Da li je oduzimanje mandata DSS-u pucanj iz prazne puške i šta je sledeći čin u izbornoj 2002. godini
Predsedništvo Demokratske stranke Srbije saopštilo je 8. marta da nema nameru da dalje prisustvuje sednicama Predsedništva DOS-a, koje čine ostali lideri 17 stranaka te koalicije (već nazvani „DOS minus“). DSS tu većinu u Predsedništvu DOS-a, a pre svega Demokratsku stranku, optužuje za kršenje koalicionog sporazuma na saveznom, republičkom i pokrajinskom nivou. Ponavlja da je pre nešto više od mesec dana savezna vlada bila ozbiljno uzdrmana neizglasavanjem ministra finansija, a da je njen opstanak direktno ugrožen odlukom Predsedništva DOS-a da ponudi predlog zakona o saradnji s Haškim tribunalom (Radnu verziju Ministarstva pravde Republike Srbije), i pored rezervi crnogorskih koalicionih partnera. Iz toga izvlače zaključak da DOS minus ugrožava pregovore o budućnosti federacije, što je s Đinđićeve strane oštro odbijano.
Koštuničina stranka u grub prekršaj ubraja izglasavanje nepoverenja Radetu Marinkovu, potpredsedniku Izvršnog veća Vojvodine, izbacivanje DSS-a iz vojvođanske vlade, smenu potpredsednika DSS-a Dragana Maršićanina sa mesta predsednika Narodne skupštine Srbije, a potom i njegov neizbor na mesto saveznog ministra finansija, na mesto upražnjeno posle ostavke Jovana Rankovića u toku januarskog uvođenja stečaja u najvećim bankama u Beogradu.
Posle povlačenja iz Vlade Srbije (potpredsednika Pravdića i ministra Joksimovića u leto prošle godine) i DSS-ovih kritika i aluzija na račun Đinđića, traje sholastička rasprava o tome da li je DSS prekršio koalicioni sporazum DOS-a, odnosno njegov član 10, u kome se kaže se da su „stranke članice DOS-a čvrsto opredeljene da DOS ostane i posle izbora od 23. decembra politička koalicija koja će u svom političkom, parlamentarnom, medijskom i ukupnom delovanju podržavati rad republičke vlade“.
Iz DSS-a pak naglašavaju da drugi stav tog člana 10. predviđa da obaveza podrške koalicionoj vladi ne ometa pravo svake stranke na samostalno političko delovanje. Oni takođe podvlače da je unutar DOS-a bilo grubljih kritika na račun Vlade (od strane Nenada Čanka ili Velje Ilića) od onih koje je saopštavao DSS ili njegovi funkcioneri.
NOSILAC LISTE I PLANOVI: U pismu Predsedništvu DOS-a 10. decembra 2001. godine Vojislav Koštunica je uz to podsetio da je članom 8. Koalicionog sporazuma od 28. novembra 2000. godine precizno utvrđeno da će na predlog nosioca liste Vojislava Koštunice DSS dati kandidata za predsednika Narodne skupštine i da će, takođe na predlog nosioca liste, kandidat za premijera Republike Srbije biti predsednik DS-a Zoran Đinđić. Insistirao je i na tome da je članom 9. Sporazuma propisano da „Program vlade obavezno sadrži stavove predsednika SRJ i nosioca liste Vojislava Koštunice“ (o opstanku savezne države kroz ustavnu rekonstrukciju i o opredeljenju za izgradnju pravne, demokratske države, što podrazumeva i preispitivanje svih nezakonitih postupaka pre, ali i posle 5. oktobra 2000. godine). Poneseni svojom skadarlijskom većinom sedamnaestorica nisu respektovali težinu nosioca liste. Uostalom, politička aktivnost većine njih svodila se sve više na osporavanje baš tog nosioca liste.
Bilo je ipak konstruktivnih pokušaja. Početkom decembra liderima DOS-a dostavljen je jedan plan rešenja krize u vladajućoj koaliciji, čiji su autori Goran Svilanović i Miroljub Labus.
Intencija je bila da moratorijum na sukobe u vladajućoj koaliciji traje do kraja 2002. godine, da se novi predsednik Skupštine Srbije izabere u martu ove godine, da se Vlada rekonstruiše do marta, a da se do juna 2002. godine donese novi ustav Srbije. Od DSS-a bi se uz to očekivala i puna stvarna i zakonska saradnja s Haškim sudom, a u listu ustupaka bio je uvršten i izbor novog načelnika Generalštaba VJ.
Osnovni zahtev DSS-a bio je da se prvo vrati funkcija predsednika Skupštine, ali to na sednici Predsedništva nije prihvaćeno, već je doneta odluka da se kriza rešava u paketu.
