VELIKE NAJAVE, VELIKA OČEKIVANJA: Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Lazar Kostić / foto: fonet
Pokrenuta najnovija finansijska konsolidacija odvija se u veoma složenom političkom trenutku, kada narod sve nestrpljivije očekuje neki boljitak od prošlogodišnje smene ranije vladajuće koalicije i "zaokreta" u "nacionalnoj politici" prema Kosovu, to jest približavanja Evropskoj uniji. To je generalni okvir jedne maglovite unutrašnjopolitičke situacije, a unutar njega dominira slabo prikriven sukob oko prvenstva unutar same te koalicije, u trouglu vodećih "gospodara Srbije" – Nikolića, Dačića i Vučića – koji bi se navodno razrešio prevremenim parlamentarnim izborima
Telegrafski rečeno, 8. oktobra, u televizijskom prenosu „javne sednice“ Vlade Srbije novi ministar finansija Lazar Krstić veoma otvoreno je izneo dramatičnu finansijsku situaciju u kojoj se nalazi Srbija, ali i plan smanjivanja plata u javnom sektoru sa godišnjim efektom između 100 i 150 miliona evra i povećanja donje stope PDV poreza sa 8 na 10 odsto, sa očekivanih 200 miliona evra novog priliva, kao i nekih širih reformi sistema, koji će biti realizovan 2014. i narednih godina. Ključnu najavu ipak je izrekao potpredsednik Aleksandar Vučić – ističući da će taj plan sigurno „dobiti najširu međunarodnu podršku“, a tu najavu je izneo u kontekstu navodno neprijatnih razgovora sa Misijom MMF-a, koja je u Beogradu boravila između 1. i 7. oktobra.
Zanimljivo, iako je bilo najavljeno da će istom prilikom deo reformi najaviti novi ministar privrede Aleksandar Radulović, on je sa ove sednice bio „opravdano odsutan“. Pri tome, o Radulovićevom planu rasterećenja privrede na poziciji poreza i doprinosa na rad za trećinu, uopšte nije bilo reči na javnoj sednici Vlade Srbije.
Takođe je zanimljivo da je promocija novog finansijskog plana „rigorozne državne štednje“, u kome je na prvo mesto stavljen „solidarni porez na plate“, bila najavljena za ponedeljak, ali je naprasno, u noći između nedelje i ponedeljka, odložena za utorak, navodno zbog toga što je premijer Ivica Dačić putovao za Brisel, a želelo se da „cela vlada“ stane iza svog programa. Pošto se za taj Dačićev put znalo mnogo ranije, pre će biti da je nešto u spomenutom planu ostalo problematično unutar vladajuće koalicije, pa je hrvanje oko pojedinih proporcija štednje verovatno trajalo do poslednjeg minuta uoči predstavljanja plana javnosti. Kako je rekao sam potpredsednik Vučić, ministar Krstić je hteo novim porezom da zahvati plate veće od 40.000–50.000 dinara, ali i penzije sličnog nivoa. Međutim, penzioneri su zasad izuzeti iz restrikcija.
INTERVENTNI PAKET: Možda je zbog toga i ovaj „antikrizni program“, kao i desetine prethodnih koji nisu ostvarivani ranijih godina, zasad ostao na nivou „interventnog paketa mera“ – da se spase državna kasa od pretećeg kolapsa iduće godine, a neki veliki preokret u ekonomskoj politici, uz reformu sistema, ostavljen je ne samo za iduću godinu nego i za niz narednih. Na primer, reforma penzijskog sistema će biti rastegnuta do 2020. godine, sa sporom indeksacijom od dva puta po 0,5 odsto godišnje i samo uz povišenje radnog staža za žene na 63 godine radnog staža.
