„Snažnijeg privrednog oporavka teško da može biti sve dok srpska preduzeća plaćaju četiri-pet puta veće kamate od konkurencije iz razvijenih zemalja. Tamo su krediti jeftini, jer su monetarne vlasti oborile kamatne stope skoro na nulu, sa samo jednim ciljem, da podstaknu brži privredni rast“, kaže za „Vreme“ Nenad Popović, predsednik SNP-a.
Kao čovek iz privrede, Popović u razgovoru za „Vreme“ ocenjuje trenutno stanje ekonomije Srbije, predlaže rešenja koja bi dovela do većeg rasta bruto domaćeg proizvoda, a obrazlaže i svoj stav o neophodnoj izgradnji zida na granici sa Makedonijom, sa ciljem sprečavanja izbeglica/migranata da uđu u Srbiju.
No, najpre o ekonomskim temama. Uprkos tome što je referentna kamatna stopa NBS na rekordno niskom nivou (pet odsto), Popović ističe da je od januara do kraja avgusta 2015. ukupna masa kredita ovdašnjim preduzećima smanjena za više od pola milijarde evra, a preduzetnicima za čak 25 odsto. „Zbog činjenice da banke svaki četvrti kredit privredi ne mogu da naplate, one su smanjile kreditnu aktivnost i vreme je da se umeša država ako se želi izaći iz tog začaranog kruga“, kaže Popović.
„VREME„: Na koji način država treba da se umeša?
NENAD POPOVIĆ: Sa relativno skromnim sredstvima mogla bi da formira garantni fond, koji bi ohrabrio banke da počnu sa odobravanjem novih kredita, umesto što sve snage usmeravaju na naplatu već odobrenih zajmova, pa i od preduzeća koja bi uz malu, dodatnu finansijsku injekciju, mogla značajno povećati prodaju na domaćem, a pre svega na svetskom tržištu. Drugi model je subvencionisanje dela kamata izvozno orijentisanim i preduzećima koja bi mogla zameniti nepotrebni uvoz mnogih proizvoda, dakle, jačanje domaće proizvodnje. Trenutno je, prema poslednjim podacima NBS-a, prosečna kamatna stopa na sve kredite u Srbiji 8,13 odsto. Iako godinama nije bila niža, i takva kamata je četiri puta veća od inflacije, a uz to mnoga preduzeća i dalje na kredite plaćaju i više od 12-13 odsto. Banke imaju višak likvidnosti i sigurno bi pristale da daju kredite uz kamatu od dva-tri odsto godišnje, što bi bilo znatno bliže uslovima koje imaju evropski privrednici, ako bi država na sebe preuzela razliku do te prosečne kamate od oko osam odsto. A računica je vrlo jednostavna. Sa pet milijardi dinara, što nije ni pola procenta ukupnih rashoda budžeta, država bi mogla da „isprovocira“ banke da privredi odobre 100 milijardi dinara novih kredita godišnje.
Prvo što sam pomislio kada sam čuo taj vaš predlog o državnom subvencionisanju kredita, odnosno državnom odlučivanju ko će takve kredite da dobije, jeste da je to otvaranje novog prostora za korupciju.
Taj model primenjuju sve evropske zemlje. Korupcija je poseban problem, ali ne može nam ona biti opravdanje da ništa ne radimo. Siguran sam da uz jedan potpuno transparentan rad korupcija u tom segmentu može praktično da se iskoreni. Uostalom, ovde su komercijalne banke te koje primaju zahteve za kredite, i one odlučuju kome će kredit biti odobren. Država nije direktno uključena u taj proces i to rizik od korupcije svodi na minimum.
Da li je to jedan od načina da se podstakne rast, uprkos politici štednje, odnosno, uzdržavanja od potrošnje?
Da je država u januaru ili februaru izdvojila ovih pet milijardi dinara za subvencionisanje kamatnih stopa, privreda bi, sa skoro milijardu evra svežih sredstava, sigurno povećala proizvodnju i rast bruto domaćeg proizvoda Srbije mogao je ove godine da bude bar dva-tri puta veći od očekivanih 0,5 odsto – ali da se to uradilo na vreme. Istovremeno, za tih pet milijardi dinara su mogle da se smanje subvencije za veštačko održavanje u životu propalih preduzeća, koja ne samo da ne stvaraju novu vrednost, već svake godine beleže gubitke, koji će na kraju morati da se pokriju iz budžeta. Ovakva mera bi, dakle, bila potpuno u skladu sa politikom štednje. Drugo, politika štednje nije sama sebi cilj. Moramo da imamo supstancu koja se stalno povećava, moramo da imamo rast. Ako želi da izbegne krizu javnog duga, Srbija mora da poveća BDP, koji je sada za 1,8 odsto manji nego što je bio na početku krize, pre sedam godina. Ako je već smanjenjem plata i penzija na neki način uticala na smanjenje privatne potrošnje, država bi, dok definitivno ne izađemo iz recesije, morala da poveća javne investicije.
