Srbija u poslednjoj jednopartijskoj nedelji

Nije prošlo ni četiri dana od inadžijskog odbijanja amandmana na Zakon o izboru narodnih poslanika, a delegati Skupštine Srbije su, u prošli ponedeljak (26. novembra 1990) ponovo uvrstili sporne amandmane u dnevni red. Nakon pauze za ručak, pošto je i srpska vlada po hitnom postupku poslala svoj amin, usledila je kratka diskusija i brzo usvajanje.

Brana Crnčević se pozvao na interese svekolikog srpstva, dr Budimir Košutić je izrazio žaljenje što nije pročitano pismo u kome on objašnjava zašto nije prisustvovao prethodnoj sednici, delegat (Dušan) Mijajlović se pitao: „Kako neko ko ima doktorat može da kaže da nije bio i da

nije imao vremena… Priznajemo neke sopstvene greške, ispravimo greške i idemo dalje…“

Usledila je „lava od pepela“. Izuzetak je bio delegat Milinković koji je rekao: „Nemam nameru da se posipam pepelom i da kažem da je prošli put došlo do zabune“. Licemerje tog „časa samokritike“ u Skupštini. u najklasičnijem komunističkom maniru, delovao je anahronije od samog nedostojanstvenog menjanja skupštinske odluke. Šta ih je nateralo da se brukaju?

PO NAREĐENJU: Žarko Jokanović, jedan od najagilnijih iz grupe delegata koja je vodila bitku za izmenu izbornog zakona kaže za „Vreme“ da su neki delegati zaista shvatili da odbijanje ne vodi ničemu i promenili su uverenje. „Međutim“, kaže on, „većina je glasala po diktatu, kako na glasanju 22 novembra, tako i 26. novembra. Predsednik skupštine Srbije Zoran Sokolović (očigledno je postupio po naređenju najužeg rukovodstva Srbije). Da taj čovek ima časti i obraza, podneo bi neopozivu ostavku na poslednjem skupštinskom zasedanju. Uporedite njegova izlaganja u razmaku od samo četiri dana. Dok nas je na prvom zasedanju nazivao najpogrdnijim imenima i huškao delegate protivnaših predloga. na drugom je pričao nešto drugo. Ili, uzmite slučaj Brane Crnčevića. Dok je na prvoj sednici ćutao kao zaliven, a par minuta pre glasanja pobegao iz skupštinske sale, na drugoj sednici je glumio velikog demokratu.“

Na žalost, nastojanja „Vremcna“ da dobijemo od čelnih Ijudi Skupštine odgovor na pitanjc u vezi sa naglom promenom stava većine delegata, hila su ezzuspešna Predscdnik Skupštine Srbije Zoran Sokolović i predsednik Veća udruženog rada Miloš Laban jednostavno su izbegli razgovor.

Omladinski radio В-92 je polušaljivo javio da je odluka skupštine Srbije doneta u Tolstojevoj ulici na Dedinju, šlo, ako je tačno, objašnjava bežanje od javnosti. Zašto je, međutim, „Tolstojeva“ u tako kratkom periodu donela dve tako

protivrečne odluke? Zašto se pred same izbore izložila optužbi za prevrtljivost?

Prvi mogući odgovor lezi u impulsivnoj nepromišljenosti koja karakteriše tu vlast. Od ukidanja štafete do prihvatanja pluralizma „išli smo dalje“ uz smene žestokog protivljenja sa tihim „ispravljanjem grešaka“

Zbog takve tehnike vladavine uneta je opšta pometnja i u izbornu materiju – obavezna uputstva Rcpuhličke izborne komisije su svaki čas menjana: uputstvo od oktobra izmenjeno je uputstvom od 26. oktobra. a ovo uputstvom od 16. novembra i tako јоš nekoliko puta. Uputstvo o ponašanju na glasačkom mestu prvi je izgovorio predsednik Skupštine Zoran Sokolović. Ono je poslato izbornim jedinicama tek kada je opozicija proglasila bojkot.

