Slučaj nestašnog ministra

Novi ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić nije se još ni uselio u kabinet kada ga je iznenadio neprijatan detalj iz prošlosti. U četvrtak 4. marta, „Glas javnosti“ je objavio dokument iz koga proizilazi da je Jočić 1981. godine osuđen u beogradskom Trećem opštinskom sudu na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora, jer je u Bulevaru revolucije 401 obio kiosk i ukrao robu. List prenosi i da je kazna Jočiću opozvana i izbrisana 18. decembra 1985. godine, jer u međuvremenu nije počinio nijedno drugo krivično delo.

Novi ministar, koji je 1981. imao dvadeset godina, u prvi mah je nespretno reagovao, odbivši da razgovara na ovu temu, izgovarajući se požarom koji je baš tog dana buknuo u Hilandaru (vidi „Izjavu nedelje“ u ovom broju). Dva dana kasnije, međutim, Jočić se pribrao i objasnio da je reč o „mladalačkom nestašluku“. „To je bilo pre 25 godina i to je jedino što sam u životu loše uradio. Sve drugo je Dragan Jočić za koga kažu da je pošten čovek. Jednostavno, ono što se desilo juče u novinama puki je senzacionalizam i potiče iz određenog kruga ljudi koji hoće da destabilizuju ovu zemlju u proteklih pet-šest godina.“ Istom prilikom, Jočić je izrazio spremnost da podnese ostavku ukoliko premijer Koštunica to od njega zatraži. Koštunica, koji je u nekoliko ranijih slučajeva pokazao sklonost da po svaku cenu štiti svoje saradnike, glatko je odbio tu mogućnost. „Imao sam i imam poverenja u moralni i profesionalni kredibilitet svih ministara u vladi. To znači da neću prihvatiti, vlada neće prihvatiti bilo kakvu ocenu, diskvalifikaciju koja ima senzacionalistički karakter. Ali, budite uvereni u to da u bilo kojem slučaju, kada se radi o bilo kojem ministru, naravno i meni kao predsedniku Vlade, ako bi se bilo šta pojavilo u javnosti što bi imalo drugačiji, a ne senzacionalistički karakter, to će povlačiti vrlo jasne konsekvence.“

DOSTAVA: Ukoliko je Jočić dozvolio sebi da bude iznenađen objavljivanjem pomenutog dokumenta u „Glasu javnosti“, to nešto govori o njegovoj obaveštenosti. Naime, o tom dokumentu je danima ranije brujala cela beogradska čaršija, jer je anonimno bio upućen na više ovdašnjih redakcija, uključujući i „Vreme“. Uredništvo ga je odbacilo, shodno profesionalnom načelu da se informacije iz nepoznatih izvora ne puštaju u štampu; činjenica da su sličnu odluku donele i naše kolege iz većine drugih medija možda upućuje na zaključak da stanje u srpskom novinarstvu i nije tako crno kao što izgleda. No, ovde je reč o nečemu drugom: kao što se iz samog teksta vidi, presuda kojom je Jočić osuđen zbog obijanja kioska brisana je iz evidencije i on bi, da se nekim slučajem ponovo nađe pred sudom, na proceduralno pitanje „Jeste li osuđivani?“, sa punim pravom mogao da odgovori odrečno. Sem toga, u zakonu postoji i nešto što se zove krivično delo prebacivanja na krivično delo: podatak da je neko osuđen za krivično delo ne bi se smeo koristiti u cilju omaložavanja ili moralne diskvalifikacije te osobe.

Zanimljivo je da Jočić nije prvi kandidat za ministra policije čije je imenovanje dovedeno u pitanje odlivom podataka koji bi trebalo da spadaju u domen privatnog. Početkom 2001, tadašnji kandidat za ministra unutrašnjih poslova Gradimir Nalić bio je eliminisan nakon što su u javnost procurili podaci iz njegovog medicinskog dosijea (navodno je bio lečen od zavisnosti). Gotovo istovremeno, kandidatura Žarka Koraća za ministra spoljnih poslova odbačena je nakon što je Tamo Gde Treba dostavljeno mišljenje da je reč o čoveku koji se mnogo muvao sa bezbednosno interesantnim strancima, pa je stoga neprihvatljiv.