Inače, još 5. jula ove godine, kada je usvajan zakon o rebalansu budžeta Srbije za 2013. godinu, sa korekcijom budžetskog deficita sa oko 121 milijardom dinara – na oko 178 milijardi dinara, bilo je stručnjaka koji su smatrali da ni taj mnogo veći „manjak“ u državnoj kasi nije realno projektovan i da će rupa u javnim finansijama biti znatno dublja ukoliko se ne pristupi ozbiljnijim reformama u ekonomskoj politici. Uprkos tome, Vlada Srbije je nastavila da se bavi svojom „rekonstrukcijom“, umesto da hitno „rekonstruiše“ svoju ekonomsku i finansijsku politiku, dok su se makaze između sve manjih priliva u budžet i nedirnutog tempa državnog trošenja – sve brže širile. To je dovelo do toga da je tri meseca pre kraja godine budžetski deficit već preskočio 200 milijardi dinara, sa tendencijom još bržeg porasta u mesecima koji dolaze.
Malaksavanje budžetskih priliva upućuje na zaključak da narod i preduzeća sve manje kupuju na legalnim tržištima, da se izvrdava uplata akciza (kod duvana i derivata), da nestaju prihodi od carina, da nema kontinuiranog priliva stranih investicija niti krupnijih domaćih ulaganja, da sve manje ljudi plaća poreze na imovinu, grejanje, struju, RTV pretplatu – što zbog siromaštva, što zbog osećaja da se sve to ne mora plaćati kada u državi vladaju „narodne stranke“ i kada u javnoj sferi dominira politički populizam. Na drugoj strani troši se gotovo bezumno, i na državnom, ali i na privatnom nivou kod onih koji imaju nešto para, kao uoči neke velike kolektivizacije ili nacionalizacije sa hapšenjima – „dok traje, nek laje“ – to jest kao da mnogi ljudi osećaju da je pred njima decenija sunovrata, pa treba proživeti lepo još koji dan.
Tako smo došli u situaciju da se već posle tri meseca od julskog „Dinkićevog rebalansa“ Srbija ponovo našla „pred bankrotom“, kako se na televiziji u nedelju izrazio potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. I Vučić, a prilikom promocije svog plana i ministar Krstić, nazvali su politiku Srbije posle 2008. godine „neodgovornom i netransparentnom“.
NOVI I PRETHODNICI: Krstić je na spomenutoj sednici Vlade Srbije pri tome izneo i nekoliko doista frapantnih podataka, bolje reći nagađanja. On je napomenuo da su njegovi prethodnici dozvolili da javni dug od 2008. godine do danas naraste sa 29 na 60 odsto učešća u BDP-u, a mnoge slične zemlje u sličnoj situaciji proglašavale su bankrotstvo sa učešćem javnog duga od 42 odsto u svom bruto društvenom proizvodu. Krstić je zatim rekao da je i ova vlada mogla odlagati suočavanje sa realnošću još, možda, dve godine, kada bi javni dug preskočio 80 odsto BDP-a i kada bi Srbija potpuno izgubila likvidnost, to jest bankrotirala. Sada je cilj da se 2016. godine javni dug bar stabilizuje na 75 odsto BDP-a.
Krstić je tome dodao da je zatekao „četiri podatka“ o učešću budžetskog deficita u BDP-u Srbije – planirani od 3,3 odsto, „reprojektovani“ od 4,7 odsto, nominalno ostvaren na 5,3 odsto, dok je MMF još letos tvrdio da je on dosegao učešće u BDP-u od 8,25 odsto, što je najbliže stvarnosti.
Ključno mesto u planu štednje zasad je dobio spomenuti „solidarni porez“, koji je najviše zagolicao i pažnju javnosti. Taj porez koji će plaćati zaposleni u javnom sektoru, oni koji imaju plate veće od 60.000 dinara mesečno, i to po stopi na 20 odsto na sumu iznad postavljenog limita, a oni sa platom većom od 100.000 dinara, po stopi od 25 odsto – a od ovog poreza se očekuje godišnja ušteda od 0,5 odsto BDP-a. Šokantno je da je Krstić bio prinuđen da saopšti da Vlada Srbije još nema podatak koliko je doista ljudi zaposleno u javnom sektoru Srbije – do juče se operisalo sa brojem od 550.000, ali je dosada već izbrojano 600.000, sa zebnjom da će se taj broj povećati na 700.000. Sve te ljude izdržava 450.000 ljudi zaposlenih u privatnom sektoru, koji opet imaju 35 odsto manje prosečne plate od onih kojima je poslodavac država.