Ona ne samo da ih ne povećava nego ne ispunjava ono što je budžetom predviđeno.
Tako je, i tu je jedna od ključnih grešaka svih vlada Srbije. Već godinama se najviše štedi na javnim investicijama, a baš one mogu doprineti većoj stopi privrednog rasta i otvaranju novih radnih mesta. Štedeti se, dakle, može i mora, ali samo na tekućoj potrošnji, a ne bi smelo na javnim investicijama. A radi se upravo suprotno. Do kraja avgusta za kapitalne investicije potrošeno je oko 110 miliona evra ili samo 27 odsto od planiranog novca za ovu godinu. Poređenja radi, 2008. izdaci za kapitalne investicije bili su čak 480 miliona evra. Upravo javne investicije treba da budu pokretač cele privrede u vreme krize, tako da bi, s te strane gledano, one možda trebalo da budu i veće nego te 2008. godine. Takođe, Vlada bi morala da ubrza korišćenje već odobrenih, povoljnih kredita međunarodnih finansijskih institucija, pre svega Svetske banke i EBRD-a. Reč je o sumi od tri-četiri milijarde evra. Da je taj novac proteklih godina angažovan, ne bismo tri od poslednjih šest godina završili u recesiji, a mnogi od jako važnih infrastrukturnih projekata, poput Koridora 10, već bi bili završeni. Ovako na taj novac plaćamo kaznene penale.
Da li je smanjenje deficita, koje se pominje kao jedan od najvećih uspeha vlade, realno utemeljeno ili je jednokratno i postignuto neizvršavanjem nekih obaveza države?
Iskreno, manjak u državnoj kasi za osam meseci od 30,1 milijardu dinara verovatno nisu očekivali ni najveći optimisti u Vladi, jer je u istom periodu prošle godine deficit bio četiri puta veći, čak 128 milijardi. Vlada, međutim, ne sme da samo na osnovu ta dva podatka brzopleto zaključi da su svi problemi u srpskim javnim finansijama rešeni. Nažalost, osnovni strukturni problemi nisu otklonjeni – deficit je značajno oboren prevashodno zahvaljujući smanjenju plata i penzija. Ukoliko se uporede rashodi budžeta za osam meseci za prošlu i ovu godinu, lako je izračunati da je Vlada na platama uštedela 19 milijardi, a na penzijama još 35,5 milijardi dinara. To znači da bez smanjenja plata i penzija manjak u državnoj kasi na kraju avgusta 2015. ne bi bio 30,1 već 84,6 milijardi dinara. Drugo, da se nije štedelo na kapitalnim investicijama, deficit bi bio veći za bar još 15 milijardi i popeo bi se na 100 milijardi. I sve to uz dinamičan rast neporeskih prihoda budžeta, u koje spada i uplata dividendi javnih preduzeća. Za osam meseci po tom osnovu je u budžet ove godine uplaćeno čak 99 milijardi, za 45 milijardi više nego u istom periodu 2014. Problem je, nažalost, što se sa tim prihodima ne može sa sigurnošću računati i u narednoj godini. S tim u vezi postavlja se i pitanje da li bi za srpsku ekonomiju bilo bolje da je deo tog novca od dobiti javnih preduzeća investiran za povećanje proizvodnje, efikasnosti i produktivnosti nego što je uplaćen u budžet i tako preusmeren u potrošnju. Deficit bi, takođe, bio veći i da za 2015. nije odložena isplata otpremnina za viškove zaposlenih u javnom sektoru, a novac za to planiran je u ovogodišnjem budžetu. Sve to ukazuje da stanje u javnim finansijama zemlje još nije stabilizovano, ali ima dobar trend. Naravno, dalja štednja nema nikakvog smisla ako se i ubuduće bude tolerisalo nekim javnim preduzećima da gomilaju gubitke. Konkretno, samo u prethodne dve godine, Srbijagas je napravio neto gubitak od 50 plus 45 milijardi dinara, dok je smanjenjem plata i penzija do sada ušteđeno 54,5 milijardi dinara.
