Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest krajem januara da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Davosu učestvovati na panelu „Sloboda medija u krizi“. Novinari koji još uvek pošteno rade svoj posao u svega nekoliko nerežimskih medija, kao i sav iole pismen svet, mogli su samo da se krste i levom i desnom – o slobodi medija govoriće Aleksandar Vučić, čovek koji viče na novinare, postavlja im pitanja umesto da odgovara, za one koje ne voli kaže da ih finansiraju neprijatelji iz inostranstva, za koga je televizija N1 američka, a „Vreme“ Miškovićev nedeljnik, dok su svi ostali koji ne misle kao on „ološ, jadnici, bednici i nesrećnici“. Jedini racionalan zaključak je mogao da bude da forum u Davosu vodi, organizuje i panele osmišljava nekakav polusvet koji do istine i pravde drži baš onoliko koliko i sam Vučić. I, zaista, desilo se nezamislivo – otišao Vučić u Davos na panel o slobodi medija, upodobio se (nije držao spojene prste, ipak je to verzija Vučića od pre pet, šest godina), po običaju bio neukusno snishodljiv i servilan prema novinarima koji nisu iz Srbije (čak je novinaru hrvatske N1 Hrvoju Krešiću rekao da ih više ne zove američkom televizijom) i zaključio da je ponosan na ekonomske rezultate u Srbiji, ali ne i na stanje u medijima. Podsetio je da je Metju Karuanu Galicija, sin ubijene malteške novinarke Dafne Karuanu Galicije, na jednoj konferenciji u Poljskoj dobio informacije od srpskih novinara da je situacija u Srbija kritično loša i zaključio da će Srbija biti naredna zemlja u kojoj će neki novinar da strada.
„Međutim, to se desilo u druge četiri zemlje“, izjavio je Vučić u Davosu i dodao: „Ja ovde nisam da se branim, niti da napadam Metjua, ali nešto se desilo čak i u Srbiji. Jedan čovek je napisao nešto u lokalnim novinama protiv lokalnih moćnika. Na naše iznenađenje, napali su mu garažu i podmetnuli požar koji se proširio na prvi sprat njegove kuće. Onda sam se setio Metjuovih reči, iako nisam mislio da se to može desiti u mojoj zemlji.“
IZNENAĐENJE U GROCKOJ
„Jedan čovek“ je Milan Jovanović, nekadašnji policajac, u penziji od kraja devedesetih. Od 2012. piše za portal Žig info iz Grocke o lokalnim temama, kriminalu i korupciji. Najčešće o „lokalnom moćniku“ Dragoljubu Simonoviću, predsedniku opštine Grocka i visokom funkcioneru SNS-a. Pisao je o raznim navodnim finansijskim malverzacijama predsednika opštine – da je gasifikacija Grocke trebalo da se završi još pre četiri godine za šta je opština dobila 29,4 miliona dinara i da Simonovićeva privatna firma dobija poslove od opštine. Pisao je i pričao da njemu i uredniku portala Žig info Željku Matorčeviću prete opštinski moćnici uključujući i predsednika. Jovanović i Matorčević su još u julu 2017. podneli krivičnu prijavu protiv Simonovića, ali bez epiloga. Zatim je jednog ranog oktobarskog jutra prošle godine nepoznati mladić napao Matorčevića i slomio mu jagodičnu kost. A onda je, dva meseca kasnije, u noći 12. decembra stiglo i iznenađenje za predsednika: u garažu Jovanovićeve porodične kuće u Vrčinu ubačena su dva Molotovljeva koktela, izgoreo je automobil, požar se iz garaže proširio na celu kuću, a Jovanović i njegova supruga su se spasli begom kroz prozor. Vatrogasci su lokalizovali požar u kome su izgoreli prizemlje kuće, garaža, a Jovanovići su hospitalizovani u Urgentnom centru zbog trovanja dimom. Supruga Milana Jovanovića izjavila je da je čula i pucanj, a jedna čaura je nađena na zgarištu. Prošle nedelje je veštak na sudu rekao da čaura nije ispaljena iz vatrenog oružja već da je eksplodirala u vatri.
Novinarska udruženja i opozicione stranke odmah su reagovali, a jedan od zahteva protesta „Jedan od pet miliona“ koji je upravo tada počeo (i još uvek traje) bio je da policija što pre pronađe učinioce i nalogodavce ocenjujući da je ovo krivično delo pokušaj ubistva. Za veoma kratko vreme dobrovoljnim prilozima skupljeno je nešto manje od 2,3 miliona dinara za obnovu Jovanovićeve kuće. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da je nadzorna kamera na susednoj kući snimila dve osobe koje su bacile zapaljive naprave na Jovanovićevu garažu. Šest dana kasnije uhapšen je neposredni izvršilac Miroslav Marinković, koji je priznao krivično delo, a tri dana kasnije pritvora su dopali i Bojana Cvetković Šijacki, koja je automobilom dovezla i odvezla Marinkovića i koja je takođe priznala krivicu, kao i organizator paljevine Igor Novaković koji je negirao svoje učešće. Ubrzo se desila i jedna kontroverza – naime, Bojana Cvetković Šijacki je u zamenu za priznanje dobila šest meseci kućnog zatvora i novčanu kaznu od 50.000 dinara. Mnogi su tvrdili da je to malo za krivično delo u kojem samo srećom i prisebnošću nije stradao bračni par. Ostalo je pitanje ko je i zbog čega naložio, a možda i platio da se novinaru zapali kuća. Milan Jovanović i Željko Matorčević nisu imali dilemu – javno su označili da iza napada na Jovanovića stoji niko drugi do predsednik opštine Dragoljub Simonović.
