Srbokomunizam i tompus demokratija

Sa samo mesec dana razmaka, dvojica funkcionera bivše DOS-ove vlasti objavili su lična i gotovo sasvim oprečna tumačenja razloga propasti političkog projekta u kome su i sami učestvovali. Nešto brži bio je Milan St. Protić, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador u Americi, koji, u knjizi Izneverena revolucija 5. oktobar 2000. tvrdi da je glavni problem bio Vojislav Koštunica, i njegov pristanak da „bude naslednik ideje srbokomunizma“ (komunizam preodenut u nacionalizam). S druge strane, Mile Isakov, jedan od pet potpredsednika vlade Zorana Đinđića, u knjizi ParaDOS, koja bi ovih dana trebalo da izađe iz štampe, tvrdi da je sve propalo zbog korupcije, nedostatka bilo kakve ideologije, ali i bahatosti i „tompus demokratije“ pripadnika prve postmiloševićevske vlasti.

Najnoviji dosovski insajderi u svojim knjigama akcenat stavljaju i na različite momente u novijoj srpskoj istoriji, opisujući i način na koji su donošenje pojedine odluke. Teško da tu ima spektakularnih detalja koji bi mogli naterati čitaoce da u potpunosti promene svoj pogled na dosovski svet, ali ima atmosfere i zanimljivih momenata koji govore koliko o ličnostima kojima se autori bave toliko – ili čak i više – o samim Protiću i Isakovu.

ATENTAT ZBOG KOSOVA?: U obema knjigama posebno mesto pripada pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću, ali nijedan od dvojice inače različito orijentisanih autora nije bio previše blagonaklon prema ubijenom lideru. Isakov, u razgovoru za „Vreme“, čak kaže da su mu saradnici predlagali da se knjiga zove „Zašto je ubijen Đinđić“, zbog toga što se u njoj nalaze „analize koje govore šta je dovelo do takvog stanja u kome je premijer ubijen“. Svestan da će ga mnogi osuđivati zbog posthumnog kritičkog pisanja o Đinđiću, Isakov je u knjizi naglasio da veruje da „nastavak kritičke polemike s njime više uvažava njegovo još uvek snažno prisustvo nego narikače koje se, u sopstvenoj nemoći da ga prate i kad on miruje, kunu da će preko njih večno živeti“.

Ističući da ne sumnja da je Đinđića ubila mafija, Isakov ocenjuje da je za to ipak „bio neophodan nekakav mig spolja“. On ima i teoriju prema kojoj su razlozi bili – Kosovo i Đinđićeva namera da „nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno kaže da nešto nisu u stanju da učine“. Isakov kaže da se u decembru 2002, samo dva i po meseca pre atentata, Đinđić vratio iz Nemačke gde je dobio prijateljsko upozorenje da Kosovo klizi u nezavisnost, pa je zbog toga odlučio da hitno podigne galamu oko Kosova, da bi se taj proces zaustavio. Na sastanku kolegijuma vlade, od čijih je učesnika tražio potpunu konspiraciju, izneo je plan koji bi trebalo da rezultira podelom Kosova, ali ne tako da se odmah izađe sa predlogom o podeli, već je valjalo tako pripremiti teren da podela Kosova izgleda kao jedino moguće rešenje.

KONTINUITET: Uprkos mnogim suprotnim stavovima, obojica autora žale zbog toga što se 5. oktobra 2000. nije desila do prava revolucija. „Umesto revolucionarnog zahvata, novi vlastodršci preuzeli su poluge vlasti od svojih prethodnika i nastavili da vladaju u poretku i duhu koji su nasledili. Suština političkog i pravnog sistema nije se promenila. Nije se promenila ni njegova forma. Uspostavljen je kontinuitet, i politički i pravni, sa prethodnim režimom“, kaže Milan St. Protić, koji veruje da je odmah posle 5. oktobra trebalo suspendovati postojeći ustav i doneti nov, nezavisno od postupka predvđenog postojećim aktom, potom u Skupštini doneti odluku o privremenoj primeni samo onih zakona bez kojih država ne bi mogla da funkcioniše i po hitnom postupku doneti niz novih zakona. Treći potez bio bi utvrđivanje lične odgovornosti čelnika bivšeg režima, četvrti čišćenje državnog aparata od pojedinaca koji su podržavali i pomagali stari režim, a peti ukidanje društvene svojine i njeno pretvaranje u privatnu, ili, po izuzetku, u državnu.