UPOZORENJE: Neki od analitičara ukazuju da je (Slobodan) Milošević bio prinuđen naprosto da popusti pod međunarodnim pritiskom. Neke indicije na to i ukazuju da je gospoda Helen Delić-Bentli, američka kongresmenka, na koju se srpska politika rado poziva, boravila je ovih dana u Beogradu. Primila je grupu nezavisnih novinara i na kraju susreta rekla da ima razgovor sa gospodinom Ćosićem za koga pretpostavlja da ima prolaz do gospodina Miloševića, kako bi ovome bila preneta neka poruka vezana za izbore.

Jedan opozicioni izvor kaže da je gospođa Bentli na odlasku iz Jugoslavije pričala kako je bila kod gospodina Miloševića pre zasedanja Skupštine Srbije, u četvrtak (22), kada su amandmani odbijeni, da ga je upozorila da će veći deo opozicije bojkotovati izbore, ali je gospodin Milošević samouvereno izjavio da će narod izaći na izbore i da će glasati za njega.

List „Korijere de la Sera“ pisao je da bi, usled bojkota, Miloševićeva Socijalistička partija bila pobednik bez protivnika i izbori bi, lišeni demokratske legitimiteta mogli da budu poništeni.

Isti izvor tvrdi da su okolnosti uoči izbora navele i SAD da zauzmu stav. Američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman izjavio je da zapadni svet neće priznati demokratski karakter izbora, ukoliko izostanu opozicione partije.

U subotu 24. novembra srpski ministar za spoljne poslove Aleksandar Prlja i predsednik Republičke izborne komisije Časlav Ignjatović, nastojali su da uvere strane dopisnike da nikakve izborne mahinacije više nisu moguće, da će sve biti ..kao u izlogu“. Na direktno pitanje da li postoji mogućnost da se o svemu

još jednom odlučuje (Aleksandar) Prlja odgovara izričito odrečno, gotovo uvređeno, upozoravajući na dostojanstvo vlasti i države.

Prvog narednog radnog dana, u ponedeljak 26. novembra na predlog Republičkog izvršnog veća Skupština Srbije usvaja iste one amandmane koje je u četvrtak odbila, a državni sekretar za odnose sa inostranstvom pred licem međunarodne javnosti tako osiono branio.

STRAH: Šta je moglo uticati da gospodin Milošević izađe iz oblaka samouverenosti i razgoliti saradnike i način rada Skupštine? Možda kasno saznanje da usred ekonomskog kolapsa, koji svakako sledi u Srbiji, njegova garnitura naprosto ne može podneti još i međunarodni pritisak zbog nekorektno sprovedenih izbora.

Verovatniji uzrok tako spektakularne „samokritike“ je atmosfera koja je prosto slikala „pretposlednju boljševičku nedelju“ u Srbiji?

Tekst Juga Grizelja: Izjava mog ministra

Neke od indicija raspada režima mogle su se jasno uočiti u Srbiji između ta dva zasedanja skupštine. Režirn koji je umeo da koristi takozvano „događanje naroda“ mogao je proceniti da je sada opozicija imala šansu da skupi kritičnu masu za njegovo obaranje i da za iznuđivanje ostavki nije neophodna kvalifikovana većina, već grupa koja izgleda dovoljno uporna i dovoljno velika. Opozicija je bila zakazala protestni zbor za 3. decembar i počele su licitacije koliko će ko članova dovesti. Posle su sve partije redom obaveštavale članstvo da se zbor otkazuje, a (Mirko) Jović iz Pazove je dodao „osim ako nas ne pozove nezavisni sindikat Televizije“ (tekst u našem listu).