Pre desetak dana Kvartalni monitor je objavio da su neobični i sumnjivi zvanični podaci o (ne)zaposlenosti. Kako vi tumačite oprečne podatke o zaposlenosti?
Ima zaista dosta nelogičnosti u zvaničnim podacima. Od 2012. do jula 2015. stopa nezaposlenosti je smanjena sa rekordnih 23,9 na 17,9 odsto, dakle za čak šest procentnih poena. Samim tim bilo bi logično da je istovremeno značajno povećan i broj zaposlenih. To se, međutim, nije dogodilo i broj formalno zaposlenih je sada čak za 12.000 manji, nego pre tri i po godine (1.715.000 prosečno zaposlenih u periodu januar–jul 2015. prema 1.727.000 prosečno zaposlenih u celoj 2012). Srbija je, dakle, jedna od retkih zemalja koja je u isto vreme smanjila i stopu nezaposlenosti i broj zaposlenih. Jedno od mogućih objašnjenja za ovaj paradoks je da je povećan broj zaposlenih u sivoj zoni, iako je prošle godine usvojen novi, veoma liberalan Zakon o radu, upravo sa obrazloženjem da će smanjiti rad na crno. Drugi, još gori zaključak je da je Srbiju, u međuvremenu, napustio veliki broj mladih, visokoobrazovanih stručnjaka, koji se lako zapošljavaju u inostranstvu, pa je zbog toga smanjen i broj onih koji ovde traže posao. Otuda je jedini pravi kriterijum uspešnosti za svaku vladu da meri broj formalno zaposlenih.
Nedavno ste imali polemiku sa Jovom Bakićem u „Politici“ o izbeglicama sa Bliskog istoka. Najpre, jesu li to izbeglice ili migranti? Beže od rata, ili, eto, prohtelo im se da odu?
Po svim podacima koji postoje – to ističu i Donald Tusk, predsednik Saveta Evropske unije, premijer Engleske Kameron, predsednik Češke Zeman, premijer Mađarske Orban – manje od 30 odsto su ljudi koji zaista beže od rata, a više od 70 odsto su ekonomski migranti, koji traže bolju budućnost, hoće da žive bolje. Niko ne želi da ostane u Srbiji, već svi žele da idu u Nemačku. Zašto? Zato što ovde nema posla. Dakle, on ne ide da spase život: on se spasao kad je došao u Tursku – pa zašto onda nije ostao u Turskoj? Jer hoće posao. Ljudi su proveli u Turskoj po godinu-dve, nije rat u Siriji počeo prošle nedelje – tim ljudima je dat signal, i oni su krenuli.
Ko im je dao signal?
To treba da se istraži, ko im je dao taj jak signal, i kako su oni krenuli. Vrlo su organizovani, većina njih nije siromašna, dižu stotine hiljada dolara dnevno sa Western Uniona, imaju najbolje mobilne telefone, spavaju u skupim hotelima – oni idu za boljim životom, a nisu živeli loše ni tamo odakle su došli. Ne zaboravite da 80 odsto tih ljudi čine muškarci od 18 do 50 godina. To je bezbednosna pretnja za čitavu Evropu.
Čekajte, oni su tamo živeli dobro, imali pare, i odjednom im je došlo da dođu ovamo?
Bolje se živi u Nemačkoj, nego u Turskoj ili Jordanu. Tu dolazimo do srži problema – izbeglica je onaj koji je došao u prvu sigurnu zemlju. Kada napusti prvu sigurnu zemlju, on više nije izbeglica, nego je migrant – nema potrebe za daljim kretanjem ako to nije uzrokovano ekonomskim migracijama. Mnogo naših ljudi bi takođe htelo da ode da radi u Nemačku ili SAD, pa ne mogu da odu, neće te zemlje da ih prime.
Ali, Nemačka prima izbeglice.
Za sada. Govorimo o jednom malom broju od 200.000 ljudi, to je za Evropu mala cifra, ali mi u SNP-u želimo da upozorimo na ono što će se desiti sutra, za mesec, dva ili tri. Reč je o milionima ljudi koji će da krenu – to govore zvaničnici EU i UN-a.
I, po vama, rešenje je zid?