O nedopustivom ignorisanju potrebe da se donese novi ustav piše i Isakov, koji ocenjuje da su „deklarisani ciljevi protesta i masovno učešće i odlučnost građana dali tim (petooktobarskim) događajima revolucionarna obeležja, ali promene kojima su rezutirali nisu imale revolucionarni karakter“. Ističući da nema razumevanja za metode koje je primenjivao „surovo praktični Đinđić“, Isakov dodaje da nema mnogo razumevanja „ni za Koštuničino nepristajanje na revoluciju, na čijem je talasu i sam isplivao, ni za njegovu isključivost i tvrdoglavost u insistiranju na zakonitosti i kad zakona nema, na kompromisu, i kad je štetan“.

AMBASADOR I PATUljCI: Knjiga Milana St. Protića sastoji se od tri celine: prvi deo, pod naslovom „Propuštena prilika, Vašington 2001“, govori prvenstveno o njegovom sedmomesečnom ali, po ličnoj proceni, uspešnom i obećavajućem ambasadorskom mandatu, načinu na koji je na tu funkciju došao i razlozima zbog kojih veruje da je smenjen. Osim kritičkog i često posprdnog odnosa prema Koštunici, tadašnjem šefu diplomatije Goranu Svilanoviću („zausti mališa da nešto kaže“), tadašnjem potprededniku savezne vlade Miroljubu Labusu i drugima, u tom odeljku pažnju privlači Protićeva tvrdnja da je tokom boravka u Vašingtonu bio pripremio teren za političku trampu – izručenje Miloševića Haškom tribunalu u zamenu za „priznanje našeg državnog i nacionalnog prava na Kosovu i Metohiji“. Prema Protićevoj zamisli, valjalo je obezbediti dozvolu da se svi Srbi i nealbanci rođeni na Kosovu registruju i dobiju pravo glasa. Ukoliko bi oni, potom, izašli na izbore u najvećem broju, prema toj ideji, osvojili bi više od 40 od ukupno 120 poslaničkih mesta u kosovskoj skupštini, pa Albanci ne bi imali potrebne dve trećine za bilo kakvu odluku o državnom statusu Pokrajine. Celu zamisao, tvrdi Protić, pokvario je „tupavi Koštunica“, koji je, u više navrata, prikazan kao potpuno nesposoban da shvati realnu situaciju i da se ponaša u skladu s njom, ali i s uobičajenim diplomatskim protokolom.

Zanimljiva je i priča o „četrdeset osam dugih cevi“ koje su, u desetak povećih tamnozelenih džakova, u vreme kad se useljavao u ambasadu u Vašingtonu, stigle iz Njujorka iz tadašnje misije SRJ pri UN-u. Prema objašnjenju koje, pozivajući se na domara, navodi Protić, reč je o oružju koje se – nelegalno – u Miloševićevo vreme nalazilo u svim konzulatima i ambasadi i koje je, kako je koje predstavništvo zatvarano, prenošeno u Njujork. Nakon ponovnog otvaranja ambasade u Vašingtonu, privremeni čuvari odlučili su se da se nepoželjnog tereta oslobode, a Protić je, našavši se u nevolji, naredio da se oružje prenese u zaštićenu prostoriju u podrumu ambasade, pri čemu je jedan ključ pripao ambasadoru, drugi domaru, a ostali su bačeni. „Ni danas nisam siguran šta se sve krije u podrumu naše ambasade u Vašingtonu“, piše Protić.

U prvom poglavlju knjige je i nekoliko epizoda koje bi trebalo da potkrepe tezu da je Protić smenjen sa ambasadorske funkcije upravo zbog svog diplomatskog umeća i sposobnosti da na domaćine ostavi mnogo bolji utisak od tadašnjeg predsednika SRJ Koštunice i „njegovog poslušnika“ Svilanovića. („Otvorio sam kapije američke političke tvrđave… Pokazalo se da je to bio moj smrtni greh.“) Tu je, međutim, i tvrdnja da je, posle odluke o smeni, Svilanović od Protića ipak tražio da ostane na ambasadorskoj funkciji, što ovaj nije želeo da prihvati. („Nisam ga udostojio odgovora.“)