Po jednoj verziji vlasti su računale da ucene opoziciju prostim izbornim pravilom koje omogućuje da se u drugom krugu obave izbori čak i ako dođe dva odsto glasača. Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratske stranke, na skupu u Domu omladine pominjao je mogućnost da opozicija u slučaju organizovanja fiktivnih izbora organizuje paralelne institucije. Leon Kojen rekao je tada da opozicija može organizovati para

lično izjašnjavanje građana. Posle usvajanja amandmana na izborni zakon od toga se odustalo. Vuk Drašković je pre proglašenja bojkota pretio da će njegovi članovi blokirati izborna mesta i javno brojati glasove, Ili je možda to tada bilo ispipavanje pulsa radi eventualnog izlaska na izbore?

Širila se psihoza da može biti sukoba pa i da bi moglo doći čak i do neke oružane intervencije. To je, međutim, samo povećavalo nezadovoljstvo.

Napetost u Srbiji povezivana je i sa formiranjem takozvane vojne partije. Slobodan Milošević u Nišu govorio je da je bezbednost zemlje ugrožena. Posle su u Skupštini opozicioni delegati tražili da se o tom njegovom govoru povede rasprava. To je sprečio Miloševićev saradnik Miloš Aleksić. Preteći je zvučao i govor Petra Gračanina, saveznog ministra za unutra§nje poslove u Svetozarevu.

Saopštenje opozicije, i posle smirivanja, upozorava na nespremnost režima da poštuje rezultate izbora, što čini neizvesnim miran prelazak Srbije u demokratiju. Podsećanje sociologa Srećka Mihajlovića na Darendorfovu opomenu dobija posebno značenje: „Poput mnogih od vas primećujem sa strepnjom da je teško, a možda i nemoguće liberalizovati diktaturu u kratkom vremenskom razdoblju i pretvoriti je u slobodnu i demokratsku zemlju. U diktaturama postoji tužna dijalektika, pa svaki роkušај liberalizaeije brzo dovodi do druge vrste autoritarnosti.“

ČIJA JE POLICIJA: Vuk Drašković, vođa SPO je dan posle Miloševićevog oštrog govora, drsko izjavio da je većina policajaca na njegovoj strani i da mladi oficirski kadar ne misli isto kao i generali iz nove komunističke partije. Sedam dana je proteklo. niko takvu izjavu nije ni demantovao, ni komentarisao. Što je čudno.

Drašković je na skupu u Domu omladine podsetio publiku da penzionisani general Mirković, kako svedoče snimci beogradske televizije, voli da se igra sa svojom mačkom i doviknuo: „Miluj mačku generale!“ Generalima se te večeri i u toj sali veoma složno zviždi, kao i Miloševiću, Minoviću, Miteviću, pa i Brani Crnčeviću koji je žalio zbog toga što se, eto, Srbi neće složiti.

«Laki pisac» Momo Kapor je u kameru beogradske televizije rekao kako će nam se smejati „polubraća“. Ni tako omekšana, propaganda više nije delovala, odnosno delovala je protiv namera naručilaca. Što se više vikalo kako opozicija bruka Srbiju. bilo je jasnije: posla nisu čista. Kao da krađa na izborima neće brukati Srbiju? Izgledalo je za trenutak da ne funkcioniše vi$e tako snažno homogenizirajuće ni nacionalistički kod. što je svakako privremena varka. Sociolog Velja Tomanović smatra (okrugli sto „Vremena“) da će u našim uslovima i posle izbora i najdemokratskije organizovanih, dominirati stranke nedovoljno demokratske i nacionalističke orijentaciјe-

Miloševićev predizborni nastup u Nišu deo štampe je obezvredio pokazivanjem da su ljudi „organizovano“, specijalnim vozovima i autobusima, dovođeni na zbor. Radio je snimio starog Nišliju koji plače pred novinarima posle tog zbora, a kada su ovi počeli da se raspituju za uzroke snažnih emocija on je navodno odgovorio: „Zar smo mi najgori grad u Srbiji, da se ovo organizuje baš kod nas“. Ima izvesnih dokaza da milicija nije bila nežna prema onima koji su na tom zboru hteli da izraze navijačka raspoloženja prema „drugom timu“. Bilo kako bilo, predsednička poseta Kragujevcu, posle toga, bila je „kamerna“.

