Da li Đurin petak, Sveto nigdarevo, Sveti nikad i Sveti Živko padaju 30. februara, 2. ili 9. marta? Zbog njih kasni voz za Ralju
Partijski kongresi, kao što smo videli prošle nedelje, kao što inače biva u svim partijama, osim za potvrđivanje mandata vođi, služe za hvalisanje. Pitanje je kakav će u Srbiji 1996. efekat imati ono „hvalisanje unapred“ koje je u subotu 2. marta (1995) na svom trećem kongresu priredio SPS. Još u vreme juriša antibirokratske revolucije lansirali su tzv. Zajam za Srbiju: dizajnersko rešenje sugerisalo je „Za! Ja volim Srbiju!“ (nacrtano srce), ali ni u tadašnjoj nacionalnoj opseni nisu uspeli da maznu milijardu dolara – cak ni deseti deo te sume. To je dve godine kasnije skoro pošlo za rukom Mami Dafini i Gazda Jezdi pomoću mnogo direktnijeg prevarantskog navlačenja na hiperinflatorne kamate.
Kako će proći te elektronske marinetijevske (Marineti, Emilio Tomazo 1876-1944, osnivać futurizma, ali i pobornik nacionalističke avanture) slike Srbije u 21. veku, u kojima sve svetluca vrteći se, razna čuda od tehnike i brzih pruga. A stalno kasni voz za Ralju.
Neki kažu da to liči na staljinističku propagandu. Vas hroničar mora priznati da mu manje smeta to pakovanje bede u šareni staniol, u žargonu, to novo molovanje, loženje, logiranje i patamuzovanje od dosadašnjeg sedmogodišnjeg zakrvavljenog podrigivanja, mada ga ta kampanja tužno podseća na onu scenu iz filma „Dodeskaden“ u kojoj dečak i njegov otac umirući od gladi halucinantno zamišljaju kako će napraviti lepu i raskošnu kuću na brdu.
REČNIK ŽARGONA: Da li ce lakoverni srpski glasač, gledalac „Srbije u 21. veku“, biti uhvaćen u te zupčanike kao Čaplin u „Modernom dobu“? Ili će na tu vrstu opsene odgovoriti onom skeptičnom matricom koju je bio zagubio dok su svirali trubači, onim „reakcionarskim“ zvocanjem kako će se sve to izgraditi na Đurin petak, na Sveto Nigdarevo, o Svetom nikad, na Svetog Zivka (svi praznici padaju 30. februara, Sveti Đura i Sveti Živko ne postoje, v. Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja, Mile Nedeljković). Ili, u žargonu srednje generacije – tutle malo; u panjevima; u filterima; u dumini; u mesecu limburgu, kad se majmuni sisaju; u mesecu mau, kad ruze cvetau, za sadašnje doba najasocijativniji izraz nastao ranije (v. rečnik Zargona, Dragoslav Andric).
Opozicija, izgleda, procenjuje da je socijalistički uzlet optimizma dovoljno iritirao njene pristalice i taj skup je opisivala kao „slavlje u kineskoj četvrti“ i kao „raskalašnu gozbu koja je finansirana od otetih narodnih para“ one „partije i njenog vode, koji su od srpskog naroda preko Drine napravili izbeglički narod, a od naroda u Srbiji siromašne i polugladne ljude“ (Demokratska stranka Srbije).
Opoziciona aktivnost ovde se već dugo svodi na pljuvanje u državni televizor.
Miloševićeve pristalice davno su otkrile fazon i naučile se zloupotrebi tog nezadovoljstva još kada je na Osmoj sednici (1987) pročitan namešteni telegram u kome se kaže kako je „narod pljuvao na radio dok je govorio B. S.“ Posle su se prosto trudili da prave bezobziran i iritantan informativni TV-program. Da nisu imali rat kao saveznika, apsolutnu kontrolu nad svim aparatima moci i višestruku prednost u broju aktivista, i njih bi zbog toga već pogodila u glavu marketinška knjiga iz sedamdesetih, koja nosi naslov: „Kako da se uništite pomoću televizije“.
RAD NA TERENU: Velika prednost socijalista (opozicija se nikad neće složiti da je i glavna) možda je upravo u tome sto su zadržali veliki broj članova, koje su, kao poslušnu masinu, upotrebljavali samo u kampanjama. Sto se tiče unutarpartijskog rada, edukacije, rasprava i internog informisanja, njihovo članstvo je mnogo pasivnije nego što su bili članovi komunističke partije, ali opozicija iz toga nije izvukla nikakav zaključak i vlastiti partijski život svela je uglavnom na mitinge i tribine na kojima govore lideri. Opozicija se proteklih meseci sarkastično izrugivala propagandnoj kampanji prijema mladih socijalista, ali to već liči i na „smeh obešenog“, posto su socijalisti poslali snažnu poruku da raspolažu aparatom od pola miliona ljudi. Izgleda da je tacno da su socijalisti u toj kampanji zloupotrebljavali svoj monopol nad fabrikama, radnim mestima i, uopšte, „plenom“, ali druga strana u poslednjim godinama nije radila ništa na vrbovanju članova. Veće opozicione partije uveravaće vas kako imaju razgranatu mrežu odbora, kako sa njima imaju komunikaciju, pustila se zica telefona od Topole, pa sve do Londona, lete faksovi i tamo i amo, a na svakom srce nacrtano – kako se to ponekad vidi i po saopštenjima lokalnih odbora. Ipak, sve to još nije dokaz njihovog omasovljenja. Ignorisanjem rada s članstvom opozicija nije realizovala prednost koju je zahvaljujući preovladujućem opozicionom raspoloženju 1990-92. imala, na primer u centru Beograda, u nekim gradovima u Srbiji u Vojvodini, na Beogradskom univerzitetu. Najveća mudrost – naljute se i izađu! Vlast u veoma interesantnim opštinama izgubili su glatko, sto zbog pohlepe, sto zbog nesloge, sto zbog lukavstva vlasti.