U slučaju ministra Jočića, zanimljivo bi bilo saznati ko je medijima dostavio izbrisanu presudu. „To što se presuda briše ne znači da su ti podaci fizički uništeni“, kaže jedan poznati beogradski advokat. „Podaci ostaju u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u sudu.“ Iz Trećeg opštinskog suda u Beogradu brzo je stigao demanti da je neko od njih dostavio dokument medijima, a slično je rekao i tada još uvek aktuelni ministar policije Dušan Mihajlović, koji je usput nagovestio da bi „ptičicu“ trebalo potražiti u redovima BIA. „MUP u tome nije ni na koji način učestvovao, a za BIA morate da pitate one koji su odgovorni za nju“, rekao je Mihajlović. BIA je, shodno tradiciji, mudro oćutala.

UČENjE REDU: Ono što se dogodilo ministru Jočiću – a pre njega Naliću i Koraću – trebalo bi da posluži kao povod da se postavi pitanje ko sme da pristupi podacima iz medicinskih i sudskih dosijea i smeju li mediji to da koriste. U razgovoru za Radio B92, direktor Instituta za kriminološka istraživanja Dobrivoje Radovanović izjavio je da do podataka iz krivične evidencije praktično može da dođe svaki policajac, pošto se ti podaci nalaze u takozvanoj evidenciji kažnjavanja. Radovanović smatra da je ono što se desilo ministru Jočiću deo političke borbe u Srbiji: „Da se pronalaze afere, odnosno nekakvi podaci koji mogu da u ružnom svetlu oslikaju ljude koji se postavljaju na mesta ministara, a to opozicija ima pravo. Ja sam ubeđen da je ovo uradila opozicija, ali ona ima pravo da koristi stvari koje su legalne. Dakle, ovo je nelegalno. U zakonu već postoje sankcije za to, radi se o krivičnom delu. Druga je priča da li će to neko pokrenuti i treća je priča da li će tužilac da reaguje, ja mislim da treba da reaguje, da se konačno naučimo nekakvom osnovnom redu.“ Sličnog mišljenja je i Božidar Prelević, nekadašnji koministar policije. „Nisam siguran da iza cele te priče stoje potpuno čiste namere i čisti interesi i ne bih voleo da se desi da iza ove vrste doturanja medijima, možda tačnih a možda netačnih podataka, stoji upravo neka polukriminalna ili kriminalna grupa koja ne vidi zaštitu u svemu tome ili je do juče bila u nekoj vrsti veza politike i kriminala“, rekao je on. „Postoje ljudi koji su vrlo zainteresovani da naprave opstrukciju bilo kakve vlasti.“

Sa druge strane, koliko god nam srce krvarilo zbog ugrožene privatnosti ljudi koji pretenduju da preuzmu najvažnije poluge moći u Srbiji, postoji sasvim utemeljena bojazan da su obični građani, ukoliko zasmetaju nekome iz vlasti, mnogo ranjiviji na ovu vrstu napada. Dovoljno je podsetiti se slučaja članova požarevačkog Otpora čiji su psihijatrijski kartoni osvanuli u „Politici“; ko hoće svežiji primer neka se priseti bivšeg ministra Dragana Veselinova, koji je nakon što mu je službeni auto usmrtio prolaznicu u centru Beograda opravdanje tražio u činjenici da su rođaci pokojnice pristalice bivšeg režima.

U većini demokratskih zemalja pravo na privatnost je jasno zaštićeno zakonom, ali su javne ličnosti iz toga izuzete: smatra se da onaj ko učestvujući u javnom ili političkom životu traži pažnju javnosti i nema prava da od te javnosti skriva neprivlačne strane svoje ličnosti i biografije. Kod nas zakon o zaštiti privatnosti ne postoji, a ne postoji ni zakon o dostupnosti javnih informacija, koji obavezuje državne organe da javnosti dostave informacije koje su od javnog interesa. Slučaj ministra Jočića spada u sivu zonu između potrebe javnosti da zna da li čovek koji će u dogledno vreme uterivati red u Srbiji ima moralno pravo na tu funkciju, i potrebe vlasti da se štiti od pokušaja snaga iz senke da destabilizuju državu. Zakonska rešenja za tu dilemu postoje i uveliko se primenjuju širom sveta, pa i u neposrednom komšiluku (recimo u Hrvatskoj). Hoće li stranka koja poštovanje prava ističe kao svoj glavni princip posegnuti za tim rešenjima, ili će se red uterivati samo u neposlušne medije, videćemo veoma brzo.