Inače, govoreći generalno, nije samo spomenuti violentni rast budžetskog deficita ove godine, sam po sebi, izazvao dramatizaciju oko pretećeg državnog bankrotstva, nego i okolnost da je javni dug Srbije i pored izvesnog smanjenja ovog proleća, na visokom nivou od 18,9 milijardi evra (60,6 odsto BDP-a), unutar spoljnjeg duga od preko 26 milijardi evra (preko 83 odsto BDP-a Srbije). U tom kontekstu potpredsednik Vučić je prethodno na televiziji naglasio da Srbija mora u narednom razdoblju da smanji učešće javnog duga u svom BDP-u za najmanje 2 odsto. Pri tome, kako je rekao, ne može se sprečiti novi pad kreditnog rejtinga Srbije sa sadašnjeg, već lošeg nivoa od BB minus, što dakako vodi u ćorsokak mogućnosti Srbije da nastavi sa zaduživanjem na međunarodnom finansijskom tržištu, gde, inače, kamate od ove godine počinju ubrzano da rastu (što godišnje povećava teret duga za oko 400 miliona evra. A samo ove godine Srbija je na tom tržištu bila prinuđena da se zaduži za oko 5 milijardi evra, dok se u naredne dve godine mora zadužiti i više da bi servisirala narasle obaveze i finansirala deficit budžeta.
NIŠTA BEZ MMF–a: Ova okolnost objašnjava naglu promenu stava Vlade Srbije prema potrebi da se sa MMF-om zaključi novi aranžman, jer bez aranžmana sa ovim „univerzalnim žirantom“ Srbija ne može očuvati kreditni kapacitet, niti reprogramirati bar 7-8 milijardi evra spoljnih obaveza, što je nužno, kako smatra Stojan Stamenković („Novi magazin“, 3. oktobar), da bi se očuvale investicije i kakva-takva unutrašnja konjunktura. Naime, kamate na javni dug već su ove godine dosegle 2,6 odsto BDP-a (2008. godine – 0,6 odsto BDP-a), a iduće godine to učešće će narasti na 2,9 odsto BDP-a Srbije.
U tom kontekstu treba razumeti i spomenuti naprasni boravak misije MMF-a u Srbiji, između 1. i 7. oktobra, i diskreciju koja je pratila te konsultacije. Problem je što MMF retko odustaje od svojih zahteva, a njih ima dosta još od proleća prošle godine, kada je Cvetkovićeva vlada, uoči izbora, odustala od reformi koje su zatražene i navodno „suspendovala“ prethodni aranžman sa MMF-om, a zapravo napustila saradnju.
U razgovorima sa Misijom MMF-a, i novi ministri finansija i privrede mogli su direktno dobro čuti, kako se spolja samo može načuti, šta su uslovi za zaključivanje novog aranžmana sa ovim „univerzalnim žirantom“ svih ozbiljnih multilateralnih sporazuma o reprogramu srpskog spoljnog duga, koji bi se navodno zaključio početkom iduće godine. Ima indicija da se traži hitno zaustavljanje stalnog porasta državne potrošnje, to jest smanjivanje učešća deficita državnog budžeta u BDP-u Srbije za 2,5 procentna poena, a što se, po računici MMF-a, ne može obezbediti bez „zamrzavanja“ plata i penzija ili bar fiksiranja tempa njihove „indeksacije“ na samo 0,5 odsto u naredne tri godine, kao i bez povećanja donje stope PDV poreza sa 8 na 10 odsto (hleb, mleko, ulje, šećer itd.), koja bi trebalo da zaštiti ugrožene socijalne slojeve od gladi. Ti zahtevi su, kao što vidimo, već prihvaćeni u Vladi Srbije.