SAVREMENICI: Drugo poglavlje pod naslovom „Moji savremenici“ (pozajmljenim od „najvećeg umetnika srpskog jezika i stila“, Slobodana Jovanovića) autor Izneverene revolucije posvetio je političkim, ali i (kvazi) psihološkim portretima Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Milošević je prikazan kao „jednosmeran autokrata, koji nije imao odvažnosti za pravi despotizam, ali ni talenta za političku manipulaciju“ i koji je „uprošćenog uma, za sve godine vladavine srljao iz jednog poraza u drugi“. Protić se ne slaže sa uverenjem jednog dela javnosti da je Milošević bio „američki čovek“, ali ipak tvrdi da je iza Italijana i Grka koji su, posle Dejtonskog sporazuma, otkupili polovinu vlasništva u Telekomu, stajao – američki novac, što je „najverovatnije bio velikodušan poklon za dobro obavljen zadatak u Dejtonu“.

Osnivač DOS-a Vuk Drašković, koji je na samom startu to svoje čedo napustio, predstavljen je kao čovek žara, a ne čovek ideje, čovek koji ne misli, već veruje, koji pati od sujete, ali ne ume da mrzi, nenadmašan govornik, koji ima dva lica: „Postojao je Vuk pobunjenik, vođ i pokretač. Ali, postojao je i Vuk poslušnik, kukavica i gubitnik.“ Drašković je, prema Protiću, svojim odsustvom otvorio put drugima: „I Koštunica i Đinđić izbili su u prvi plan zato što se on izmakao.“

Protić ima i objašnjenje ulaska SPO-a u koaliciju sa socijalistima uoči bombardovanja: „Lako može biti da je i Draškovićev ulazak u vladu 1999. bio u saglasju sa željama zapadnih zemalja. Ukoliko je njihov plan bio da ojačaju Miloševićevu poziciju iznutra i time mu olakšaju pristanak na sporazum iz Rambujea, onda je Vuk bio idealan čovek za to.“

Autor Izneverene revolucije priznaje Zoranu Đinđiću da je bio „ključni čovek 5. oktobra“, a opisuje ga kao „inteligentnog ali nedarovitog“, čoveka koji je manjak talenta nadoknađivao velikim radom, koga je karakterisalo „svojevrsno isprobavanje sebe više nego gola žeđ za vlašću“, ali koji „nije bio državnik velikih ideja i dugoročne vizije“, koji „zna šta hoće, ali ne zna kuda to vodi“. Đinđićeva najveća greška, prema Protiću, bila je u tome što je „verovao da se promene mogu ostvariti prečim putem“, i što je pravila demokratije, slobodu medija, poštovanje javnih institucija, javnost rada, političku odgovornost „smatrao preprekama na putu reformi“. Ipak, na njegovoj sahrani postalo je jasno da je „za prsa bio iznad svih prisutnih“, a „s Đinđićem je umrla nada u evropsku Srbiju“, zemlja je „ostala patuljcima“ a svi smo to „dockan shvatili“.

PREZIME: Reklo bi se, ipak, da je s najviše „gušta“ Protić pisao Koštuničin portret. Aktuelni premijer u Protićevim očima je „simbol srpske osrednjosti“ i „osoba bez ličnosti i stava“. Koštunica je i „nesposoban da razdvoji važno od nevažnog“, tako da bi „cinik mogao da posumnja u njegovu bistrinu“, čovek koji „u svojoj slabosti ume da bude pritvoran i zao“, koji „nije kadar da voli, ali jeste kadar da ne voli“. „U stvari je umišljen i podmukao, iako se predstavlja kao dobronameran i smeo.“ Protić piše i o svom kratkotrajnom članstvu u DSS-u i razlozima što je odlučio da tu stranku napusti, navodi primere Koštuničinog odstupanja od prvobitnog programa stranke i tvrdi da je, nakon odlaska većine osnivača DSS-a, Koštunica „u vrh doveo osobe sumnjive prošlosti i upadljivo dobrog imovinskog stanja“ i koje „bije glas da su godinama sarađivali sa Službom državne bezbednosti“. Ipak, Protić svom nekadašnjem stranačkom šefu najviše zamera što je, ističući legalizam kao svoj najviši cilj, pod tim „krio nameru da očuva postojeći poredak i zaštiti njegove nosioce“. A u fusnotama odeljka, uz rečenicu koja se odnosi na Koštuničinu suprugu, Protić je čak našao za shodno da napomene da „isto kao i Miloševićeva žena, supruga Vojislava Koštunice nije htela da uzme muževljevo prezime“.

