Srbija je ostala sama

U jednom od novijih tekstova, švajcarski novinar Andreas Ernst piše kako zapadni političari ponavljaju mantru o „evropskoj perspektivi“ i „zajedničkim vrednostima“, baš kao što su komunistički aparatčici ponavljali fraze o marksizmu i lenjinizmu. „Laže se iz navike,“ piše Ernst.

Andreas Ernst (61) rođen je u Cirihu, a doktorirao je istoriju u tom gradu i Berlinu. Akademsku karijeru napustio je 1999. godine, taman da počne da izveštava o Kosovu nakon što je, kako kaže, „propustio prva tri rata u raspadu Jugoslavije“. Od tada je skoro sve godine proveo kao dopisnik uglednog „Noje cirher cajtunga“ iz Beograda, a poslednjih par godina opet je u redakciji u Cirihu. Važi za jednog od najboljih – ili poslednjih – poznavalaca Balkana u medijima na nemačkom govornom području, i to od one sorte koja ne izveštava u stereotipima zapadne štampe iz devedesetih godina.

Na početku razgovora za „Vreme“ Ernst kaže da proširenje Evropske unije kao koncept naprosto više ne postoji: „Verujem da svi to znaju, ali da se politika – u prvom redu govorim o EU – ne usuđuje da to izgovori. Zato što se boje da bi tako izgubili uticaj koji još uvek imaju, iako se on znatno smanjio. Glavni problem je što nemaju alternativnu ponudu. Zato se igra nastavlja“.

„VREME„: Kako se zove ta igra?

ANDREAS ERNST: Ponašamo se kao da vas hoćemo, a vi se ponašajte kao da želite da se pridružite.

Da li je saznanje da je proširenje sahranjeno stiglo do mejnstrima, barem medijskog?

To se zbilja polako dešava. Mislim da će povratni efekat na politiku imati to što im je igra prozrena.

Zašto je EU odustala od širenja članstva?

Zato što su kandidati male i komplikovane zemlje i što EU sama ima toliko problema pa misli da nije u stanju da smisleno organizuje proces novog proširenja. Može se reći da za to ima dobrih razloga. Ali, problematično je što u Briselu nisu našli alternativnu ponudu za balkanske zemlje.

Koliko to stanje ima veze sa stanovništem francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je otvoreno rekao da nema proširenja pre reforme EU? A kada će reforma, to niko ne zna.

Makron je među onima koji najeksplicitnije izražavaju skepsu ili čak odbijanje ideje proširenja. To, naravno, ima veze sa francuskom idejom o EU kao tesno integrisanoj tvorevini. Ali, čini mi se da nisu u pitanju samo Makron ili Bugari sa bilateralnim problemima sa Makedonijom. Druge države se kriju iza ovih protagonista. Mislim da je mejnstrim među vlastima u EU da se proširenje ne želi.

Najveći zagovornici proširenja odjednom su Mađarska, Slovenija i Austrija.

Posebno Mađarska, ali i Slovenija, nadaju se novim partnerima u vidu Aleksandra Vučića ili Edija Rame za drukčiji model EU kao saveza iliberalnih režima.

Iz velikih zemalja poput Nemačke i dalje se govori o „evropskim vrednostima“ iako je na mnogo primera viđeno da se, recimo, pregovaračka poglavlja sa Srbijom otvaraju ili ne otvaraju iz političkih razloga, najpre na osnovu odnosa sa Kosovom.

To je realpolitika. Ulasci u EU nikada nisu bili puko tehničko pitanje, već političke i geopolitičke odluke, kao svojevremeni prijem Rumunije i Bugarske. Ali i ranije, prijem Španije i Portugalije posle perioda diktatura u tim zemljama. To je legitimno. Ali, potom je ovaj politički proces zamagljen krajnje komplikovanim tehničkim procesom, čime je politika proširenja praktično ubijena. Ubeđen sam da je vreme da se sa njom i definitivno prekine, a da umesto toga na sto dođe nova ponuda.

Vi ste još pre nekoliko godina pisali da bi ta nova ponuda mogao da bude „norveški model„. Šta to podrazumeva?

Prijem u Evropski ekonomski prostor, u kojem onda države imaju pravo glasa, ali ga, naravno, nemaju u samoj Evropskoj uniji. Nisam jedini koji je to predlagao i još uvek držim da je predlog razuman. I tu bi bilo posla, oko slobode kretanja, prilagođavanja tržišnog prava i ekoloških standarda, ali bi te prepreke države – ili barem Srbija – mogle da savladaju za par godina. Ako biste to imali, ne bi bilo isključeno da idete i dalje ka punopravnom članstvu. Moj utisak je da samo punopravno članstvo koje se ne nazire ne funkcioniše kao podstrek, a nije ni iskrena ponuda. Ponekad je i u politici potrebna iskrenost.

Zašto se onda političari iz EU ustežu da javno predlože nekakav međumodel? Čak i kancelarka Angela Merkel ponavlja da Berlinski proces nije zamena za članstvo u EU.

Kod Berlinskog procesa, slično kao i Otvorenog Balkana, radi se najpre o regionalnoj integraciji. Problem sa tim je što šest siromašnih zemalja neće postati bogati region ni kad udruže privrede. Povezivanje ima smisla samo ako postoji strukturno vezivanje sa EU ili barem evropskim tržištem. Mislim da EU ne daje takvu ponudu jer ima osećaj da mora nekako da održi perspektivu punopravnog članstva, kako bi zadržala uticaj na ove zemlje. A to je pogrešno.