Trenutno učešće deficita budžeta u BDP-u se, kako je već naznačeno, procenjuje na realnih oko 7-8 odsto (kada se tom deficitu, što je u svetu normalno, pripoje i obaveze po garancijama za kredite javnih preduzeća). U tom pravcu ide i upozorenje stručnjaka MMF-a da se iduće godine ne može paralelno ići na rasterećenje poreskih tereta na rad, jer to bi bitno smanjilo prilive u državnu kasu, baš kada se mora smanjivati budžetski deficit. Po „opravdanom odsustvu“ ministra privrede sa javne sednice Vlade, čini se da je i ta sugestija MMF-a već prihvaćena.
Pored penzione reforme koja se zasad samo najavljuje, a koja će i dalje biti predmet daljih natezanja sa MMF-om, tu je, dakako, i zahtev za promenu zakona o radu koji bi pokrenuo tržište radne snage i omogućio kako brže otpuštanje viškova radne snage tako i novo zapošljavanje bez rizika da sa novouposlenima stičete i obavezu da mu isplatite otpremninu prilikom eventualnog otpuštanja za ceo radni staž u svim firmama u kojima je dotada radio. Krstić o toj reformi ovoga puta ništa šire nije rekao.
SUBVENCIJE POD KONTROLOM: Poseban teret svakom planu reformi, od koga zavisi zaključivanje neophodnog sporazuma sa MMF-om, predstavljaju državne subvencije, kao klasičan vid državne redistribucije. Ministar Krstić je izneo da su subvencije za opstanak 179 preduzeća u restrukturiranju pretežak teret, ali da će Vlada i dalje čuvati velike sisteme i fabrike koje izdržavaju čitave gradove sa okolinom, iz čega bi se moglo zaključiti da na tom planu ništa, sem krupnih najava, neće biti menjano. Uzgred, prema podacima koje je okačio na sajt svog ministarstva privrede, njegov kolega ministar Radulović, samo u prvih osam meseci ove godine iz budžeta s kojim raspolaže Ministarstvo za privredu je za subvencije – koje nisu direktno, kao takve imenovane u budžetu – izdato 19,62 milijarde dinara. Četvrtina, 5,47 milijardi dinara, odobrena je „Fijatu“, prema ranijem ugovoru. Značajne su i dotacije „nefinansijskom javnom sektoru“ od 4,18 milijardi dinara. Pitanje je koliko se uopšte uzev te subvencije mogu smanjivati, a dakako i one mnogo veće namenjene poljoprivredi i željeznici koje se dotiraju i u Evropi) – a da se izbegnu širi socijalni problemi. A gde su i sve one milijarde kojima su pokrivane dubioze u bankama sa državnim učešćem, zatim subvencije nekim eneregetskim i farmaceutskim kompanijama itd. Navodno će se takve subvencije nadalje staviti pod kontrolu.
Pokrenuta najnovija finansijska konsolidacija odvija u veoma složenom političkom trenutku, kada narod sve nestrpljivije očekuje neki boljitak od prošlogodišnje smene ranije vladajuće koalicije i „zaokreta“ u „nacionalnoj politici“ prema Kosovu, to jest približavanja Evropskoj uniji. To je generalni okvir jedne maglovite unutrašnjopolitičke situacije, a unutar njega dominira slabo prikriven sukob oko prvenstva unutar same te koalicije, u trouglu vodećih „gospodara Srbije“ – Nikolića, Dačića i Vučića – koji bi se navodno razrešio prevremenim parlamentarnim izborima.