Poslednji deo Protićeve knjige pod naslovom „Srbi i komunizam“ posvećen je teorijskoj raspravi, vođenoj iz „antikomunističkog ugla“, koji karakteriše i knjigu u celini. Tu je i zaključak da su „vođi 5. oktobra pali na ispitu istorije“ te da je to „bila prilika koja se ukazuje jednom u stotinu godina“.

HENDIKEP LEVIČARA: Komunizam, odnosno antikomunizam, pominje i Isakov, ali iz sasvim suprotnog ugla: „priznajući“ da je levičarska idelogija za njega bila hendikep „jer biti levičar u DOS-u a i danas još uvek u Srbiji, sasvim je demode i pomalo sumnjivo“, donedavni lider Reformista Vojvodine kaže da su mu i kod Koštunice i kod Đinđića oduvek najviše smetali njihov prenaglašeni antikomunizam i „nipodaštavanje i prezir prema svemu što smo iz tog perioda nasledili a onda i svemu što je bilo levičarsko“. Isakov podseća i na svoju izjavu iz marta 2001, prema kojoj „jedan hoće da od Srbije napravi pravoslavnu, a drugi deviznu džamahiriju“. Podsećajući na tvrdnju Vaclava Havela da su „od komunista jedino gori antikomunisti“, Isakov, uz priznanje da to može da zvuči kontradiktorno, kaže da je za njegov ukus „suviše konzervativni desničar Koštunica bio bliži levičarskim ciljevima, a surovo praktični Đinđić levičarskim sredstvima, koja često ne biraju sredstva“.

Isakov polemički piše i o odsustvu bilo kakve ideologije koje je karakterisalo DOS, a koje on smatra štetnim. Kao jedan od uzroka propasti navodi činjenicu da, osim načelnog programa, u kome su sva ključna pitanja ostavljena otvorena, nije postojao plan šta i kako činiti posle osvajanja vlasti.

Kao još pogubnija, prema njegovom uverenju, pokazala se neotpornost nekih lidera prema izazovima korupcije. „Već početkom 2002. postalo mi je sasvim jasno da je Đinđić, koji je sve kontrolisao i držao u šaci, između ostalog, ‘uvezao’ i (Nenada) Čanka i (Jožefa) Kasu, tako da, ni kada bi hteli, ne mogu da se otrgnu. Ne znam tačno čime sve i sa koliko. Znam samo da su obojica bili strastveni filatelisti. Sada se to valjda zove europejci„, piše između ostalog autor knjige ParaDOS, dodajući da je Kasa, zbog, kako tvrdi, povlašćenog dobijanja kredita i kupovine deviza po zvaničnom kursu u vreme hiperinflacije, bio jedan od onih zbog kojih nije sproveden drugi prioritet iz programa Vlade, u kome se predviđa „utvrđivanje jednokratnog poreza na ekstradobit u uslovima sankcija“. Podsećajući da su, osim zloupotrebe privilegija, primarne emisije i uvozno-izvoznih dozvola u Miloševićevo vreme najveća bogatstva sticana trgovinom robnim rezervama i „švercom svega i svačega“, Isakov kaže da se deo tog novca slivao i u politiku – najviše vladajućim partijama i pojedincima iz vlasti, ali, za svaki slučaj i deo u opoziciju, „negde više, negde manje“. „U zavisnosti od toga koliko je ko primio, toliko je bio i u obavezi“, piše Isakov, dodajući da je to svakoga dana bilo sve vidljivije. „Čanak, koji je i inače voleo da se igra vatrom, dok je bio u opoziciji, to je doživljavao kao zabavu, a u vlasti mu je to postalo posao.“

