Slučaj „Balkanske ptice“

Četiri meseca pošto je na slovenačko-italijanskoj granici zaplenjeno preko 120.000 ptica ilegalno ulovljenih u Jugoslaviji, situacija u vezi sa aferom poznatom pod nazivom „Balkanske ptice“ je ovakva: u Italiji je uhapšeno nekoliko saradnika agencija koje dovode lovce u Vojvodinu, u ovdašnjim medijima objavljeno je više tekstova o pticama nego ikad, zvanični organi i nadležna ministarstva „ispituju slučaj“, a vlasnici zamrznute lovine čekaju da se „stvari malo srede“. Ovih dana, tvrde očevici, jedna hladnjača puna ptica upućena agenciji Erik Mir otišla je za Italiju, a u hladnjačama Panonke u Somboru još od 1998. leži kontingent zamrznute divljači (oko 300 fazana i 900 prepelica) koja je oduzeta agenciji Re di Quaglie jer nisu postojali prateći papiri. Jedino što je posle afere postalo očigledno jeste da u Srbiji neko, pod nečijom zaštitom i za veliki novac, ubija ptice koje su u svim ostalim evropskim zemljama zaštićene zakonom.

TURIZAM: Do sredine devedesetih lovni turizam je bio od države kontrolisana delatnost koja se obavlja preko legalnih lovačkih društava i agencija. Prema rečima direktora Lovotursa Zorana Ristića, tada je preko ove agencije u zemlju dolazilo oko osam hiljada lovaca godišnje – za svaku ulovljenu pticu oni su plaćali taksu, a novac se slivao u državnu kasu. U međuvremenu, broj turista spao je na 250 (2000. godine), odnosno 500 (2001), a preostali su se okrenuli novoosnovanim privatnim agencijama. „Naši bivši vodiči preuzeli su deo klijenata, ali glavni krivci za trenutnu situaciju nisu oni, već lovačke organizacije koje omogućavaju lov na svom terenu. Neko iz lovačkog društva im to dozvoljava, ali novac ne odlazi društvu, već toj osobi lično. Ako se zna da kod nas deluje 35 agencija, a da se po lovcu može dobiti i do 50 nemačkih maraka, računica je jasna. Sve to poznato je već deset godina, ali tim povodom niko nije ništa uradio“, kaže Ristić u razgovoru za „Vreme“.

Situacija na terenu, međutim, pokazuje da su i lovačka udruženja bila svesna problema, ali da su im ruke bile vezane. Po rečima Dragana Breke, predsednika Lovačkog udruženja Mostonga iz Odžaka, to udruženje je imalo pravo na korišćenje dela lovišta Gornja šuma do 2005. godine, ali im je to pravo 8. juna 2001. oduzeto i ustupljeno agenciji Re di Quiglie. „U zakonu čak stoji da se lovišta ne mogu davati na korištenje i upravljanje stranim državljanima“, kaže Dragan Breka. „U tom lovištu više nema divljači, nema kontrole šta se tamo lovi i ono će da bude potpuno uništeno. Što se ostalih tiče, vlasnici agencija koji su uhapšeni imali su ugovor s nama za lovišta u Ratkovcu i Brestovcu, ali mi nemamo tragove da su oni lovili zaštićene vrste. To smo saznali iz italijanske štampe.“ Čak i u mnogo sređenijoj državi može se dogoditi da se neko na tuđem terenu bavi nedozvoljenim aktivnostima, ali u ovoj priči ostaje diskutabilno kako je moguće da lovište jednostavno pređe iz ruke u ruku. Tim povodom je Udruženje lovaca podnelo tužbu protiv Ministarstva poljoprivrede. Reakcije za sada nema, a u agenciji tvrde da je, što se njih tiče, sve u najboljem redu. U razgovoru za „Vreme“ Oliver Lepori, direktor Re di Quaglie objašnjava da je u agenciji zaposlen od Nove godine i da je sve što zna o slučaju pročitao u novinama: „Ta afera nas ne dodiruje ni u jednoj tački, sem što se takvim postupcima kalja ugleda jednog viteškog sporta kakav je lov. Sve to je veliki udarac za lov i turizam. Mi smo skoro imali kontrolu i ko god dođe i za to je nadležan može slobodno da šeta po agenciji, a nas po zakonu kontrolišu republička lovna i veterinarska inspekcija, Inspekcija za zaštitu životne sredine, Upravna, Sanitarna, Tržišna i Finansijska inspekcija, Služba platnog prometa i Sekretarijat unutrašnjih poslova. Mi smo pre svega agencija i naše lovište je malo u odnosu na hiljade okolnih. Sve dažbine uredno plaćamo državi. Mi smo jedina agencija koja posluje čisto.“

Zvanično, dakle, stvari stoje u mestu: lovišta čije je korišćenje u nadležnosti lokalnih lovačkih udruženja ustupljena su privatnim agencijama, tužbe protiv resornog ministarstva su (verovatno) u proceduri, a agencije uspešno deluju čak i posle otkrivanja afere „Balkanske ptice“. Što se tiče ugovora koje sama lovačka udruženja sklapaju s privatnim agencijama, oni (što je očigledno iz primera Gornje šume) vrlo lako mogu da se pretvore u privatni dil s nekim ko je voljan da turiste zvanično pristigle u lov na dozvoljene vrste povede u krivolov. U zvanične dokumente uvode se upravo dozvoljene vrste, one zaštićene se do transporta čuvaju u kućnim zamrzivačima, a obično ih otkrivaju tek mađarski ili italijanski carinici. U međuvremenu, Jugoslavija je potpisala CITES konvenciju o lovu, prometu i zaštiti ugroženih životinjskih vrsta i naša carinska služba je o tome obaveštena – poslednji primeri, međutim, pokazuju da ne postoje oprema i adekvatno edukovan kadar koji bi utvrdio da li je neka vrsta na listi ugroženih.