Većina posmatrača smatra da Vučić jedini hoće takve izbore i da poučen prošlogodišnjim izbornim porazom Tadića i Demokratske stranke, pa suprotno njima, upravo igra na utisak da je jedino on spreman na brze promene, po sistemu da se na ljutu ranu mora stavljati ljuta trava. No, ti mogući izbori, posle zaključenja sporazuma sa MMF-om i inplementacije Briselskog sporazuma bi, međutim, objektivno odložili „bolne reforme“, a pitanje je ima li zemlja vremena za nova odlaganja. Zapravo, tada bi se postavilo pitanje da li prevremeni izbori mogu biti „brži“ od bankrotstva države, to jest – da li bi stihija na svoj skupi i neizvesni način uredila makroekonomske i finansijske neravnoteže pre nego što se izabere, ako se izabere, neki „jedini gospodar“ naše lepše budućnosti. Valjda je na to ciljao i premijer Ivica Dačić koji je hladnokrvno predsedavao „reformskoj sednici“ svoje vlade i koji je tom prilikom rekao da „ako vlada ne upravlja situacijom, situacija će upravljati zemljom, biće haos“. Posle njega, njegov potpredsednik Aleksandar Vučić je naglasio da im je „potrebna podrška naroda“ i da je „neko morao ovo da uradi“, to jest da krene u reforme.
Katastrofa
Ovaj skup mera je promašaj. Mere su morale da budu fokusirane na dve stvari: drastično rezanje troškova države i popravljanje privrednog ambijenta, a doneseno je nešto sasvim suprotno – mere koje ispumpavaju sredstva iz privatnog sektora, koji je efikasniji, i upućuju ga ka državi.
Tu ima nekoliko načina na koje se to radi, što otvoreno, što prikriveno. Otvoreno je, recimo, da će se probati da se naplati više akciza. To na neki način stvara regularniju tržišnu utakmicu, ali će za posledicu imati to da će se sredstva preko akciza ispumpavati iz privatnog sektora. Ili to što će privatnici morati da kupe nove fiskalne kase. Stare su koštale u proseku 400 evra, što znači da će nove biti još skuplje.
Drugo, ako pogledate listu gde će sve biti povećan PDV, to je ogromna lista proizvoda, tako da nije tačna izjava jednog od zvaničnika sa današnje promocije da ove mere neće pogoditi penzionere. Pogodiće svakoga. Samo pogledajte spisak tih proizvoda. Tu su proizvodi neophodni za svakodnevni život ljudi.
Na kraju, mere su pogrešne jer je država vodila računa da se ona namiri. Posledica će biti odlaganje bankrotstva države, ali će privredna situacija biti lošija. To će izvršiti pritisak na kreaciju nacionalnog dohotka nadole i samo je pitanje koliko će on pasti u odnosu na ono što je bio.
Drugim rečima – prava katastrofa.
Ekonomski i politički maksimum
Što se tiče štednje, izabrane su dobre oblasti na kojima se štedi. Izabrane su one oblasti gde je državna potrošnja preterano visoka u odnosu na druge zemlje i u odnosu na nivo razvijenosti Srbije. Štedi se na platama zaposlenih u državnom sektoru, štedi se na penzijama kroz indeksaciju i štedi se na subvencijama.
Takođe, povećanje PDV-a je bilo neophodno jer ove mere, zbirno posmatrano, daju dosta skroman efekat i njima se ne pruža relativno veliko smanjenje fiskalnog deficita. Ja procenjujem da će sve ove mere koje su ugovorene dovesti do smanjenja fiskalnog deficita za možda jedan i po posto BDP-a. To je malo i biće gotovo nužno da se u prvoj polovini sledeće godine sprovode jedan dodatni rebalans kojim bi se deficit smanjio za još jedan posto.
U ovako heterogenoj vladi, sa ovakvom političkom strukturom, mislim da nije bilo moguće uraditi ništa bolje. Ovo nije ekonomski maksimum, ali verovatno jeste maksimum u odnosu na politička ograničenja. Jednostavno – deo stranaka koči deo ušteda u svojim resorima. To su, pre svih, SPS i PUPS.
Mislim da će dodatna ušteda ovih jedan posto koji je potreban da bi se smanjio fiskalni deficit i usporio rast javnog duga verovatno biti moguća tek nakon što se bude formirala neka jedinstvenija, homogenija vlada posle nekih izbora.