HAPŠENJE IZ DAVOSA
Dragoljub Simonović rođen je 1959, završio je srednju mašinsku školu, radio 11 godina u Železnicama Srbije, bio član Srpske radikalne stranke do 2008. kad prelazi u novootcepljenu Srpsku naprednu stranku. Biran je više puta za narodnog poslanika, prvi put 2004. Zanimljivo je da mu je u poslaničkoj biografiji 2008. stajalo da je po zanimanju mašinski konstruktor, a četiri godine kasnije postao je diplomirani ekonomista. Bio je 2005. predsednik opštine Grocka svega pet meseci jer je smenjen kad je formirana nova lokalna većina. I 2012. je kratko bio na istoj funkciji da bi u decembru te godine bio postavljen na mesto generalnog direktora Železnica Srbije na kojem će se zadržati do januara 2015, a posle će još neko vreme biti savetnik u istom preduzeću. Od 2016. do danas ponovo je prvi čovek Grocke.
Na pitanje novinara jednom njegovom kolegi iz Železnica kakav je Dragoljub Simonović, odgovor je bio krajnje lakonski: „Bolje da ne znaš.“ Simonović je poslednjeg dana prošle godine podneo tužbu protiv Jovanovića i Matorčevića za uvredu koju je sud odbacio 15. januara. Otprilike se u to vreme Aleksandar Vučić spremao u svoj neslavni, a produktivni pohod na Davos. Izgleda da je Vučić ocenio da bi Svetski ekonomski forum bilo idealno mesto odakle će on, kao predsednik, gospodar, policajac, tužilac i sudija rešiti neprijatno pitanje napada na srpskog novinara. „Nismo dobili najbolje ocene od Reportera bez granica i organizacije ‘Freedom house’“, priznao je Vučić i rešio da „zagreje stolicu“: „Mi smo uhapsili počinioce i onog koji je dao pare, a i znamo ko stoji iza toga, koga još nismo uhapsili, ali očekujem da ćemo finalizirati ovaj slučaj za nedelju ili deset dana.“ Ovo se desilo 22. januara, a tri dana kasnije lično Aleksandar Vučić je na vanrednoj konferenciji za novinare obznanio da je uhapšen Dragoljub Simonović pod sumnjom da je nalogodavac paljenja Jovanovićeve kuće. Pritom je izneo i jedan bizaran niz događaja koji su prethodili pomenutom krivičnom delu. Naime, Simonović je neimenovanom policajcu obećao 1500 evra da organizuje paljenje, ali mu nije dao taj novac. Zato je taj policajac dao svojih 1000 evra Novakoviću koji je angažovao neposredne izvršioce. Policajac nije od Simonovića tražio povraćaj uloženog novca već je ćutao „zbog zapošljavanja u Grockoj“.
„Ići ćemo u Grocku“, dodao je Vučić. „Da vidimo da li ta opština može da funkcioniše, ako ne, neko drugi će da formira vlast ili ćemo ići na izbore u opštini Grocka.“ U međuvremenu je pokrenuo kampanju „Budućnost Srbije“ sa idejom da poseti svih 29 okruga i razgovara sa građanima. U Grocku još uvek nije stigao, ali je iz Drugog osnovnog suda u Beogradu 7. marta stigla odluka da se Dragoljub Simonović pusti iz pritvora. Iako se tužilaštvo žalilo, odluka je potvrđena pet dana kasnije sa obrazloženjem da ne postoje razlozi za dalje zadržavanje jer nema opasnosti da osumnjičeni ponovi delo. Ima tu, čak, i neke logike – Simonović je optužen da je naložio da se Jovanoviću kuća zapali, a pošto je kuća sada zgarište, zaista nema razloga da se to mesto ponovo pali. Simonović je i dalje predsednik opštine Grocka, nije podneo ostavku, niti ga neko iz stranke na to nagovara. Čak i Vučić, koji odlučuje ko i kad sme, može ili mora da podnese ostavku, ništa ne progovara. Uostalom, on je svoje u Davosu već rekao: „Juče sam razgovarao sa Reporterima bez granica i pozvao ih da dođu u Srbiju i da nam pomognu, naročito kada je u pitanju državna pomoć medijima. Siguran sam da ću za godinu ili dve da budem ovde i da ću moći tada da budem ponosan na reforme u oblasti slobode medija.“
Dogodine na zgarištu. I medija i slobode.