Drugim recima, naša opozicija, boreći se s režimom, nije shvatila kako da osvoji društvo. Srpska scena u tom pogledu podseca na rusku – kao sto je poznato, u decembarskim izborima tamo su učestvovale 43 partije, 33 su osvojile manje od tri odsto glasova, što čini 27 odsto glasača, a cak 39 „divan partija“ (svi članovi mogu da stanu na jednu sofu, po pravilu smeštenu u Moskvi) dobilo je manje od pet odsto glasova. Ovde su samo sofe manje, a gosti nekulturniji, pa su tuče na sofi češće.
Izgleda da većna opozicionih partija zapravo ne razmišja da bi moža trebalo težti suprotnom modelu. U finskom slučju, po broju stanovnika dva puta manjoj zemlji od naše doduš u zemlji izuzetne demokratske organizacije, sudeć po studiji „Kako se partije organizuju“ (How parties organize“, Richard Katz, Peter Mair, London 1994, bić o njoj jos reč u „Vremenu“), pretpostavlja se da je potrebno da najmanje 55.000 ljudi radi u internim partijskim telima, da treba najmanje 60.000 kandidata na opšinskim i gradskim izborima, da je 31.000 potrebna za kandidate na okružnim izborima i da čak 300.000 ljudi zauzima „pozicije poverenja“ u raznim telima i savetima lokalne administracije.
Partije u demokratskim zemljama, kaže ta studija, što više žele da utiču na proces donošenja odluka, imaju više članova. U švedskom slučaju rad sa članstvom upražnjava se, u krajnjoj liniji, i radi stvaranja imidža masovnosti partije i kao dokaz da one mogu biti doživljene kao solidni kanali političke reprezentacije. Članovi su pogodni i kao mobilizatori glasaća.
Lideri naše opozicije ne veruju u efikasnost i tihi rad rasutih aktivista. Oni već četiri godine sanjaju baršunasti san o masovnom protestu koji skida okove i juri hulje. Ovoga meseca je godišnjica jednog takvog uzbudljivog sna koji se zove 9. mart.
OSTALI I BEZ KAFANE: Ohrabren relativnim uspehom prošlonedeljnog mitinga u Kragujevcu (subota 2. mart), predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković nastavio je da poziva na skup 9. marta koji pored SPO organizuju Građanski savez Srbije (GSS), Demokratska stranka (DS) („a saziva ga 9. mart 1991“) i izrazio nadu da će devetomartovski skup „značiti početak velike predizborne kampanje“.
Opozicija se sprema da tu kampanju odradi peške, mitingujući. Ovako gripozni i jektičavi, da pljunemo po jedanput i oni ima da bace kašiku.
Sad je vreme i mesto da se nešto došapne gluvom uhu. „Na miting, braćo!“, tako je glasio poziv sa jednog plakata iz srećnijih vremena, iz proslog veka, za neki skup zakazan, kao i sada, kod časnoga Kneza.
Da su to ipak bila srećnija vremena, može se zakljućiti po rečenici na kraju plakata: „U slučaju hrdavog vremena, kod Kolarca!“ U čemu je razlika? Prvo, sad u Beogradu nema toliko ljudi s novcem u džepu da bi se napunila kafana „Kolarac“. Drugo, ove političke partije ajde sto ne umeju da naprave partijsku organizaciju, niti da izdaju novine, niti da navedu članstvo da čita novine i da uz njih bistri politiku, nego nisu uspele ni da osvoje bar jednu kafanu.
Nekada su upliv na politiku imali „Dardaneli“, ili „Klub knjizevnika“, ili „Madera“.
Sada, kao da je doslo poslednje vreme.
Ovom režimu će možda jednog dana biti oprošteno što je rasturio državu. U nekoj studiji možda će neki talentovani doktor ovu tragediju gluposti i bahatosti možda ćak elokventno i uverljivo prikazati i kao neku istorijsku neminovnost. Možda će sadašnja propagandna trućanja neko i osmisliti. Nema, pak, majci, tog Hemingveja koji će uspeti da ih opere što su nas, ovako bez kinte, isterali iz kafana.
Da je bar, a nije, što rekao Milanče Stojadinović, bog na našoj strani! Pa da ogreje sunce, da nebo učini da pukne akvarijum, da lepe žene izadu u grad, da im se skine čama s lica… Da pobedimo lepotom, seksepilom i revolucionarnom erotikom ako već ovaki kaljavi nemamo, kako vole da ponavljaju ove nove modiskinje (u beogradskom izgovoru „muudiskinje“), glamur.
Ipak, na miting, braćo! U slučaju hrđavog vremena? Kući, pljujte u televizor! Sad imate kanal više.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