Sada je problem što nije usvojeno ništa u vezi s penzijskom reformom. Postoji neka deklaracija da će se raditi na tome, ali izostale su mere kojima bi se recimo brže povećavala starosna granica za penzionisanje žena i standardna kojom bi se brže povećavala minimalna starosna granica i za muškarce i za žene.
Bankrot pred Srbijom
„Država je pred bankrotom u pravom smislu reči. Mere za ekonomski oporavak moraju biti teške, a ne populističke, i one će pogoditi između 300.000 i 500.000 ljudi. Moramo da smanjimo nivo plata u javnom sektoru i prvo ćemo krenuti od političara.“
U emisiji „Stav Srbije“ na TV Prva, 6. oktobar 2013.
Nema svađa
„Kada sprovodite teške mere, ništa nije lako. Nije to pitanje svađa i sukoba, to je pitanje želje kako da Srbija ide napred, a da ne prođete kroz baš sve najteže moguće mere.“
Tanjug, 4. oktobar 2013.
Balkansko čudo
Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao je da će Srbija postati „malo balkansko čudo“ ako u saradnji sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima do kraja sprovede planove o izgradnji fabrike čipova i delova za avione.
Beta, 3. oktobar 2013.
Za spas
„Niko nas neće spasiti, ni Nemačka, ni Rusija, ni Amerika, ni šeik, ako sami sebe ne počnemo da spasavamo“, rekao je Vučić i dodao da nije država ta koja treba da nađe posao bilo kome, već da stvori uslove za zapošljavanje.“
Vučić na otvaranju međunarodnog skupa Kvantni kod
Tanjug, 3. oktobar 2013.
Opaka bolest
„Spreman sam da narednih dana napravimo dogovor da zamrznemo mogućnost zapošljavanja u javnoj administraciji i da to svedemo na 50 tokom godine, dakle, na minimum, da to budu izuzeci, onda kad su u pitanju najstručnija lica.“
„Srbija mora de se izleči od opake bolesti, nisam optimista, ali uveren sam da imamo veliku šansu da zemlju pomerimo napred.“
U emisiji „Teška reč“ Televizije Pink, 29. septembar 2013.
Problem svesti
„Staviće se tačka na praksu da se u Srbiji uvek nađe razlog da se protežira državno u odnosu na privatno i to ne zato što se voli država, nego da bi se stavljao novac u džep.
To su naši problemi, problem onoga što sam i ranije govorio, problem naše svesti i ako to ne promenimo nemamo nikakvu šansu. Za mene je ovo danas velika tema, najvažnija tema u Srbiji… Ovo je za nas pitanje života, pitanje opstanka i napretka Srbije.“
Tanjug, 27. septembar 2013.
Takmičenje sa najboljima
„Srbija će u procesu modernizacije da se takmiči sa najboljima, a ne sa najgorima, takmičićemo se sa najboljim zapadnoevropskim zemljama, ali i sa svim naprednim zemljama, državama sa istoka, i sa razvijenim zemljama sa svih strana sveta.“
Tanjug, 18. septembar 2013.
Mi smo u poodmakloj fazi raka
„Moramo stvarno i suštinski da smanjimo fiskalni deficit, u suprotnom ćemo pojesti sami sebe. Do sada za to imamo dogovorenih sedam mera, a moramo da ih imamo devet. To nisu lake mere.“
„Provodim po 14 sati u kabinetu radeći na merama. Merimo svaki detalj. Za dve nedelje najkasnije ćemo predstaviti program. Za mere koje ćemo doneti imaćemo podršku stručne javnosti, MMF-a i drugih međunarodnih institucija, ali sasvim sigurno ne i većine građana. I pored toga, uveren sam da radimo dobru i lekovitu stvar za zemlju. Rak se ne leči andolom, a mi smo u poodmakloj fazi raka. Ne samo naša ekonomija već ceo sistem. Ići ćemo na izmene radnog zakonodavstva, zakona o planiranju i izgradnji, menjanje onih zakona koji treba da nam omoguće lakše i brže dobijanje dozvola, da tu priču do kraja 2013. konačno, posle 15 godina, završimo.“
U intervjuu za „Blic„, 16. septembar 2013.