Jedna od posledica je da se kao idioti osećaju ljudi koji su decenijama u Srbiji i komšiluku iskreno zagovarali EU. Uskoro neće biti nikog ko veruje u EU. Nije li to opasno?

Jeste, već sada se to dešava. Ankete pokazuju da su oni koji iskreno veruju u EU u manjini. Njih je EU ostavila na cedilu. Doduše, mora da se kaže da društva nisu uspela da iznedre i izaberu političare koje zbilja zanimaju pravna država i prosperitetna ekonomija. Neuspeh je na obe strane.

Napisali ste da ovako EU ostaje bez štapa i šargarepe, pa i bez uticaja, što se videlo tokom poslednje krize između Beograda i Prištine.

Tako je. Konflikt oko registarskih tablica začas je opasno eskalirao i to pokazuje kako je uticaj EU žestoko opao. Tako nešto ne bi bilo moguće pre par godina. Što se tiče specifičnog kosovskog problema, vidimo da pregovarački proces mora sasvim da se reformiše. Nadao sam se da Miroslav Lajčak, kao dobar poznavalac regiona, može da uradi nešto više, ali ne može. Jer, pregovaračka moć koju ima u rukama velika je samo koliko je jako obećanje o proširenju EU. Pošto svi znaju da od toga nema ništa, ili barem ne u narednih dvadeset godina, Lajčak je praznih ruku. Pregovorima, dakle, treba novi koncept, ali na temelju toga da se prvo sprovede ono što je već dogovoreno.

Vi ste u tekstovima za „Noje cirher cajtung“ iznosili mnoge ideje koje nisu popularne na Zapadu. Pre par godina ste bili za podelu Kosova ili razmenu teritorija, ali uz lokalne referendume. Nije li to odviše švajcarski?

O menjanju teritorija više niko ne priča, videćemo da li će se ideja podgrejati. Mnogi su protiv jer se plaše domino-efekta, da zahtevi za referendumima o menjanju granica počnu da dolaze iz Bosne i Makedonije, da se otvori čuvena Pandorina kutija. Moj argument je da je Kosovo poseban slučaj – jedina nova republika nastala iz jugoslovenske mase. Taj posebni slučaj treba posebno da se tretira.

Moj konkretni predlog je bio da se raspišu takozvani kaskadni referendumi – to bi jedino tako moglo da funkcioniše. Dakle, da u svakoj spornoj oblasti građani svake opštine glasaju da li žele da pripadaju Kosovu ili Srbiji. Potom bi rezultati lokalnih referenduma morali da budu prihvaćeni na opštim referendumima i u Srbiji i na Kosovu. Ako jedna strana kaže „ne“, onda ništa. Kad razmislite o tom metodu, jasno vam je da tako ne mogu da se prekroje granice Bosne ili Makedonije.

Da li u EU i dalje vide Vučića kao čoveka koji će „rešiti“ Kosovo?

Skepsa jača. U Nemačkoj je snažna bila ta pozicija da Vučić rešava stvari, da sve ima pod kontrolom. Moja impresija je da on igra na vreme, drži opcije otvorenim. I zbilja, kad gledate kako se menja geopolitička situacija, vidite stvari koje smo ranije držali nemogućim. Recimo, da Pariz povlači ambasadora iz Vašingtona ili da se pitamo da li uopšte još postoji „Zapad“.

Vučić je šahista, igra na vreme, razmatra. Nisam baš siguran da ima nameru da „isporuči“ Kosovo. Imate i priče o „srpskom svetu“, koji Vučić lično naravno ne uzima u usta, ali to zvuči preteći i budućnost izgleda neizvesnije.

Nedavno je Vučić baš šahovskim rečnikom govorio o Kosovu rekavši da Srbija možda može da izvuče „pat„. Nikada nije rekao građanima šta je za njega taj „pat„, to jest kompromis. Šta bi to moglo da bude?

Možda da sever Kosova ostane u Srbiji ili se vrati Srbiji. Da se pobrine za status crkvenih dobara na Kosovu. Ali, iskren odgovor bi bio da ne znamo šta tačno Vučić ima na umu.

Zapadni političari ga i dalje dvore. Fon der Lajen hvali pravnu državu, Merkel ne vidi nikakve probleme što je Srbija jednopartijska zemlja. Zašto?

Evropa ne vidi alternativu. U Srbiji se Vučić za sve pita i više nema nikog. To je za mene najveća drama u celoj priči. Ta zemlja u kojoj sam dugo živeo i znam da ima toliko talenta i pametnih ljudi, nikog drugog ne uspeva da iznedri. Dolaze neke stvari koje daju nadu, ekološki pokreti, građani koji se organizuju, ali nema širokog građanskog pokreta koji bi bio alternativa.

Jedino objašnjenje koje za to imam je migracija. Ali ne samo klasični odliv ljudi, nego i intimna migracija – ljudi koji su digli ruke, postali apolitični i možda samo još sade cveće u svojoj bašti. To je najgore od svega.

Nije lako nešto promeniti kad jedna stranka kontroliše sve medije i pravosuđe, kad je uvezana sa mafijom. A onda dođu evropski parlamentarci koji u izbornim uslovima praktično ništa ne bi promenili.

Tačno, i to se mora reći: ljudi u Srbiji izgubili su saveznike spolja. Evropa više nije saveznik, osim pro forme, bez kvaliteta. Jedan od razloga migracije o kojoj sam govorio je baš taj što su evropski prijatelji napustili Srbiju, ostala je sama. Jasno mi je koliko je teško da dođe do promena. Ali, na posletku, spas može da dođe samo iz Srbije.