Vladina strana optuživala je DSS da hoće da bude i vlast i opozicija, da mora da prihvati vladin reformski program, da mora da se pridržava stavova većine u DOS-u. Bilo je pojedinačnih predloga (Čanak, Kovačević, Perišić) da se DSS isključi iz DOS-a. Oni polaze od toga da na osnovu inoviranih pravila dvotrećinski donete odluke (12 od 17 šefova stranaka) članice moraju poštovati. Kad je doneta ta inovacija, predstavnik DSS-a je bio uzdržan, uz pozivanje da sporazum iz 2000. ne predviđa isključenje članica Koalicije. DSS kvalifikuje Predsedništvo kao „politbiro“ i „novi CK“, uz jetke primedbe da se na sednicama ovog tela državne odluke donose preko brda ćevapa i uz optužbe da stenogrami sa zatvorenih sastanaka „cure“ u večernje listove. Mesta za povratak je sve manje.
Pitanje je da li i sedamnaestorica stvarno žele da vrate DSS na skadarlijske samite. Od kada su počeli pregovori o povratku DSS-a u jato, ovoj stranci je oduzeto mesto potpredsednika Skupštine, mesto ministra finansija, mesto u vojvođanskoj vladi i upravljačko mesto u „Kolubari“. Uz to su periodično ponavljani predlozi da se DSS-u oduzmu i poslanički mandati. U tome je najoštrija Batićeva Demohrišćanska stranka Srbije koja je nastala otcepljenjem od DSS-a posle sporova oko ulaska u koaliciju Zajedno 1996, koja optužuje DSS da je profitirao u DOS-, kao što je svojevremeno profitirao i u Deposu.
Međutim, Nebojša Čović, koji je takođe podneo plan za redefinisanje saradnje u okviru vladajuće koalicije, misli da još postoji prostor za racionalan dogovor, pošto nije dobro da se istupa iz Predsedništva DOS-a, ali isto tako ni da se to odmah povezuje sa isključenjem bilo koga iz DOS-a: „Izlazak bilo koga iz DOS-a znači da to više nije ta koalicija.“
Zoran Đinđić, koji od strpljivog Dragoljuba Mićunovića preuzima predsedavanje Predsedništvom DOS-a, rešen da nastavi obračun s Koštunicom, izjavljuje da je oduzimanje mandata DSS-a jedna od mogućnosti i najavljuje da će o tome biti reči na jednom od narednih satanaka Predsedništva DOS-a. On tumači da je Predsedništvo DOS-a jedini organ kroz koji funkcioniše cela koalicija, pa odluka da se ne učestvuje u njegovom radu znači da se uopšte i ne učestvuje u radu koalicije.
GUMA PUKLA, A REZERVE NEMA: Akciju oduzimanja mandata DSS je očekivao i unapred eksploatisao takav potez. Koštunica u decembarskom pismu Predsedništvu DOS-a podvlači da je DOS-ovim republičkim sporazumom predviđen i mehanizam za izbor novih poslanika, onih koji dolaze na upražnjena mesta, a da je sada sve to prekršeno, te da je argumentu pravne validnosti sada suprotstavljen argument političke podobnosti, što je znak da su, dakle, svi stari metodi prisutni. Kasnije, govoreći na sednici Predsedništva svoje stranke, Koštunica podseća da je onomad „za Miloševića“, 15. jula 1999, Skupština Srbije oduzela mandate Novoj demokratiji, uz obrazloženje da je ta stranka „narušila izborne i programske ciljeve SPS–JUL–ND–Slobodan Milošević“, da je početkom avgusta te godine pokrenut spor pred Ustavnim sudom zbog oduzimanja mandata.
Uz pominjanje „starih metoda“ Maršićanin posle toga potdseća i na slučajeve oduzimanja mandata Čovićevim poslanicima, kao i ono kad je 7. decembra 1998. godine, na predlog Dragana Veselinova, oduzet mandat Nenadu Čanku uz konstataciju da je LSDV izašao iz koalicije „Vojvodina“.
Ponovljene najave da bi moglo da dođe do oduzimanja poslaničkih mandata, u DSS-u su oštro i sinhronizovano dočekali tvrdnjama da to može da se desi isključivo pravnim nasiljem i da da bi to bila bezobrzirna posleizborna krađa.
U DSS-u s priličnom sigurnošću govore da mandati neće biti oduzeti. Lista nosi naziv Vojislava Koštunice, ali se ne vidi kako bi to moglo da se valorizuje. Pitanje je čije sve potpise nosi prijava liste, ali o tome u krajnjoj instanci odlučuje većina. Najveću težinu ima podsećanje da DOS minus nema u rezervi dovoljno poslanika da bi na listi od 250 zamenio celu poslaničku grupu DSS-a.
Na početku mandata bila su na DOS-ovoj listi 74 „neraspoređena“ poslanika, ali su stranke već potrošile 17 rezervnih mandata sa izborne liste. To se desilo zbog toga što su neki poslanici umrli ili poginuli (Maja Tasić, GSS), ili su imenovani za diplomatska mesta, poput Vukšića iz PDS-a, ili postavljani na druga mesta, ili su podnosili ostavke (Petrović, Proroković iz DSS-a), ili su izgubili mandate zbog unutarpartijskih sukoba (NS, PDS, Socijaldemokratija). Oduzimajući mandate DSS-u DOS poništava i neraspodeljenih 26 mandata te stranke koja je imala 71 poslaničkog kandidata na listi, a dobila je 45 poslanika. I njihova rezerva je sada manja zbog ostavki i smrti poslanika. Sve u svemu znači da se ukupna rezerva smanjuje na nekih 35 mandata i da bi četvrtinu od 45 „oslobođenih mandata DSS-a“, dakle nešto veličine SSJ, DOS morao da pokloni socijalistima i radikalima. To bi nosilo negativan poen.