Bolne reforme
„Javni dug je došao na 65 odsto BDP-a. Ljudi moraju da znaju o čemu se radi. Sledeće godine na otplatu kamata moramo da potrošimo milijardu evra. Mi smo imali situaciju u kojoj je Srbija bila kao Grčka ili Španija, ali nismo rekli ljudima da je vreme za teške i bolne reforme“, rekao je Vučić.
„… Mi to moramo, ne zato što nas neko tera, već zato što je to uslov opstanka Srbije.“
Vučić je rekao i da je potrebno uspostaviti zdrav sistem koji će moći da zarađuje, ali je i najavio da će put do tog cilja pratiti „mnogo znoja, suza i problema“.
„Ljudi moraju da razumeju da je pred Srbijom težak period, ali posle toga moći ćemo da postanemo lideri u regionu.“
U emisiji „Reč na reč“ RTS–a, 12. septembar 2013.
Bez fantazija
„Izvršićemo velike reforme koje do sada nisu urađene zbog straha od javnosti. Videćemo kako ćemo uvesti progresivno oporezivanje, fiskalnu konsolidaciju i nultu toleranciju neplaćanja poreza. Nama nedostaju duh, energija i želja za promenama, a imamo toliko neiskorišćenih potencijala. Naš je cilj da stvorimo zdravu i održivu ekonomiju, koja će da počiva na profitu, privrednim aktivnostima, a ne na samoupravljačkim fantazijama, koje je našem narodu donelo bolestan ekonomski sistem. I zar mislite da neće biti demonstracija kada izmenimo Zakon o radu, da ih neće biti kada reformišemo penzioni sistem ili kada okončamo restrukturiranje nekog preduzeća. Naravno da će ih biti, ali mi više nemamo kud, rekao je Vučić novinarima u beogradskom hotelu Hajat, gde je Američka privredna komora juče organizovala poslovni ručak.
Na skupu Američke privredne komore, 5. septembar 2013.
Krotimo divljеg konja
„Nеkima jе prе 25 i 30 godina bilo ispod časti da zajašеmo krizu dok jе bila vеličinе magarca, pa nam jе zapalo da krotimo divljеg konja. I to smo nеkako izbеgli.“
Tanjug, Vučić na sеdnici Glavnog odbora SNS, 25. avgust 2013.
Maršalov plan
„Mislim da do kraja godine, uz znanje, umeće i angažovanje velikog broja ljudi, stranih i domaćih stručnjaka, možemo da napravimo neku vrstu ‘Maršalovog plana’ – šta je to što u narednih 10 godina moramo i možemo da uradimo. I tu će biti mnogo toga teškog, ali narodu moramo jasno da kažemo da ćemo to uraditi.“
„Važno je da običan čovek vidi da to ide u nekom boljem smeru. A za godinu-dve očekujem da ljudi i na sopstvenom primeru vide da im je nešto lakše. Mi to bez podrške običnih ljudi ne možemo da radimo. Zato to niko nije ni hteo dosad da radi. Plašili su se da će ljudi izaći na ulice. Pa dobro, nek izađu. Mi to moramo da izvedemo. Ako neko zna bolje rešenje, neka kaže. Ja mislim da nema boljeg.“
Intervju za „Kurir„, 16. avgust 2013.
Noćne more
„Imam noćne more zbog stanja srpske ekonomije. Evo, ja vas pitam kakav odgovor Srbija treba da pošalje MMF, koji je ovde pre dva dana rekao da moramo da zamrznemo plate u javnom sektoru i dramatično smanjimo rashode, a ne smemo da dižemo poreze jer bi to dodatno umrtvilo privredu. Da li će odgovor biti: nećemo ništa da zamrzavamo, da smanjujemo potrošnju, smanjujemo administraciju, jer narod obožava da to čuje? Možemo to da uradimo, ali šta ćemo za godinu dana?“
U intervjuu za NIN, 22. maj 2013.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