EFEKTI: Zahvaljujući papazjaniji s korišćenjem lovišta, ćutanju nadležnih inspekcija i ministarstava, Jugoslavija je za krivolovce zaista zemlja iz snova. „Kada je izbila afera sa zaplenjenim pticama, vlasnik Re de Qiglie grof Pjetro Arvedi d’Emiliano je istog dana stigao u Doroslovo. Mislim da je grof zaista bogat – sam je rekao da je ovde uložio tri miliona maraka, što znači da je zaradio minimum deset“, kaže nam poznavalac krivolovačkog tržišta na severu Vojvodine. Prema njegovim rečima, osnovna krivica za trenutno stanje jeste na domaćem zakonodavstvu: „Cena odštete za jednu ubijenu prepelicu kod nas je pet nemačkih maraka, grlice tri, šumske šljuke oko 20, dok se u Hrvatskoj za nju plaća 200 nemačkih maraka. U Mađarskoj prepelica i grlica spadaju u zaštićene vrste, a za njihovo ubijanje plaća se odšteta od 400 maraka za prepelicu i 100 za grlicu. Kod nas treba da se zaštite prepelica i grlica, kao što je to slučaj u Evropi, pa italijanski lovci ne bi dolazili u avgustu. Agencija Erik Mir dala je 20.000 nemačkih maraka za zakup ribnjaka Bač tokom cele sezone, a prosečan lovac dnevno može da ubije 30 ptica. Lovna sezona traje od 1. avgusta do 28. februara, a 90 odsto novca ostaje lovačkom društvu, odnosno agenciji koja vodi Italijane.“

Upućeni u lokalna dešavanja objašnjavaju da u lovištima strance treba da vode lovočuvar i jedan predstavnik lovačkog udruženja i da sama ta činjenica upućuje na zaključak da su „svi umešani“ i to naravno za određenu nadoknadu: „Strani lovci na primer ubiju deset prepelica, a plate pet. Ali, ako se ide na viši nivo, onda se uključuje i predsednik udruženja i stranci tada mogu da love šta god hoće.“

KAČKAVALJ I GAĆE: Osim žmurenja na jedno oko kad su u pitanju broj i vrsta ulovljenih ptica, žmuri se i kad je reč o upotrebi zabranjenih sredstava za lov: po zakonu, kod nas je dozvoljena upotreba vabilica i petometki tipa „broving“, ali samo pod uslovom da se ispale dva metka. Praksa (i, konačno, 120.000 ubijenih ptica) pokazuje da se ispaljuje mnogo više od toga. Ako se zna da je sačma kojom strani lovci ubijaju male ptice veličine makovog zrna i da takva sačma nađena u ptici znači da je ona ubijena u prirodi i da je njena cena zahvaljujući tome dvostruko veća, efekti ovog žmurenja su očigledni. Dodatni problem predstavlja i činjenica da je za dve opštine zadužen samo jedan lovni inspektor – za vojvođanski teren svakako premalo.

U toj situaciji, italijanski lovac može mirno da uplati 1200-1300 maraka za „turistički aranžman“, da predvođen predstavnicima svoje agencije i lokalnog lovačkog udruženja dođe u lov na dozvoljene ptice, a da se kući vrati sa pticama čija vrednost dostiže astronomske sume i koje ne bi smeo da lovi nigde drugde u Evropi. Bar ne bez velikog rizika. Re di Quaglie na svom prospektu javno reklamira ubijanje drozda! Somborski lovno-šumarski inspektor Radoslav Vukičević 1998. godine oduzeo im je tovar ptica jer one nisu imale propratnicu – nije se znalo gde su i kada lovljene, niti gde bi trebalo da završe. U februaru ove godine Slobodan Puzović, savetnik u Zavodu za zaštitu prirode Srbije, i republički lovni inspektor Snežana Stević bavili su se tim slučajem, ali nisu mogli ništa da učine jer se te vrste ne vode kao ugrožene. Kao da se namerno čeka da slučaj zastari. U međuvremenu, ne samo da se love zaštićene vrste već se lovi na 50 metara od sela“, kaže Dejan Đapić, aktivista Ekološkog pokreta „Stanišić“.

Govoreći o stanju ugroženih ptičijih vrsta u Jugoslaviji, direktor Prirodnjačkog muzeja u Beogradu dr Vasilije Vasić kaže nam da se ptice mogu loviti ali kontrolisano i sa pauzama, da bi se njihov broj stabilizovao: „Situacija je kao ona sa vodokotlićem. Kad jednom povučete vodu, morate malo da sačekate da biste je povukli i drugi put. U protivnom, živećete u onome što voda nije odnela.“ Šta to znači kada je u pitanju ubijanje ptica jasno je svakom iole upućenom u pravila lanca ishrane i održavanja prirodne ravnoteže. Posledice ćemo ovog puta direktno osetiti svi – naravno, samo u slučaju da nadležno ministarstvo nastavi da dodeljuje lovišta raznoraznim agencijama, da lovačka udruženja i dalje ćute, njihovi predstavnici žmure kada se otvoreno krši zakon, a carinske službe da i dalje ostanu nespremne za šverc koji je mnogo ozbiljniji od transporta mađarskog kačkavalja ili rumunskih gaća.