što je u njegovom znaku, na tih osam santimetara u kvadrat, svako slovo – Specijalitet Valjevskog kraja – Duvan-čvarci. Cilj mu je da Valjevo postane poznato po čvarcima, k’o Leskovac po roštilju, Užice po pršuti, da od toga svi imaju vajde, i narod i država, izračun’o da su dnevne potrebe za čvarcima pet tona, za to treba 300 svinja, debelih, mesečni profit preko 700.000 evra, godišnje deset miliona, šta je to, koji je to biznis, koji opravak, ali niko nema razumevanja, hteo u Valjevu da organizuje festival duvan-čvaraka, sto ranija pored Kolubare, trubači, vatromet, doveo bi i Željka Joksimovića, trista ‘iljada ljudi, ali nema razumevanja, ni od jednu vlast. Neka, on je završio pos’o, ne poteže što je vlasnik brenda, videće, pos’o ide, vidi da Maksi prodaje duvan-čvarke Divačke klanice, koju je kupila Lutra, kod njih kilo košta preko hiljadu, kod njega 700 dinara. Neka, sve i u svoje vreme.
RAKIJA U BAZI: Pa on je najzaslužniji za ekspanziju duvan-čvaraka, u radnji mu slike Verice Rakočević, one Mandžuke Maje, kapitalnog ministra Velje, onog Dragomira Karića, svi drže, svi probaju čvarke. Kad smo kod toga, kod teme, sugeriše, najbolje bi bilo da nekako stavimo kako je od skupljača pikavaca postao kralj duvan-čvaraka. Ima biografiju, američku, sam po sebi brend. Promenio 14 firmi, šta sve nije radio, 18 godina trgovac u Beku, skuplj’o ploče, napravio prvi suvenir Valjeva, učio frulu kod Bore Dugića, ima sto aforizama o sranju, samo što ih nije štamp’o, Ako želiš uništiti govno, ti ga operi, ima toga još, sa onim Vuletićem i Acom Četnikom Stefanovićem, još ‘90. osnov’o Liberalnu stranku, sudio Titu, ‘97-98. imao prodavnicu srpskih suvenira, parnjak prodavnici muslimanskih suvenira, u američkoj bazi kod Kalesije. Koje je to iskustvo, kao prodavao krstove i ikonice a najbolje proš’o sa piratskim diskovima i rakijom, samo na osam džakova inflatornih novčanica uzeo im 5000 dolara. Uhvatili ga, šest sati ispitivali, dva ‘vilika crnca, ništa nije prizn’o, prodavnicu uspeo da proda, ima toga još o tome, ceo sat, na tu temu, bio u „Biserima“ kod Vanje Bulića.
Izbije rat, napadne NATO, završi se i to, pomag’o Makiju Arsenijeviću kad ga ‘vatala i tražila policija, proš’o otpor i sve to, u proleće 2000. prijavi se kao da ide da gleda Evropsko prvenstvo u fudbalu, koje je bilo u Belgiji i Holandiji, jebalo mu se za fudbal, gled’o da zbriše. Izađe u Frankfurtu, zatraži politički azil, pa bio žrtva režima, ko nije bio žrtva, stave ga u kamp, sa Albancima, Kurdima, onim sa istoka, bilo teško, bež’o u Holandiju pa ga vraćali, baš bilo teško, skuplj’o pikavce da bi pušio, zato bi bilo dobro ono, od skupljanja pikavaca do kralja duvan-čvaraka, to je ta veza, mučio se, ali sve gled’o, video u supermarketu 120 vrsta supe, ista supa a 120 vrsta, prokonta, znači to je to, važno je pakovanje, reklama, brend… Sve mu se smučilo, kad je u novembru tražio da ga vrate, Nemci se čudili.
Vratio se, u Beku mu daju otkaz, šta će, žena bez posla, dete. Vidi promene, demokratska vlast, niko da pomogne, svak se svojim uspehom pozabavio, zahvali se partiji, bio u Novoj demokratiji, zahvali se crkvi, popu kaže da mu više ne ulazi u kuću, krene na Zlatibor po pršutu koju bi prodavao na Valjevskoj pijaci. Niko ne da bez para, pomogne mu „Zlatiborac“ iz Mačkata, krene sa tezgom na pijaci, on i žena, i dan i noć, otkrije da bi mogao da valja na čvarcima, za godinu dana kupi lokal, sledeće godine uradi sušaru za meso, 12 metara visoka, baci se na duvan čvarke, i eto, kralj, ne misli on da se bakće sa to klanje i topljenje, ima samo organizuje. Zazvoni mu mobilni, ko je, jebote engleski, CNN, može, nije najbolji sa engleskim, može tommorrow. Eto, sve ide samo od sebe, šta on ima da juri Juhor, Karneks, sve će doći na svoje, on je od lokalnog proizvoda napravio brend, post’o kralj čvaraka, iz Beča mu, bre, dolaze, gledali preko satelita, šta ti je ta televizija, i još, obavezno da mu stavimo ženu u novine, ona mu je najvažnija.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