Izjave Miće Popovića, Borislava Mihajlovića-Mihiza i Matije Bećkovića protiv arogancije vlasti morao je Miloševiću biti siguran znak da ga više ne podržavaju glavni saveznici iz Akademije.

Znakovi konfuzije bili su na svakom koraku. Na pitanje radio-reportera da li se kandidatura može povući i telegramom, jedan član Republičke izborne komisije zbunjeno odgovara da će odgovoriti sutra, mada je rok isticao istog tog dana. U izbornoj komisiji Srbije provode burnu noć tokom koje predsednik komisije pritisnut zbunjeno pita saradnike: „Šta smo beše odlučili?“

Slobodan Vučetić praktično prvi od zvaničnika javno kaže da bi zahtevu opozicije trebalo izaći u susret.

PAS I MAČKA: Vlast očigledno dugo nije mogla poverovati da se srpska opozicija može ujediniti. Dragan Veselinov, predsednik Narodne seljačke stranke objašnjavao je nekoliko dana kasnije kako je „uprkos programskih razlika došlo do okupljanja opozicije na obaranju diktature“. „Ubeđeni smo“, kaže on, „da je protivnik samo jedan. To su Oni.“

Ta formula je funkcionisala u celoj istočnoj Evropi, u Hrvatskoj i Sloveniji, kažu istraživanja, motiv glasača bio je —

protiv komunista. Politički sociolog dr Vladimir Goati stoga misli da se neće skoro ponoviti tako važni izbori, na kojima se odlučuje o promeni sistema.

Ocena o megapolitičkom glasanju je netačna, rekao je za okruglim stolom „Vremena“ prošle nedelje dr Ratko Nešković. To nije bilo glasanje za režim. jer režim se na Istoku bio potpuno raspao.

Za bojkot se prošle nedelje bilo izjasnilo čak 37 partija, dakle i one za koje se verovalo da su „trabantske“. U prepunom Domu omladine u prošlu nedelju, nacionalno zagrejani deo publike počinje sa zvižducima na račun predstavnika Reformista i UJDI-ja, ali njihova izlaganja ispraća aplauzima. Dr Ivan Đurić, koji sedi pored Vuka Draškovića kaže kako su ovde „pas i mačka zajedno“. Komunisti su učinili nešto što je u neskladu s vlastitom vlastodržačkom tradicijom ujedinili su celu opoziciju protiv sebe.

To ujedinjenje je veoma krhko. Već nakon usvajanja amandmana u Skupštini Srbije Vuk Drašković nije došao na dogovoreni sastanak opozicije, već je održao svoju konferenciju za štampu, u

utorak u podne, u zgradi koja je nekad bila namenjena da bude sedište Kominforma, a sada funkcioniše kao Hotel „Jugoslavija“. Tamo su se odluci o bojkotu usprotivili Stari radikali i prkosni stari član Demokratske stranke Davidović — Grol. Druga grupa stranaka održala je konferenciju za štampu devet sati kasnije u sedištu Demokratske stranke. Bio je to praktično „treći blok“: Demokratska. UJDI, Reformisti, Narodna seljačka, ali je tu sedeo i Jović iz SNO, ljut na verolomno роnašanje Vuka Draškovića.

Vesna Pašić iz UJDI-ja smatra da, iako je izgledalo da će smirivanje sukoba ponovo raspršiti opoziciju, sve govori u prilog ideji o trajnijoj saradnji stranaka za vreme izbora i posle njih. Važna saglasnost cele opozicije bila bi da ma ko to bio — pobedniku bude priznat legitimitet. Sociolog Milan Podunavac misli da bi sve stranke morale da postignu konsenzus bar o minimumu nespornih pitanja koja garantuju dostignute civilizacijske domete.