Apsolutno. Ne odustajemo od toga. Zid u Mađarskoj se pokazao kao efikasno rešenje za zaustavljanje nekontrolisanog priliva migranata na teritoriju jedne zemlje. Mađari su ilegalne ulaske na njihovu teritoriju, podizanjem zida, i pooštravanjem zakonodavne baze za nelegalni ulazak migranata, sveli praktično na – nulu. Iako su pokušali da nas optuže za ksenofobiju i fašizam, mi čvrsto stojimo pri onome što smo rekli: mi želimo bezbednost Srbiji, isto kao što i zvaničnici EU žele bezbednost svojim zemljama. Mi u SNP-u govorimo potpuno istim rečima kao ljudi koji vode evropske države.
Što ne znači da su u pravu.
Mi smatramo da su u pravu, i da će to dati rezultate u EU, kao što smo sigurni da bi naš stav dao rezultat u Srbiji. Amerika, kao vrhunska pravna država, i zemlja sa verovatno najvišim stepenom poštovanja ljudskih prava na svetu, ima 1200 kilometara dug zid na granici sa Meksikom kako bi zaštitila svoju teritoriju od nelegalnih prelazaka migranata. To je dokaz da pitanje izgradnje zida nije nikakvo civilizacijsko pitanje, već pitanje bezbednosti teritorije i građana jedne zemlje, a to je najviša ustavna obaveza koju svaki zvaničnik jedne zemlje mora da poštuje. Kada sam predložio da Srbija izgradi zid na granici sa Makedonijom, to sam uradio rukovodeći se isključivo interesima Srbije. Najlakše je danas reći: ja sam human. Mnogo je teže preuzeti odgovornost, i rešiti ovaj problem dok još može da se reši.
A šta je problem? Od čega se mi branimo? Ljudi prolaze, i idu dalje, zar ne?
Ne bih se složio sa tezom da ljudi sada prolaze – 90 odsto njih uspelo je da prođe, dok Mađarska nije imala zid. Pogledajte samo nedavno održani samit zemalja EU u Briselu – jedini zaključak bio je da treba da se zaštite spoljne granice EU i na njih stavi „pogranična straža“. Granice oko nas se redom zatvaraju, Mađarska, Hrvatska, Rumunija, Bugarska, na kraju ćemo biti prinuđeni da prihvatimo stotine hiljada migranata u Srbiji koji neće preko naše zemlje uspeti da se prebace na teritoriju EU. Budite sigurni da EU stoji iza izgradnje zida u Mađarskoj. Viktor Orban je to uradio uz bezrezervnu podršku EU i u dogovoru sa Angelom Merkel, koja shvata da se Nemačka ne brani u Berlinu, već na Horgošu. Ali Angela Merkel ne može javno da iznosi svoje stavove protiv migranata, zbog hipoteke Nemačke iz prošlosti, i zbog činjenica da ona u svojoj zemlji ima jaku zajednicu od deset miliona muslimana koju ne želi da destabilizuje i okreće protiv sebe. Naravno, problem treba da se rešava u korenu, a koren problema je u Siriji. To je globalan problem i treba da ga rešavaju Amerika, EU, Rusija i Kina, a mi ne smemo da dozvolimo da Srbija postane rezervna država i karantin za stotine hiljada migranata pred vratima EU.
Kakvo ste mišljenje imali o izbeglicama koje su 1995. godine došle u Srbiju? Ako primenim vašu logiku na tu 1995, tada se moglo reći da nije u interesu Srbije da primi 250.000 ljudi, jer je u tom trenutku broj nezaposlenih u zemlji bio ogroman, te da izbeglice treba da se smeste u susednu zemlju – u delove tadašnje Republike Srpske koji nisu pod ratnim dejstvima.
Nikakve veze te dve stvari nemaju. To su bili Srbi, prognanici, koji su došli kod svoje braće Srba, u svoju zemlju, prognani od ustaško-nacističkog režima tadašnje Hrvatske, a ovo su ljudi koji dolaze sa drugog kontinenta i većina njih su ekonomski migranti. Srbi su bežali od rata, sa jednim zavežljajem, pod bombama hrvatske avijacije. Srbija je njihova matica, to je njihova zemlja, svakog onog ko je došao ovde. Niko tada Srbiji nije pomogao, osim Rusije, ostavili su Srbiju da se sama izbori. Srbija se izborila, jer je to jedan narod, i
dan-danas, ne daj bože da se to ponovi, Srbija će uvek tako postupiti.