Do sada je preraspodela bila „u dvorištu“. Demokratska stranka je, na primer, na početku velikodušno stavila Pala Šandora iz DZVM-a na deo svoje liste, ali je posle dobila nekoliko poslanika zato što mali nisu imali rezerve, a trošili su mandate. Kad su oduzeti mandati Obradovićevom krilu Socijaldemokratije, mandat je pripao SDU-u, kad su iz PDS-a isključeni „Vuksanovićevi“ poslanici, jedan mandat je pripao Demokratskoj stranci (koja je u početku imala 44 mesta), kad je Vukšić otišao dobila je još jedno mesto. U svojevrsnoj rezervi je i mandat premijera Đinđića, prvog na listi, koji svoj poslanički mandat nije aktivirao. Potpredsednik Vlade Jožef Kasa je poslanik i radikali ga često hvataju „u šteti“ tvrdeći da mu je kartica u Skupštini, a on na važnom sastanku.
U DSS-u računaju s tim da male stranke neće imati mnogo interesa da glasanjem za isključenje DSS-a automatski ojačaju DS (do nekih 55 poslanika), a time direktno umanje svoj značaj. Miodrag Isakov je, uostalom, i izjavljivao da bi operacijom oduzimanja mandata DSS-u Demokratska stranka mnogo ojačala. Apetiti za ulazak u Vladu izgleda da rastu (NS, RDSV, Koalicija za Šumadiju, manjinske partije), tako da bi ona mogla da postane preglomazna.
Sudeći po jednoj Maršićaninovoj izjavi, moglo bi se zaključiti da DSS više nije zainteresovan za rekonstrukciju republičke vlade. DSS je tražio da vanredni parlamentarni izbori budu raspisani do septembra ove godine i u tome je čini se žiža spora. Vladina strana pokušava kako-tako da rok do sledećih izbora što više produži. Kako se spor produžava, u DSS-u sve uverenije govore o skorijim izborima pokazujući kako se sklapaju kockice u obliku finiša „crnogorskih pregovora“, posle kojeg prirodno dolaze na red savezni izbori, a uz to mandat Milana Milutinovića na mestu predsednika Srbije takođe ističe.
DSS pokušava prebrojavši gubitke da izgradi igru u godini koju smatra izbornom. Ponavljajući da će se u daljem radu rukovoditi isključivo obavezama koje su preuzeli pred biračima i programskim opredeljenjima sadržanim u Dogovoru sa Srbijom potpisanom 1. septembra 2000. godine, DSS saopštava da će maksimalnu pažnju posvetiti ustavnom preutemeljenju savezne države i Republike Srbije, kao i zakonodavnoj aktivnosti u saveznom i republičkom parlamentu, radi uspostavljanja vladavine prava i vođenja zdrave ekonomske i socijalne politike.
Najvažniji od tih ciljeva ne mogu se ostvariti bez ozbiljnijeg dogovora koji je sve manje moguć, a i za promenu Ustava raspadajuća koalicija možda i neće više imati ni dovoljno vremena ni kompaktnu dvotrećinsku većinu (koja iznosi najmanje 166 poslanika).
Optužba za bezobzirnu postizbornu krađu koju DSS već formuliše mogla bi ozbiljno da optereti Vladu i premijera i da smanji njihovu legitimnost. Ako se tako nešto desi, to bi već mogao da bude uvodni čin izbora 2002, a poslednji čin DOS-ove „oktobarske skupštine“.
Nema nagoveštaja da bi DSS mogao da se odluči za vanparlamentarnu akciju koju je (sa orhrabrujućih 15.000 prisutnih u Kragujevcu) započeo Vuk Drašković, a koju najavljuju i radikali i socijalisti. U takvim okolnostima Vlada ulazi u očekivano težak period i mogla bi se suočiti sa zahtevom „Izbori, izbori“ koji dobija masovnu podršku. Premijeru, koji ima veći broj protivnika nego pristalica i više negativnih nego pozitivnih ocena, to bi otežalo položaj. Nije jasno koliko srpska vlada tome može odolevati i da li će proceniti da je bolje da i sama zatraži raspisivanje izbora. Tokom Đinđićeve turneje po Srbiji uvek se nekako vidi plakat na kome piše „Srbija na pravom putu“. Pored DSS-ovaca uočava se plakat s porukom „Ponosno u Evropu“. Ne, to nisu predizborni slogani. Ni slučajno… Sve u svemu, ostaje da se vidi da li će G-17 plus moći da se sabere sa DOS-om minus.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