NlŠTA IZUZETNO: Po jednoj teoriji ta igra s dostojanstvom skupštine u postojećem sistemu akterima i nije mogla izgledati skandalozno jer je tehnologija te „nesmenjive“ vlasti i sastavljena od bahata nesmotrenosti. U „Narandžastoj knjizi“ Nove demokratije, objavljen spisak „arogantnih inovacija“ sadašnje vlasti, takav je da bi u nekoj zemlji verovatno bili već sad ispunjeni uslovi da izbori budu poništeni, a vladajuća stranka zabranjena: ostalo je nerazjašnjeno batinjanje članova Demokratske i nekih drugih stranaka, neovlašćeno je zahtevano da predlagači narodnih poslanika upišu i broj vlastite lične karte. Dr Ivan Đurić je na jednom skupu prošle nedelje rekao da je time omogućeno da se napravi bar 500.000 policijskih dosijea u Srbiji.

U Boljevcu je SPS pozivala građane da obavezno prisustvuju zboru birača u sali opštinske skupštine, u Beogradu sekretar mesne zajednice „Dunav“ prikupljao je potpise za kandidate socijalističke partije, a odbio da istu uslugu učini kandidatu Nove demokratije. Administrativnim komplikacijama otežavan je postupak za prijavljivanje kandidata — u Leskovcu je uvedena čitava ceremonija prijavljivanja, u Prijepolju nisu hteli da prihvate povlačenje kandidata Demokratske stranke bez potpisa predsednika stranke. Vladajuća stranka registrovana je iako u svom statutu sadrži odredbu o tzv. radnom organizovanju, koja je zakonom zabranjena. Postoji jedan dokaz da je partijski sastanak zakazan čak i u zgradi u Maršala Tita 14. a to je adresa Skupštine Srbije. Izgleda da je SPS u Boru primala u članstvo maloletnike, što zakon takođe zabranjuje.

Ima više primera kršenja ravnopravnosti stranaka u informativnom prostoru. U Boru je. povodom Miloševićeve posete skinuta emisija posvećena pred-stavljanju stranaka. Na TV Beograd. po-sle pokretanja skupštinske procedure za utvrđivanje odgovornosti zbog nekorektnog informisanja. Predsednikovoj poseti Kragujevcu posvećuje se dvadesetak minuta večernjeg TV dnevnika i specijalni prilog pride. Reformisti tvrde da je na zvaničnim medijima protiv njih objavljeno 87 uvredljivih komentara, nije objavljen nijedan prilog koji bi ih prikazivao u normalnom svetlu.

Sada korigovani Zakon sadrži i ovakav biser: ako ste nezadovoljni (odlukom Republičke izborne komisije. možete se žaliti Vrhovnom sudu Srbije. Članovi Republičke izborne komisije do sada su bili članovi Vrhovnog suda. Slobodan Perović, poslanički kandidat nove demokratije, autor pravnog dela „Naradžaste knjige“ ovde dodaje poslovicu „Kadija te tuži, kadija ti sudi“.

Izbori će se uprkos svemu tome, izgleda, održati. U nekim partijama odustajanje od bojkota praćeno je dugim raspravama. Neki od njih misle da su od uzdrmanog režima mogli iznuditi odlaganje izbora, bar za onoliko dana koliko je „ukradeno“. Smatraju da bi se partije

bar malo konsolidovale, a socijalisti izgubili još malo poverenja.

U prvom saopštenju opozicije tražena je ostavka Miloševića, a niko iz njegovog propagandnog štaba nije ni pomislio da kaže kako on s tim nema veze. Ostavku posle nove odluke Skupštine niko više, iz nekih razloga, nije pominjao. Instituciju „okruglog stola“ pominjali su i dalje Demokratska stranka i UJDI, optužujući režim da pruža otpоr uspostavljanju ove institucije, neophodne za miran prelazak Srbije iz diktature u demokratiju.