TAKTIKA: Apostrofirani Kasa i Čanak („na granici genijalnosti i kao i svi genijalci na granici perverzije“), koje Isakov optužuje za trgovinu interesima Vojvodine, međutim, nikako nisu bili jedini problem te vrste, proizilazi iz knjige ParaDOS. Prema Isakovljevom mišljenju, jedan od uzroka debakla ležao je i u preteranim obećanjima pre dolaska na vlast. „Sami smo sebi stavili kamen oko vrata“, kaže Isakov, dodajući da je to „posle osvajanja vlasti, prvi shvatio najpametniji i najokretniji Zoran Đinđić“. Autor veruje da je Đinđićeva taktika, iako to nikad nije „javno eksplicirao“, bila sledeća: „Pošto nikako ne možemo ispuniti prenaduvana očekivanja građana, pašćemo sa vlasti pre ili kasnije, makar radili najbolje i najpoštenije. A kad je već tako, treba da damo sve od sebe, da uradimo što više i pokušamo da potrajemo što duže, ali svesni te neminovnosti, ne treba da budemo naivni. Treba da se postaramo i za sebe, dakle, da se materijalno obezbedimo za period kada ćemo u opoziciji morati da sačekamo novu šansu.“ I dok je Đinđić to „znao dobro da upakuje i da nosi“, problem je, tvrdi Isakov, eskalirao „zbog vertikalne lančane reakcije“, jer su „njegovi manje inteligentni i sposobni saradnici i sledbenici dobro razumeli samo onaj drugi deo, onaj takoreći rezervni plan o stvaranju zaliha za crne dane“.

Isakov veruje da je za potpuni diskontinuitet sa starim kriminalizovanim režimom bilo neophodno doneti zakon o poreklu imovine, „koji većini nije odgovarao, što zbog njih samih, što zbog njihovih finansijera“. Umesto toga, donet je Zakon o ekstraprofitu, po čijoj je projekciji trebalo da se u budžet slije više od milijarde dolara. „Zašto je država odustala od svojih milijardu dolara, a ovamo se ponižava i moli za stranu pomoć od 50-60 miliona?“, pita autor knjige i, ističući da nema nijedan dokaz za to, navodi svoje uverenje da je „došlo do nagodbe i klasičnog reketiranja“.

STAMBOLIĆ: Autor piše i o neuspešnim pokušajima da se formira „treći blok“ u DOS-u i o razlozima što su na neuspešnim predsedničkim izborima Dragoljub Mićunović, Nebojša Čović, Rasim Ljajić i on podržali Koštunicu, koji je već napustio koaliciju, a ne Labusa. Ističući da je postojao plan da izbori ne uspeju da bi sva vlast ostala koncentrisana kod premijera i njegovog tima, Isakov tvrdi da je liderima koji su podržali Košunicu bilo stalo da se uspostavi ravnoteža i kontrola vlasti. On dodaje i da je Labus bio „višestruko interesno povezan sa Đinđićem“: „Setimo se samo kako su, zajedno, otvorili Nacionalnu štedionicu i prve štedne, ili možda akcionarske knjižice u njoj, zaboravivši da nam saopšte da je to privatna banka. I čija. Verujem, čak, mada nemam dokaza, da je i do njihovog razlaza došlo zbog tih i takvih interesa.“

Isakov pažnju posvećuje i trgovini šećerom, i nagoveštava da će istraga objasniti ulogu Dragana Veselinova, tadašnjeg ministra poljoprivrede, „ali i Đinđića i Labusa“ u tom izneveravanju evropskog poverenja – ali ponovo ne nudi neke nove dokaze za te stare teze. Tu je i priča o tri centra moći koje je povezivao samo Đinđić („jedan je bio sam Đinđić, sa svojim kabinetom; drugi je činio tzv. ekspertski deo Vlade, opet u direktnoj vezi sa njime i kabinetom, i tek treći, po važnosti, bio je tzv. Kolegijum, sačinjen od potpredsednika Vlade i ministara koji su, takođe, bili šefovi partija“). Isakov govori i o neiskrenosti Đinđićeve saradnje s Hagom, o razlozima zbog kojih je zaključio da „Koštunica uopšte nije tako mutav kao što izgleda ili se pravi“, o pozadini svoje odluke da ne prihvati ponudu da bude na čelu državne televizije, ali i o smehu Dušana Mihajlovića na osnovu koga je zaključio da je Čeda Jovanović bio u Šilerovoj. A tu je i priznanje da se i dan-danas kaje zbog toga što je, ne znajući da je odluka da Koštunica bude predsednički kandidat DOS-a u tajnosti već bila donesena, na jednom sastanku u Crnoj Gori predložio da kandidat bude Ivan Stambolić. „Onaj će me verovatno zbog toga ubiti, ali pristajem. Nemam više šta da čekam“, tako je, prema Isakovljevoj tvrdnji, glasio Stambolićev odgovor na ponudu, dat posredniku, Coletu Kovačeviću, lideru Koalicije Šumadija.